Ljuba Sumović: (…) „Užice je postalo Titovo. Da bi se novo ime grada uvelo u život, da bi što pre počelo da funkcioniše, istog časa su angažovani svi slovoslagači, metri, štampari, kartografi, pečatoresci i firmopisci. Počelo je sveopšte rezanje novih pečata, pisanje novih putokaza i firmi, i grozničavo štampanje novih memoraduma, koverata, formulara, vizitkarti i geografskih karata. Velika promena se najpre vidi na prilazima gradu, na kojima putari obaraju stare, i postavljaju nove putokaze, na kojima, crnim slovima na žutoj podlozi piše TITOVO UŽICE.
U tom trenutku završava se istorija Užica. A počinje istorija Titovog Užica, koja će se, retroaktivno, produžiti daleko unatrag, kroz devetnaesti, osamnaesti, sedamnaesti i srednji vek, kroz antiku, sve do neolitskih i paleolitskih vremena. Celokupna prethodna istorija će u tolikoj meri biti prilagođena novom imenu grada, da će se činiti da je Užice još u ranom srednjem veku, a možda i mnogo ranije, izašavši iz neke neolitske pećine, kročilo na put koji će ga u dalekoj svetloj budućnosti dovesti na trg, na kome, kao novi stožer grada, i cele zemlje, i celokupne njihove istorije, stoji bronzani maršal Tito.
Oko tog stožera decenijama će se okupljati njegovi sledbenici, vernici, saborci, delegacije i đačke eskurzije, polažući cveće i vence pred njegove bronzane čizme.“
