Na hladnom kamenom belegu u Lukovića groblju, gde zub vremena još nije ostavio svoje tragove, mogu se pročitati reči: “Branko Luković podnarednik. Živio časno 27. g. Pogibe 14. septembra 1916. godine na Kajmakčalanu. Spomen podižu otac, brat Danilo, sin Vidoje i ostali ukućani”. Dok smo sedeli pored groba, sudbinu ovog viteza ispričao je njegov sinovac Rade Luković.
”Ne počiva Branko ovde, daleko su njegove kosti ostale. Čak u Solunu, na Zejtinliku. O ovom visokom, snažnom i hrabrom čoveku, slušao sam priče dok su ih Solunci po povratku iz rata pričali njegovom ocu. Kazivali su da je u prvo vreme bio seiz kod komandanta bataljona, ali je ubrzo dobrovoljno prešao u jurišno odeljenje pri svojoj četi. Tek tada je pokazao svoju hrabrost i postao omiljen kod starešina i drugova.
Borbe za osvajanje Kajmakčalana počele su 14. septembra 1916. godine i baš taj dan bio je koban za Branka. Užički ratnici su krenuli da podiđu bugarskim utvrđenjima, ali ih je dočekala paklena vatra. Borba se vodila čitavog dana. Na položaju je ležalo mnogo mrtvih, još više ranjenih. Zapomagali su i molili drugove da im priteknu u pomoć, ali je do njih trebalo proći kroz kišu kuršuma. Branko se odlučio da ide u spašavanje. I dok je iskakao iz rova, drugovi su pokušavali da ga spreče:
– Pobogu, Branko, kud ćeš ti na ovaj brisan prostor? Koliki si pogodiće te i ako ne budu nišanili!?
Nije ih poslušao. Sagao se, otrčao do prvog ranjenika i izneo ga u naručju kao malo dete. Spasao je još jednoga druga, ali kad je krenuo da iznese trećeg, kuršum ga je pogodio u čelo. Pao je i na mestu ostao mrtav”.
Podnarednik u IV pešadijskom puku Branko Luković rođen je 1889. godine u Šljivovici. Otac Janko i majka Stanika nisu imali dovoljno zemlje, ali ni mnogo ukućana, pa se porodica nije zlopatila i gladovala.
Kad je postao punoletan ovaj pripadnik viteškog reda oženio se Marom Šuljagić iz Draglice, a kad je 1912. godine pošao u Balkanske ratove ostavio je jednogodišnjeg sina Vidoja i tek rođenu kćer Tomaniju.
Pošto mu je majka umrla 1914. godine, a supruga se posle njegove pogibije preudala, Brankov Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima i Albansku spomenicu za vernost otadžbini primio je otac Janko, kao i mesečnu nagradu za dobijeno najveće ratno odlikovanje u iznosu od 300 dinara.
