Увек сам се поносио нашим батаљоном. И када су времена наметала неке друге вредности, говорио сам: “Младост 1914. је лекција.” рекао је Миладин Пећинар. Он, млади српски каплар, под редним бројем 300 (колико ли судбине има у овој округлој стотки) никада није прежалио “зашто се и њему није просрећило да отвори капију слободе поробљене и оклеветане Србије”.- Довољно си ти дао борби: треба да наставиш студије. Србији су потребни и школовани људи – казао му је Божо Терзић, министар и генерал, испраћајући га, невољног, на студије у Рим. Такву одлуку донела је Влада. Да преживели студенти, који су прекинули школовање, студије и наставе.
Причаћу вам о једном од златиборских чеда из Љубиша. Одмах да кажем онима који често шетају поред чувеног “језера” на “Краљевим водама”, да тог вештачког језерца не би ни било, да се Миладин, уз помоћ златиборске омладине, после Другог светског рата није потрудио. Одужили се академику Миладину Пећинару његови Златиборци и српски народ спомеником, који је баш ту код језера подигнут током научног скупа 2004. године. Има једна фотографија из 1908, када је била на овом данашњем центру туристичког Златибора, само чесма коју је подигао крај Александар Обреновић 1893. године, по којој овај плато, без кога се златиборска варош не може замислити, носи име “Краљева вода”. Ту вредну фотографију је фотографисао свестрани момчић Миладин, током свог живота од 8 деценија, заљубљеник у фотографију. Дело академика Миладина Пећинара нас је задужило и данас је путоказ ка неком срећнијем времену.
Порекло Пећинара
По предању, Миладинов деда Мијајло, који је потицао из села Котора у сливу Клине, у Метохији је убио агу, било је то негде у 17. веку. Одметнуо се у “ајдуке” и настанио у пећини, одатле то презиме “Пећинар”. Та пећина се налази у Доњем Љубишу. Повелика је то пећина, сува са равним дном, са отвором у виду димњака, који је двадесетак метар изнад. Два пута сам био у овој љубишкој знаменитости и оба пута сам видо трагове дима и дрвене клинове забијене у пукотине стене. Колико су синови Миајлови, Ђоко, Павле и Димитрије живели, заједно у кући “на пећини”, нико не зна. Зна се да су се поделили, Ђоко је остао “на пећини”, Павле је отишао близу села Бјеле рјеке, а Димитрије прешао реку Љубишницу и саградио кућу под Гариштем. Миладинов деда Ђоко, рођен 1808, носио је презиме Пећинар. Он кад се иселио из пећине, подигао је кућу у Љубишу. Био је теразија (занатлије које су се бавиле кројењем, шивењем и украшавањем градске ношње називане су теразије), у то време једини писмен човек у Љубишу. Бавио се писајем прича и песама. Своје шесторо деце је добро описменио. Његов син Мијајло, отац Миладина Пећинара, родио се 1853. Био је то уман човек, скоро 20 година председник општине, у политици напредњак. Много је радио и много путовао, водећи се начелом “ред, рад, закон”. Био је то човек за пример, који је градио са својим мештанима сеоске путеве, уређивао речно корито Љубишнице, водио битку са ерозијом. У два брака је имао 11-торо деце, два сина Миладина и Милоша, а “остало женскадија”. Због велике породице преселио се у Горњи Љубиш 1900. године, у нову кућу.
Школовање и ратовање – од каплара до академика
Син Миладин, понос породице Пећинар, родио му се 18. марта 1893. Године 1900 отворена је основна школа у Љубишу, и мали Миладин Пећинар је био у првој генерацији ђачића. Био је међу бољим ђацима, па су отац и мајка одлучили да Миладин настави даље школовање, а да му брат Милош остане са њима на имању. И тако једног раног јутра, одмах иза поноћи, Миладин је у пратњи једног киријџије сишао пешке у Ужице, са сведочанством и 20 динара у џепу за упис у гимназију. Сећао се да је био примљен од директора пријатељски и да је, како је тада сишао пешке у Ужице, тако је и за све време школовања прелазио тих 45 километара, увек пешке. Живот у Ужицу му на почетку није баш одговарао, чезнуо је за селом и кућом. Навикао се, заволео школу и био одличан сваке године. Математика, посебно физика су му “ишле”, а у својим сећањима је записао: “Наставници су нам били строги, али и правдни и приступачни. Они су нас често водили на ескурзије да би допунили наставу. Гимназија је располагала модерним училима, кабинетом физичким, хемиским итд, а гимнастичка вежбања била су на великој висини”.
Одмах после матуре, на Видовдан 1912, учествовао је на на свесловенском слету у Прагу, где их је водио млади, тек пристигао у Ужице, фискултурник Јосип Јехличка. На растанку су се учесници братимили. Миладинов побратим био је Јозеф Свобода, кројач из Брна, кога ће касније, у рату, срести на Рајцу 1915. Чех је био у групи војника који су се предали, машући из једног шумарка белим марамицама и узвикивали “Чех, Чех”. Миладин га је препознао и спасао, сећао се много касније. Исте 1912. године у јесен се уписао на Грађевински одсек техничког факултета у Беогреду. Није прошло ни месец дана догодила се мобилизација и почели Балкански ратови. Млади Миладин је припао “последњој одбрани”, која се користила повремено за унутрашњу службу.
Све до прве велике победе српске војске у Првом светском рату 1914. године, на преображење 19. августа, Миладин Печинар је био у резерви. Затим је постао један од 1.300 каплара легендарног батаљона српске војске. Био је студент друге године Грађевинског факултета Универзитета у Београду, двадесетогодишњак у првим редовима на славној Колубарској битци. Надјачао је голготу Албаније. Исцрпљен стигао на Крф и ту се опоравио. У луци Гувија на Крфу, Миладин Пећинар се обавезао да прикупи и попише све саборце батаљона 1.300 каплара. “Није му било лако”, забележио је Станислав Винавер, један од каплара из славног батаљона. “Трећина их је пала на Колубари, многи заувек остали у албанским беспућима, многи испод потопљених лађа на путу према острву спаса.”
Одатле је кренуо на Солунски фронт. Прве борбе зауставиле су младог ратника у Скочивиру, на падинама Кајмакчалана. Тешке повреде. Покидане вене и мишићи ноге. Судбина му, ипак, није наменила крај. Другови су га извукли, опорављао се и опоравио у енглеској болници “Вертекари” у Солуну. И, на срећу, дуго служио отаџбини и народу све док му, у 81. години, смрт није потписала живот, али то није крај ове приче о једном од златиборких чеда.
Увек сам се поносио нашим батаљоном. И када су времена наметала неке, друге вредности, говорио сам: “Младост 1914. је лекција.” рекао је Миладин Пећинар. Он, млади српски каплар, под редним бројем 300 (колико ли судбине има у овој округлој стотки) никада није прежалио “зашто се и њему није просрећило да отвори капију слободе поробљене и оклеветане Србије”. “Довољно си ти дао борби, треба да наставиш студије. Србији су потребни и школовани људи” – казао му је Божо Терзић, министар и генерал, испраћајући га, невољног, на студије у Рим. Такву одлуку донела је у пролеће 1918. српска Влада. Да преживели студент,и који су прекинули школовање, студије и наставе. Међу 130 студената (опет ова симболика броја) углавном техничких наука, кренуо је у откоманду, у Италију, после које ће Миладин Пећинар укњижити биографију за Пет живота. Миладин је отишао у Рим почетком марта 1918. године и наставио студије у Примењеној школи за грађевинске инжењере у Риму. Српски студенти у Риму су основали Удружење српских студената, чији је председник био Светозар Дика Нешић (касније редовни професор Грађевинског факултета у Београду). Благајник је био Миладин Пећинар. Имали су и свој фудбалски клуб, који је за Божић 1918. освоио сребрни куп италијанског предстолонаследника. “Италијани су поштовали Србе због њихове храбрости, нису марили за Хрвате и Словенце”. Кад је Србија ослобођена, отпутовали су возом у Анкону, а одатле бродом у Рјеку.
Миладин је носилац Албанске споменице. На крају Првог светског рата је одликован Орденом Белог орла са мачевима четвртог реда. Касније, 1930. је одликован ордедном Св. Саве, затим орденом југословенске круне четвртог степена и бугарским орденом Св. Александар, официрски крст. Унапређен је у чин резервног пешадијског мајора и као такав је преузет и у ЈНА после Другог светског рата.
Миладин инжењер
По завршетку Првог св. рата, Миладин Пећинар ће наставити студије на Грађевинском одсеку Техничког факултета у Београду и завршити их крајем децембра 1921. године. Стекао је звање грађевинског инжењера. На почетку своје професионалне каријере опредељује се за хидротехнику. После положеног стручног испита у фебруару 1925. године, оснива свој “Биро за пројектовање грађевина на води”. Биро у току Другог светског рата није радио, а званично је престао са радом крајем 1944. године. Научни и стручни радови академика Миладина Пећинара обухватају скоро све гране хидротехнике – хидрологију, хидраулику, опште уређење вода, коришћење водних снага, санитарну хидротехнику, уређење водотока, уређење минералних вода и хидротехничке конструкције. У свакој од ових области је дао врло вредна и значајна остварења.
Од 1945. до 1948. године радио је у Министарству грађевина ФНРЈ и у Савезном Хирометеоролошком заводу. Бавио се стручним научним радом из свих области хидротехнике. Дао је врло верена и значајна остварења, увек економична, у којима се види студиозно и научно стваралаштво. Крајем 1948. године изабран је за ванредног професора за предмет хидротехничке конструкције на Техничком факултету. За редовног професора изабран је 1951. године на Катедри за хидротехнику на истом факултету, и ту је радио све до пензионисања 1963. године. За дописног члана Српске академије науке и уметности изабран је 1959. године, а за редовног члана 1963. године. Што се тиче Златибора, уопште ужичкога краја, пројектовао је поменуто Вештачко језеро на “Краљевој води”; у Ужицу по његовом пројекту је изведен водовод 1932 из Врела, који и данас ради за део Крчагова и Севојно. Дао је идејно решење за високу брану “Перућац” на Дрини 1940. године. Његово идејно решење је и за хидроелектрану у Овчарско – Кабларској клисури. Пројектовао је веће изведене хидротехничке објекте: лучну брану “Матка” на Трески (1938. године) са хидроелектраном Св. Андреја; хидроелектране: “Чечево” код Косовске Митровице, “Нови Пазар”, “Темштица” код Пирота, “Перућачко врело” код Бајине Баште и “Црни Тимок” код Бољевца; водоводе у Скопљу, Тетову, Београду и Обреновцу (са идејним решењем уређења Обреновачке бање); канализацију у Обреновачкој Бањи и Земуну. У области минералних вода има доста успелих студија и остварења. Обновио је изворишта многих бања у Србији: Нишка Бања, Паланачки Кисељак, Буковичка Бања и Врњачка Бања, где је остварио и начин експлоатације топле воде као стоне воде. Одужили су му се бањски радници тако што су му једном месечно, а понекад и недељно, слали пакет минералне воде. Осим ових изведених пројеката, пројектовао је и један низ неизведених објеката.
После Другог светског рата добио је Орден рада првог реда (1956. године) и Орден заслуга за народ са златним венцем. Добио је два пута Октобарску награду града Београда (1962. године и 1964. године), два пута Седмојулску награду Србије (1951. године и 1959. године) и награду АВНОЈ (1969. године).
Половином лета 1964. године спонтано се јавила жеља међу још живим припадницима “Батаљона 1300 каплара”, да се, о педесетогодишњици њиховог одласка у окршај колубарске битке, приреди комеморација тих славних догађаја. Академик Миладин Пећинар је био члан одбора за организовање ове комеморације. За организовање комеморације одбор се прво обратио Савезу бораца Србије па, пошто се Савез није интересовао за њу, приступио је том послу сам. Средином децембра, одржана је велика народна свечаност у Лазаревцу. Испред Батаљона 1300 каплара говорио је академик Миладин М. Пећинар. Између осталог, он је рекао и следеће:
“Ми, стари ратници, желели бисмо да се наша омладина сећа ових догађаја и да их евоцира сваком згодном приликом. То нараштаје учи родољубљу. Евоцирање тих догађаја не треба никако схватити као некакав српски индивидуализам. То није никакав шовинизам, већ изношење историјских чињеница. Ако је некад било каквог српског шовинизма, њега је Србија свесно узидала у темеље Југославије још 1918. године. То мора бити јасно записано у нашој историји”.
Скупштина за основање Удружења 1300 каплара одржана је 19. марта 1967. године. За председника управног одбора изабран је академик Миладин Пећинар. Удружење је регистровано, и тиме постало законито правно лице да може деловати у име 1300 каплара. Као и свугде где се налазио Миладин Пећинар, ту се нешто морало радити и урадити. У међувремену, док је био председник Друштва српских ратника, покренуо је иницијативу да се на Рајцу капларима подигне споменик. Онај који је симбол страдања и славе. Крајем децембра 1967. године, Скупштина општине града Београда донела је одлуку да се део Ускочке улице, између Студентског трга и улице Кнез Михаилове, назове улица “1300 каплара”. У Ужицу такође постоји улица 1300 каплара ту покрај Ђетиње. Код пешачког металног моста наставља се на улизу Кнеза Лазара и води до хотела “Турист”.
Миладин Пећинар је умро 5. јуна 1973. године у Београду, а по својој жељи је сахрањен у родном селу Љубишу на Златибору. Иза Миладина Пећинара, каплара из 1914. године и југословенског научника, остало је његово дело. После лекције 1.300 каплара, исписао је 49 радова и уџбеника. Пионир је модерне југословенске хидротехнике.
Какав отац такви синови, ћерка и унуке
У браку са Милицом (умрла 1960), ћерком угледног београдског професора Светолика Стевановића, директора Прве мушке београдске гимназије, Миладин је имао троје деце: синове Предрага, Зорана и ћерку Гордану. Предраг Пећинар је завршио Електротехнички факултет у Београду (одсек телекомуникација), у првој послератној генерацији. Прво је радио у Војном институту, а затим у Школском центру Савезног цивилног ваздухопловства, где остаје до пензионисања. Био је полиглота, као и његов отац Миладин. Говорио је четири страна језика: енглески, француски, немачки и италијански, а служио се и шпанским. Био је на специјализацијама на аеродрому “Орли” у Паризу, у Тулузу и Јапану. За потребе своје установе преводио је стручну литературу са француског и енглеског језика. Његов отац, академик Миладин Пећинар је још као гимназијалац био заљубљеник фотографије. У Првом светском рату носио је фотоапарат и овековечио многе личности и догађаје. Предраг је од свог оца наследио склоност и љубав према фотографији, којом се почео бавити од студентских дана, а излаже од 1968. године, када је постао члан Фото-клуба Београд. Излагао је на свим заједничким изложбама у земљи и на групним салонима у иностранству (Аустралија, Енглеска, Чехословачка и др). Посебно је био почаствован када је његов рад “Узрок и последице” уврштен у међународну изложбу фотографије, приказан приликом свечаног отварања нове зграде Опере у Сиднеју 1973. године. За своје фотографије и дијапозитиве у боји добио је бројне награде: Октобарског салона фотографије у Београду, Републичке изложбе фотографа Србије, Изложбе у Марибору, Скопљу и др. Његова прва самостална изложба одржана је од 12. до 26. јануара 1993. године у Галерији Библиотеке града Београда, на којој је изложио 30 фотографија (избор радова 1962-1982). Она је била и кобна за инжењера Предрага Пећинара. Због велике ангажованости око организације, како се наводи у књизи “Родослов породице Пећинар”, његово срце није могло издржати све напоре. Изненада је умро 16. јануара 1993. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. У Књизи “Летопис српске фотографије 1839–2008” Горана Малића, први пут у историји српске културе, на 240 страница, и кроз 165 репродукција фотографских дела, сабира и описује најважније тренутке из 170 година дуге историје српске фотографије. У њој су заступљене и фотографије Предрага Пећинара.
Предраг је у у браку са Мирјаном Николић-Пећинар, академском сликарком, имао ћерку Милицу (1952), која је завршила Филолошки факултет у Београду. Тачније иза умног Миладина Пећинара, академика из Љубиша, остало је пет унука, чувара сећања и вредних успомена.
Обилићев венац, улица Поп Лукина, пет лепих београдских стаситих дама, чувају сећања на деду Миладина. У кућа који је лично он пројектовао и градио… као у музеју. Зорана Пећинар Ћирјанић, Ивана Јакшић, Љиљана и Ружица Јокић, и поменута Милица Ивковић. Оне су ћерке Предрага, Зорана и Гордане. Синова и мезимице славног ратника и исто тако славног научника Пећинара. Једноставне и по свему скромне, као што је и он био. Потврђују оно давно на латинском реченом: “Само истински вредни људи нису имали потребу да се уздижу и хвале”. Гени, и да нису, деда их је учио: “Није вредност у хвалисању, него у делу које иза тебе остаје”. Сваки кутак дома њиховог деде, који је сада њихов, обележен је трајањем славног претка. Њихов живот је између ратних фотографија, ордења… Фотографије хидроцентрала које је пројектовао, војнички сандуци из 1914, успомене са породичних окупљања за Божић, Васкрс, Ђурђиц, крсну славу Пећинара… Посебно место припада златиборском Љубишу, одакле је Миладин, као дечак, пошао на пут незаборава. Он нас је све окупљао око себе – кажу унуке. Окупљао нас, као и децу своју. У празничним данима, углавном, он би повео разговор о свом ратном путу. И у томе је имао меру. Није нас, што би данас деца рекла, смарао. Свака његова реч пала би тамо где треба. Звонила у тишини. Порука је била: “Мање је важно шта ко говори, важније је шта уме да уради”. Тако је читав живот живео.
Сећају се унуке да је у једном интервјуу државној телевизији, 1973, пред смрт казао: “У овом друштву допада ми се што се земља гради, али ми се не допада како се омладина васпитава”. На питање: “Како ви мислите да се то промени?”, одговорио је: “Револуцијом!” Не сећају се унуке да ли су питање и одговор били емитовани. Али се сећају да је говорио: “Србија је, после Великог рата, проиграла шансу да се омеђи онако како су је омеђили ослободиоци“. Касније је говорио: “Укалупљени смо у ово братство и јединство, уз поштовање свих и свим народима, али то ће нас дебело коштати.”
На тридесетогодишњицу од смрти ратника и академика Миладина, када му је подигнут споменик на Златибору, штампана је и књига његових сећања на ратни пут, али и пут српске науке у новој Југославији. У посвети књизи “Од Србије до Југославије” академика Пећинара, Љубивоје Ршумовић, још једно златиборско чедо из Љубиша је записао: “Као што је стручно и с љубављу помогао свом завичају, предано и неуморно, целог живота Миладин је радио на напретку свог народа српског. Његове хидроцентрале и водоводи и данас нас греју и поје. И дуго ће нас грејати и појити”.
Запамтио сам, када је моја некадашња ТВ5 Ужице снимала догађај откривања споменика академику, после три деценије од његове смрти, речи студента Мирка Мелентијевића: “Ако нечије дело не бледи ни после тридесет година од смрти, као што је дело нашег професора, он је вредан споменика”. Миладин Пећинар, златиборско чедо из Љубиша, био је вредан много више од једног споменика.
