Мијага је важио за “институцију” у Ужицу, коме су се обраћали многи за правду и заштиту када затаје легални начини. Ипак, тако је поред симпатија, стекао и много непријатеља. Његово име се изговарало са страхопоштовањем и за њега су знали сви, чак и они који га никада нису видели. Када је убијен, неки су почели да подсмешљиво причају о њему, а док је био жив, сви су ћутали и стајали мирно, јер је био страх и трепет у ужичком крају.
Трудио сам се да саставим заиста истинуту причу о Мијаги. Познавали смо се од његовог детињства, касније смо се један другом јављали кад би се сусрели на улицама и кафанама у граду. Седели смо и неколико пута заједно у кафићима. Најдуже сам био у друштву са Мијагом пред концерт Ђорша Васића, када је славио “20. година уметничког рада” концертом у Народном позоришту. Тада му је главни медијски спонзор била ТВ5, а Мијага му је био главни новчани спозор. Пар сати смо пред коцерт седели у кафићу “Опера”, који је држао Саша Лојаница, у данашњој улици Маге Магазиновић. Тада сам Мијагу уз “Џонија шетача” боље упознао. Био је веома енергичан млад човек, људи из ужичког криминалног миљеа су му се обраћали са великим поштовањем . У том времену деведесетих, важио је за веома успешног пословног човека, мада су сви знали да припада миљеу за који се користио назив – мафија.
Причу о Миливоју Деспотовићу Мијаги започећу са записаним сећањем чувеног ужичког инспектора Николе Николића Мегреа, у коме евоцира успомена везане за овог занимљивог Ужичанина:
– Мијага Деспотовић је дошао 1974. године из дома. Тада му је умро отац, а самохрана мајка Лепосава остала је са шесторо деце, па је морао да се отисне „трбухом за крухом“, тако да је само са осамнаест година практично био принуђен да оде у свет, јер, једноставно није имао куда.
Сећам се нашег првог сусрета, кад је он још био дете. Вуко Мулина га је привео након крађе неког сата и, кад су ушли у моју канцеларију, није се знало ко је срећнији – да ли Вуко који је ухватио своје прве лоповчиће, или Мијага, зато што долази на саслушање код чувеног Мегреа. То је био његов први сусрет са полицијом, а могу да кажем да је био на себи својствен начин шармантан. Дешавало се да се наљутим на њега због неке брљотине, тада док је још био дете, па бих одлучио да га преваспитам „Манкаренковим шамарима“. Али увек би кад би га уводили направио неки штос, насмејао ме и моментално бих се разљутио. Јер, вуци не једу по препоруци, него кад су гладни…
Био је Робин Худ у правом смислу речи, узимао је од богатих и давао сиротињи. Како богатих није било у Ужицу, отишао је на запад. Сећам се једног сукоба који смо имали, и тада ми је рекао: „Јури ти ове директоре који износе паре из земље, а не мене који их доносим.“ Било је много логике у тим његовим речима.
Ја бих тада „зажмурио“ на ту њихову делатност преко границе, али сам изричито тражио да поштују законе ове земље, као и сви други грађани, што су углавном и чинили, уз поједине изузетке. Једино кад би донели неке веће паре „преко гране“, дешавало се да се понапијају и направе тучу. Е, тад сам према њима био немилосрдан. Сећам се једне „фрке“ на „Туристу“, кад је Мијага нестао из града, иако је на време био блокиран. Један поузданик ме је обавестио да је напустио Ужице тако што је узео такци и скривен у гепеку отишао у Чачак. Послали смо тамо екипу да га ухапси. Био је у Хотелу „Морава“ и кад је видео чачанске полицајце како иду према њему, пошто му је пријатељ Лаки јавио, чучнуо је под сто. Чачани су га приметили и упали унутра са аутоматима на готовс, па је тако спектакуларно ухапшен. Довели су га код мене у канцеларију која је била препуна полицајаца. Сви су тада очекивали какве ћу „казнене мере“ предузети против њега. Међутим, потпуно неочекивано, ја сам му уступио своју столицу, наредио да га одвежу и скувају му кафу. Питао сам га да ли му је моја фотеља удобна. Почео је да се шали, а онда сам му рекао: „Слушај на тој столици не можемо. „Једна раја, а два господара – нит је било нити може бити!“ А сад, идеш у затвор да се мало одмориш, па ћемо нас дојица сутра да попричамо.“
Увек је одржавао дату реч, посебно ако се закуне: „Слободе ми“. Сећам се догађаја кад ми је информатор јавио да је Мијага у кафани „Два цвета“, а имао је да издржи неку прекршајну казну. Послао сам интервентну екипу да га ухапси, а шеф ме је касније назвао телефоном и рекао да Мијага жели да разговара са мном. У том разговору ме је замолио да му дам три дана како би прославио синовљев рођендан. Рекао сам му да ће добити седам дана, али да ја знам да он неће доћи после тога после тога да издржи казну. Заклео се да ће доћи. Стицајем околности, „искочио му је“ неки „послић“ у Италији, па је после рођендана отпутовао тамо, па је доживео саобраћајну несрећу и лежао у болници, тако да је казна у међувремену застарела. Стално ми се касније правдао због овога, као да ће свет пропасти што је он прекршио своју реч…
О Мијаги могу да причам само до првог јануара 1992. године, када сам отишао у пензију. О каснијим догађајима знам само као обичан грађанин, па не бих могао да коментаришем. О томе ће једног дана моћи да говоре неки други људи, који су у свему учествовали. Сећам се да је поштовао све наше договоре. Ја сам инсистирао да у граду буде мир, а сећам се догађаја кад су у кафеу „Киш“ неки чачански лопови правили проблеме. Све сам их потрпао у „марицу“ и реко да је за њих граница на Овчарској клисури и да нећу ниједног да видим у Ужицу. Мијаги сам тада одбрусио: „Да се ми договоримо, ако морам да трпим тебе и твоје – не морам Чачане!“ Више никада нису долазили у Ужице. То је била његова суштинска карактерна особина.
Сећам се и ситуације када смо нас двојица седели у башти Градске кафане и наишао Светислав Басара, писац. Видевши нас заједно, рекао је: „Да овај град нема Мегреа и Мијагу, требало би их измислити.“
Ја од њега никад нисам тражио да цинкари. Али ми је у неколико случајева, по договору, „испоручио“ некога да не би било већег белаја. Рецимо, након убиства Аца Босиљчића, практично смо заједничким снагама тражили убицу који се тада био сакрио. Добио сам информацију да је он и даље засигурно у граду, јер није могао да пронађе поузданог човека који га би „превео“ ван, а корисна информација је била и то да је он храбар само кад се напије или „надува“, па је тако и убио човека, иначе је невиђена кукавица. Пошто су га тражили полиција и мафија, убица је убрзо пронађен.
Одржавали смо коректне односе, осим једном кад је нешто забрљао, али се после 20 дана извинуо због те грешке. Исто тако, кад сам отишао у пензију, неколико криминалаца је хтело да ми се свети. Он им је запретио: „Ко дирне Мегреа, дирно је у мене!“
Ово све говорим да би људи знали с колико такта смо се један према другом односили, јер је он и те како знао специфичности мог позива, а и ја сам на одређен начин разумео његову позицију и његов „посао“.
Њему су се дешавале екстремне ствари, тако га је носио ђивот и судбина. Једном приликом га је италијански карабињер хапсио, применивши том приликом непримерну силу. Мијага му је у одбрани одгризао уво, а још занимљивији је детаљ да због тога није одговарао, јер му је уважено право на самоодбрану од полицајца који на дужности примењује неадекватне поступке и мере.
Тако се сећао ужички инспектор Мегре Мијаге почетком 21 века…
