Како је Љубиша Р. Ђенић обавио посао Вука Караџића
Ретко ко зна да је Златиборац Љубиша Ђенић из Чајетине за енциклопедију Југословенског лексикографског завода обрадио преко 900 појмова – одредница. Вук Караџић је заобишао златиборски крај када је прикупљао народне умотворине, па их је Златиборац Љубиша прикупио и обрадио. Рукопис је понудио Ужицу, али је две године рукопис чамио у некој фиоци, па га је он љут узео и послао у Београд Етнографском музеју, који га је у целости објавио после месец дана.
На једном великом картону величине два кухињска стола Љубиша је исписао план старога Ужица са свим улицама и објектима. Уз план, Ђенић је оставио и податке да је у старом Ужицу било 109 кафана, у време кад је ту живело око 7 хиљада становника. Како су се кафеџије утркивале да привуку муштерије, да је било кафана у којима ко дође да попије једну ракију, добије бесплатно да једе хлеб и претоп у неограниченим количинама. Старо Ужице је по Ђенићу био град бећара, где се лепо живело и радило, где су се утркивали ко ће кога да насанка, надмудри, ко ће да исприча бољи штос. Љубиша је између осталог оставио бројне специфичне цртеже старога Ужица са необичним облацима по којима се препознаје његов стил.
Иначе у Википедији о Љубиши Р. Ђенићу пише:
Љубиша Р. Ђенић био је српски хроничар и историчар.
Рођен је 3. маја 1914. године у Чајетини на Златибору. 1946. године почео је да ради као књижар и наредних двадесет година био је једини стално запослени радник библиотеке у Чајетини. Као библиотекар, промовисао је књиге златиборском становништву. У библиотеци у Чајетини држао је читалачке часове, припремао зидне новине, организовао продајне изложбе књига, књижевне вечери. Отварао је подружнице библиотеке по златиборским селима, у којима је и организовао изложбе књига о пољопривреди и домаћинству. 1954. године радио је на сређивању књижног фонда библиотеке у Чајетини по међународној децималној класификацији, чиме је обухваћено и једанаест сеоских библиотека – подружница. Тако је чајетинска библиотека постала једна од првих савремених библиотека у ужичком крају.
Током свог рада, Љубиша Р. Ђенић придавао је велики значај и прикупљању и презентовању завичајне грађе, па је 1960-их година формиран и завичајни фонд књига у чајетинској библиотеци. Сакупљао је и старе и ретке књиге.
Захваљујући Љубиши Р. Ђенићу, чајетинска библиотека постала је својеврсни стожер златиборске културе. Под њеним покровитељством одржаване су разне изложбе, књижевне вечери, шаховски турнири.
За свој изузетан допринос култури и просвети у златиборском крају, Љубиша Р. Ђенић добио је 1964. године Вукову награду.
Објавио је 765 различитих радова: 235 новинских чланака, 160 цртежа, 139 прича и ерских пошалица, 43 прилога из етнографије, 30 легенди, 27 разних приказа, 15 биографија и др. Приредио је 31 публикацију, и илустровао је 10 књига и монографија. И о њему самом писали су многи. Међу најзначајније његове радове убрајају се књиге Ерске мудролије и Златиборски летопис. Као сарадник Етнолошког друштва учествовао је и у изради Етнолошког атласа Југославије, описом шеснаест златиборских села.
Поред Вукове награде, Љубиша Р. Ђенић добио је и многа друга признања, међу којима су Златни знак Културно-просветне заједнице Србије, почасна карта Народне библиотеке Србије, дипломе Народног музеја из Ужица и Етнографског музеја из Београда и др.
Љубиша Р. Ђенић умро је у Чајетини. Библиотека у Чајетини, која је носила име Димитрија Туцовића, а сада носи Љубишино име.
Галерија цртежа Љубише Ђенића
1. Ћирина Железничка станица. Први воз је дочекан 1912. године, с великим народним весељем, испред станице и по околним улицама играла су кола, на пијацама окретани су ражњеви. Цела варош разлегала се од песме и свирке, која је објављивала ново време Ужица. Станица је порушенана у Другом светском рату, касније је обновљено само приземље.
2. Начелство среза ужичког у 1915. години. – Зграду су саградили Турци, пред исељење 1862. и наменили је за хан. Срби су у њој држали, поред среског начелства, и друга надлештва, на углу Нове и Житне пијаце, на данашњем Градском тргу, на месту где се налази солитер звани “Кула”.
3. Житна пијаца Ужице у 1915. години. Данас је ту ужички Градски трг, некадашњи понос комунистичког Титовог Ужица. На овом месту за време Турака је било место звано “Гробница”, Турско гробље.
4. Кафана браће Шмакић. Од некадашњег ужичког пијаца, данас Градског трга, до угла Сердара Мићића, данас Петра Ћеловића, била је кратка али прометна улица. Једно време и најважнија улица Ужица, која је водила од Каспћића моста и гледала према Клисури. У предратно време у њој је била позната кафана браће Шмакић “Цар Душан”, до ње штампарија Славка Г. Поповића и сина. Испред је кафане и штампарије дуго година била аутобуска станица једног од првих ужичких превозника Сава Радовића – Дефекта. (цртеж из 1940. године)
5. Хотел Златибор је подигнут шездесетих година 19. века као Јањића кафана, доцније Хотел Златибор. У њему се пуних сто година развијао друштвени живот Ужица: балови, забаве, свадбени ручкови, политички зборови. Стециште отменијег света: чиновнка, официра, трговаца, свих странаца. Чим је Ужице добило електричну осветљење, пред хотел је постављена светлећа фирма која се сама палила и гасила, – за то време чудо технике! Хотел је увек имао првокласну музику, а у дворишту у дрвеној бараци – један од првих ужичких биоскопа, у ком је сувласник био први сусед бакалин Нешко Нешовић, с радњом у приземљу, са станом на спрату. И хотел је доцније добио спрат. Све те зграде су порушене, а на том месту је подигнут стамбено- пословни блок “Златибор”, по пројекту архитекте Станка Мандића, који је добио савезну награду…
6. У овој згради на Главној улици, у некад власништву трговца Вељка Лазића, отворен је 1907. године први биоскоп у власништву Милисава и брата му Нешка, Нешовића бакалина, трговца. Први приказани филм био је “Дневник једне кројачице”. Улазница је била 5. пара.
После Другог светског рата у тој згради било је неко време Народно позориште па опет биоскоп.
