На десетом километру од Ужица према Златибору лежи Мачкат, село из чијих сушара стално пурња дим буковине, измешан са мирисом сувог меса, место у које се свраћа због доброг залогаја. Једна половина села, с десне стране златиборске магистрале, мирише на пршуту, а друга половина на печену јагњетину.
Одавно Мачкат слови за место најбоље пршуте и осталих ђаконија од сушеног меса и тешко да ће му ико тај примат узети. Од неких двеста домаћинстава у селу, више од половине суши месо и живи од тог посла. Стојановићи, Шопаловић, Анџићи, Зарићи, Дуловићи, Дужанићи и остале мачкатске фамилије, гаранција су за квалитет сухомеснатих производа.
– Одавде до Тихог океана сви знају где се прави најбоља пршута, кобасица, сланина – каже Милић Стојановић, старац који је загазио у девету деценију живота. Године му нису тешко бреме да дневно сто пута прелети од штале до кланице, одатле до сушаре. У његовој кући, као и свуда у Мачкату, цела породица је од јутра до сутра на ногама.
Тајна мачкатског меса, прича деда Милић, лежи у традицији и идеалној надморској висини од 700 метара на којој се мешају континентална и медитеранска клима. Сирово месо стоке која се напаса на златиборским суватима, објашњава он, усољено у саламури стоји 10-15 дана, после тога се диже на сушару где се 20-30 дана дими на буковини. И то је сва мудрост.
– Некада смо говеда клали на ледини и то само у месецима чији се називи завршавају словом ‘р’. Памтим време када није било индустријске робе и када су београдским дућанима били само нашим производи. Воловским колима терали смо месо до Ужица, одатле га товарили на ‘ћиру’ до Београда. На станици у престоници инспекција је прегледала робу коју су после откупљивали кафеџије и приватници. Много тога се од тада променило. Сада сви имамо модерне кланице и сушаре, али начин производње, квалитет и укус сушеног меса остали су исти – прича Милић Стојановић.
Иако му домаћинство подсећа на малу фабрику, у којој су погони чисти као апотеке, он поносно лупка у стару сушару.
– Ова сушара је старија од мене и један је од споменика мачкатске традиције. Овајдила је нас Стојановиће и, ако Бог да, стајаће ту још дуго – прича деда Милић.
На другој страни Мачката, уз стари пут, једна до друге пет кафана. Пред сваком ражањ на ком се врти златиборско јагње и буљук аутомобила. Не наденуше тек тако овом делу Мачката име ‘долина кад јагањци утихну’.
– Чачак је град са највише печењара у Србији, али Чачани су наши најбољи гости – кажу власници кафана. А свака од ових гостиона подсећа на луксузне градске ресторане.
– Мачкат је село јединствено по томе што има пет кафана. У свакој је јагњетина специјалитет куће и све добро раде. Ми, кафеџије, једни на друге не гледамо као на конкуренцију већ као комшије и колеге – објашњава Милорад Шопаловић, власник ресторана ‘Бајо’.
Врућа јагњетина, кажу Мачкаћани, добар је повод да из других крајева Србије, најчешће Београда, у село на ручак запуцају целе породице или пословни људи. Туристима који одседну на Златибору гозба у Мачкату је посебна атракција.
– Јагњетина је ове кафане прославила, али то није једино што нас држи на врху те кулинарске лествице. Ту је и прасеће печење, незаобилазна пршута, сир, кајмак, кисели купус… Ма, сваки стомак овде ће наћи свој укус, али тешко и меру – казује Милорад Шопаловић.
Чланак пренешен из архиве листа “Блица објављен 31. Маја 2005 године.
