Idući sa Rajskih otoka kroz tunele ćirine pruge, prošavši pored “Velike brane”, stigli smo do prve užičke doline zvane “Turica”. Ovu fotografiju je napravio moj otac Vlajko Kovačević 1958. godine. Slično je izgledala i pre Drugog svetskog rata, ako zamislimo da nema fabrike “Predionice”. “Predionica” je bila u sklopu Tkačnice, koja posle Drugog sv. rata nosi ime “Cveta Dabić”. Desno gledajući nasprem fotografije vidimo Zlatiborski put, ispod dole pri dnu fotografije treću užičku hidrocentralu. Turica je deo Užica sa suprotne strane od Terazija, idući ka Volujcu. Tu su pre Prvog svetskog rata živeli Jokanovići, a poznata je bila i po kući Buljugića i Dedove kuće, u kojoj je bila kafana zvana “Dedovina”. Delove iznad Turice pre Drugog svetskog rata niko nije naseljavao. Kotlina Turica tada je bila veoma plodno zemljište koje je hranilo Užice. Tu su bili poznati baštovani, koji su proizvodili povrće na svojim privatnim imanjima. Zemljište je bilo veoma plodno, zbog čestog plavljenja Đetinje. Turica je bila jedna velika bašta i “služila” je za gajenje povrća, tu je bilo i veliko kupusište, čiji su najpoznatiji odgajivači bili Ostojići i Jokanovići.
Prema administrativnoj podeli, sela koja su pripadala Buaru danas pripadaju mesnoj zajednici Turica. To su: Bjele vode, Oskoruša i Sinjevac. Bjele vode se prostiru u srednjem delu Volujačkog potoka, ispod Spasovnjače, koje je mesto okupljanja naroda naroda “zavetine o Spasovu dane”, i krečnjačkog uzvišenja Gradine. Ovaj deo sela nazvan je po različitim izvorima na krečnjačkom zemljištu, tako da je toponim istog porekla kao i Bela Zemlja, odnosno potiče od bele boje geološke osnove na kome se selo prostire.
Oskoruše je turičko selo koje se prostire zapadnije od Bjelih voda, a toponim je nastao po staroj vrsti kruške – oskoruše, koja je danas retka, pa je postojanje jedne veoma stare voćke, postalo obeležje ove lokacije i služilo meštanima kao orjentir.
Sinjevac je selo na zapadnom obodu turičke kotline, smešteno ispod stenovitog odseka, kojim se završava površina Ponikava. I ovom mestu je za naziv bila geološka osnova, koja se sastoji od sivog krečnjaka. Pridev “sinji” obično narod upotrebljava kad je neko mučno stanje u pitanju. Ovde je najverovatnije razlog život na “sinjem kamenu”. Ova sva tri topinoma Turice su mlađa po nastanku, jer se u turskim zapisima ne pominju.
“U Turici su živeli Dedovići, Raco i Dobro, ispod imanja Ostoića. Jedan je bio debeo, a drugi mršav”, sećali su se stari Užičani.
Ravnica Turice se postepeno diže i pretvara u manje i veće bregove, koji na kraju čine čitav splet brda i uvala kroz koje su proticali planinski potoci. Kroz Turicu sa desne strane, gledajući prema Užicu, išla je “ćirina pruga”. Đetinja je tekla većinom sredinom kotline, a put prema Bajnoj Bašti kroz Volujac je išao desno na fotografiji. Bilo je to prelepo mesto, naročito livade na Sinjevcu, koje je presecao čist i bistar potok. Pokretao je i vitlove Jokanovića vodenice, pred kojima su uvek stajala poneka kola sa volovima, kojima je dovežen kukuruz za meljenje. Tu je bila rascvetana, mirisna, obala potoka na kome su volovi vezani za rudu sa skinutim jarmom, da se odmore, žvakali položenu, tek pokošenu travu, koju im je uvek davao stari vodeničar, a njihovim vlasnicima i ostalim posetiocima gusto kiselo mleko kao posluženje.
Šta može da se kaže o imenu Turica? Naravno da prvo pomislimo na Turke, da ime ovoga toponima ima veze sa njima. Možda, ali sam ubeđen u jednu drugu tvrdnju koju je pomenuo dr. Ilija Misajlović, u svom radu o užičkim toponimima. On je 1984. godine objavio u Užičkom zborniku svoj rad o toponimima selima užičkoga kraja, gde se pominje i Turica. Između ostalog on pominje pragoveče “tur” i ženku “turicu”. To divlje goveče je živelo na ovim prostorima. Velika krda su se kretala slično krdima bizona, tražeći mesta sa najboljom travom, vodom, a obično su to bile rečne doline. Plodna dolina Turice bila je idealna za njihovu pašu. Najverovatnije su se dugo zadržavali i zasigurno su bili tu i pre dolaska ljudi. Pre Kelta, Rimljana, Slovena. Naravno, sve vreme su bili tu, i u vreme Vojinovića – Nikole Altomanovića.
Kako je izgdalo pragoveče tur? Dosta sam vremena proveo vođen radoznalošću u potrazi tražeći neki crtež. Na opise govečeta sam nailazio, ali na crtež nisam naišao. Pre neku godinu, listajuću Oksford školsku enciklopediju, naišao sam na crtež, čak i podatak, koje je godine Tur nestao. To se dogodilo 1627. godine. Umetnik je uradio crtež prema opisima i crtežima savremenika kao prateći crtež uz tekst “Izumrle životinje i biljke”. Skenirao sam deo crteža gde se vidi govedo “tur”, zbog onih najradoznalijih koji veruju u ovo objašnjenje.
Bilo je to 2006, još uvek sam bio direktor u TV5, kada je u moju kancelariju u Kneza Lazara 7 ušla gospođa Milka Gardić. Ispričala mi o predratnoj Turici, svojoj majci koja je radila kod Dedovića i nada sve izvadila par zanimljivih i vrednih fotografija. Na ovoj fotografiji su žeteoci u Turici, mlada žena treća s leva je majka gospođe Milke. Interesantna fotografija gde je pšenica posađena na njivi uz Đetinju, a gore sure, nama Užičanima poznate, stene okolnih brda.
Ova fotografije potvrđuje i sećanje iz detinjstva Rada Kovačevića, koji se rodio u Turici 1933. godine. Inače, Radov otac Milija je rodom iz Šljivovice, bio je žandarm u Rogačici, a kao mlad penzioner se preselio u Užice. Bio je to strog, ali pravičan čovek, ipak veseljak. Zvali su ga Zlajo. U Turici Zlajova šestočlana porodica je stanovala kod poznatog Užičanina, Milomira Božanića, zvanog “Senator”. On je bio veoma poznat po svojim pronalscima. Kuća mu je bila u blizini tamošnjeg groblja.
Rade Kovačević se sećao: “U to vreme pred Drugi svetski rat, sem što je Turica bila užička žitnica, bila je i prava velika bašta sa raznim povrćem. Izdvajale su se glavice kupusa kao nekakve zelene fudbalske lopte. U njivicama uz Đetinju raslo je žito, sećam se vesele pesme žetelaca. U vreme zrenja žita, noću žmirkavih svitaca… U tadašnjoj Turici bilo je samo nekoliko kuća. Tu su živeli Ostojići, Karaklići, koji su se bavili zemljoradnjom, zatim Ruža Pantović, sa bratom, u kućici preko puta Obradovića, i brojna porodica Dedovića. Danas je tu naselje veličine nekadašnjeg Užica.
U ‘Dedovini’ koja se prostirala preko Terazije sve do današnjih solitera u ulici Vuka Karadžića, nekadašnjoj Bosanskoj, bilo je “Kukurizište”. Između redova kukuruza su sejane tikve, puštale vreže na pozidama i visile kao kakvi ogromni lusteri. Deca su ih kidala, igrala se sa njima, kotrljala ih po kaldrmi. Od njih je pravila zamke za ptice ili maske koje bi stavljala na glavu, uveče plašili prolaznike paleći sveće u tikvama, sa otvorima za oči i usta, koje su ličile na ljudske lobanje izronile iz zemlje.
Na Dedovini je bila i kuća Marinka, koji je prodavao povrće na užičkoj pijaci. Dedovići Raco i Dobro su živeli u Turici, ispod imanja Ostojića. U sećanjima Užičani pominju da je jedan bio debeo, a drugi mršav. Da su u Ostojićima bili Radovan i Rane zvani Vajda. Vajda se bavio i rabadžilukom. Kad završi posao, popio bi koju čašicu u užičkim kafanama. Kad se vraćao kući u Turicu, zaspao bi, a konji bi sami dovozili kola kroz čaršiju i ‘Bajnobaštanskom džadom’ (džada, turcizam znači: putem) sve do njegove avlije (avlija, turcizam znači dvorište)”. Tu, u nekadašnjoj Ostojića kući, 2005. godine, samo je živela Ljubinka Buba Ostojić.
Na drugoj fotografiji koju mi je donela gospođa Milka Gardić je Dedova kafana u Turici u to predratno vreme. Ispred, na pragu, Dedova žena, Dedova ćerka levo i majka Milke Gardić. Ova kafana braće Dedića Deda i Raca je bila poznata i dobro je radila iako je bila daleko van varoši. Verovatno je to i razlog što se Turica i Krčagovo nisu nalazili u varoškoj zoni. A lokali, koji su bili van ove zone, plaćali su poreske obaveze u dalo manjem obimu. Znači da je ponuda usluga bila jeftinija. Ova “Dedića kafana” naročito dobro je radila u vreme izgradnje pruge Užice-Vardište (oko 1921-1923. god.). Kafana iz koje je stari Dedo mehandžija ponikao, koja je bila osmišljena “za neku sasvim drugačiju rabotu”, je u ovo vreme sem pića spremala relativno jeftinu hranu za pružne radnike. Ipak, tada kao što se može naslutiti, ne započinje priča o Dedu i Dedovićima. Tu priču je ispričao Dejan Maleković u svojoj knjizi “Užički amarkord” ispod naslova: “Javna zdanja za tajne ljubavi”, čije vam delove prenosim. Može se reći da je to u isto vreme i priča o prvoj užičkoj javnoj kući za koju se zna. Neka nam nekadašnji čuvar sećanja gospodim Malenković ispriča tu zanimljivu priču iz davnog Užica.
“Početak priče o tom “ružičastom žitiju” staroga Užica, odvešće nas do poznate paljevine ove varoši tj. do daleke 1862. godine. Pogotovu, što se i pre i posle požara isti plamen nije gasio u naravima i navikama mnogih Užičana. Turaka i Srba, podjednako. Kako predanje kaže, gore, pri vrhu užičkih Terazija, kada se dođe do i danas postojeće česme zvane “Badanj”, pa odatle, nizbrdicom, siđe na glavnu terazijsku ulicu kojom je nekad, vijugajući od Istanbula prema Bosanskom pašaluku, prolazio kaldrmom posut carski drum, uzdizalo se jedno pomalo čudno i od samog svog veka dotrajalo čardakli – zdanje koga su svi Užičani nazivali – Dedov han. Tačnije rečeno, ovaj “Ugostiteljski objekat” stajao je sa desne strane pomenute carske džade, a u onom smeru kad se od donjočaršiskog Kurlaginog raskršća kretalo prema zapadu.
Po svom neobičnom obličju, ova Šarena kućerina nije bila “ni na nebu”, a isto toliko “ni na zemlji”. Ukrašena sa dva čardaka, od kojih je nešto širi i veći gledao na sam drum, a drugi na prostranu avliju, ta zgrada nije kao ostale, uz pomoć Boga i Alaha sagrađene varoške kuće, stajala je na svojim temeljima, već u dva njena boja (sprta, turc.) pridržavala, ili bolje rečeno, četiri sojenička direka, ispod kojih je u visini za skoro dva ljudka stasa bio potpuno prazan prostor. Doduše, u proleće, pa sve do kasne jeseni, tri strane tog čudnog prizemlja i to onu uličnu i one dve pobočne zaklanjalo je zelenilo neke neobične loze, koja se sve do krova pela uz samu zgradu i u rodnim godinama davala, ne tako obilato, ali zato slatko grožđe. Ova loza-puzavica doprinosila je da i sam izgled hana, u tim osunčanim mesecima, bude nekako lepši i dostojanstveniji, zaklanjajući olinjale spoljne zidove na kojima se u onim kasnojesenskim i zimskim danima mogle videti trošne, crvotočne grede izukrštanog, drvenog bondruka, a između njih, od zuba vremena, odavno požutela cigla-ilovačara.
(…) Ne zna se tačno ni ko je bio taj Dedo i da li on bijaše prvi vlasnik ovog svratišta, kao što se nikada doznalo da li je to čudno zdanje građeno po njegovoj zamisli, ili je taj nesvakidašnji izgled proizilazio iz još nesvakidašnjijeg nedahnuća nekog njegovog predhodnika. Ipak, ne može se reći da neimar te zgrade nije imao neku svoju dunđersku maštu jer ne treba zaboraviti činjenicu postojanja ona dva polukružna, veštom graditeljskom rukom izvajana čardaka, čijom lepotom retko koja kuća, kako turskom, tako i srpskom, delu varoši, mogla podičiti! Svako ko bi tuda prošao ili u han zašao, izgledalo je kao da ih neka viša, nepoznata sila omeđila od same, po svojoj dotrajalosti, nezavidne sudbine ove zgrade, vinuvši ih, u neki njihov, samo njima svojstven put prema nebu, otvoren, slobodan neograničen prostor. (…) Ipak od svega što se pamti u vezi ovog zdanja ostalo je sećanje na Zuluhu i njene cure, koje su s njom danonoćno boravile u tom nebičnom konaku. Broj tih devojaka nikada nije bio isti. Oni koji su k’ Zuluhi zalazili, pričali su da ih je katkada bivalo po 10, a ponekad samo 3. Obično u letnjim msecima navedeno brojno stanje ovih curetaka bivalo veće, ali nikad više od 10. Tada bi onaj donji bestemelnji prazan prostor, čija su 4 direka pridržavala čitavo ovo zdanje), pretvarao u takozvani ladnjak, po kome je bivalo poređano nekoliko kafanskih sinija, a oko njih niskih, po istom krugu, razmeštenih mekanih sećija. Tu, iz tog prizemlja Dedovog hana, u kasnim satima punim mesečine, mogla se čuti tiha svirka saza, defa i daira, uz tijano pojanje, a poneki put i reski, skoro šejtanski, kikot Zuluhinih devojaka.
Posle pola noći obično bi sve utihnulo, samo bi drvenim stepeništem ovog dvobojnog zdanja odjekivao lak klepet ženskih nanula zajedno sa snažnim batom muških koraka. Pred ili u samu zoru, pod ladnjakom bi se opet oglašavao žagor muških glasova. Ustvari, to se svakog jutra pod tom podkućnicom, zaštićenom onom gustom lozom od “zlih očiju” ranoranilačkih drumskih prolaznika, okupljala odabrana hanska klijentela, dok su njihove izabranice gore, u brojnim odajama ovog čudnog konaka, onako razgolićene spavale čvrstim snom, tek tada oslobođene noćnih obaveza… (…) Tako je bilo u tursko vreme, a i kasnije, kada su Turci napustili Užice. Svi, izuzev Zuluhe i njenih cura, kao i veoma malog broja turskih terazijskih cigana-koritara, koji su takođe ostali u varoši…„
Dalje ću prepričati sećanja iz priče Dejanove. Zuluha je doživela poznu starost i krajm 19. veka dokrajčila ovakav noćni život staroga Užica. Po povlačenju Turaka je usvojila jedno tursko napušteno dete, malog Alijicu. Kada je Zuluha umrla, Alija je svoju pomajku sahranio na Terazijskom pravoslavnom groblju i podigao joj lep spomenik od crvenkastog mermera, koji je tu dugo stajao među krstovima. Alija je sišao u čaršiju i u njoj je od lepog nasleđenog imetka svoje pomajke, otvorio prvu sladoledžijsku radnju, snadbevajući se ledom iz prve varoške ledare, smeštene u blizini ondašnje Rakijske pijace. U čaršiji je dobio novo ime Aleksa. Prvi užički sladoledžija, koji je poživeo u Užicu sto godina, upokojivši na kraju četrdesetih godina 20. veka, ostavivši komšijijama dukate da ga sahrane, mnogo ranije je izabrao to komšijsko dete na koje je prepisao svoju imovinu u Turici. Uslov je bio da ostane ime Dedovo, najverovatnije po Zuluhinom amanetu. Odatle Dedovići u Turici i Dedo mehandžija.
Na fotografiji s desna: Jovo Terzić, Simo Terzić, Viktor Kukoljac Dikšlija, Stoji Petar Jokanović, kafanski momak, naslućuje se ciganska kapela s Carine, na samom početku lumperajke u “Levljanskoj gostionici”. Ilija fotografisao, zatim se pridružio.
Da upoznamo i najpoznatije stanovnike Turice u vremenu između dva svetska rata.
“Petar Jokanović kada se nalumpuje u svojoj “Levljanskoj gostionici”, krene u tuđe pivnice i kafane s muzikom i pratnjom većom nego što je išla za srpskim vladrima novijih vremena. Svakoga grli i poziva, a čim se oglasi konjičkim pukovnikom u penziji, svako je mogao poručivati što hoće da jede i pije dokle god može primiti u sebe. Petar je obično lumpovao sedam – osam dana, pa kada bi se probudio iza kakvog stola i viknuo ‘fajront, gospodi!’ I sve što mu se još zadesilo iz džepova istrese i baci sviračima, pa svakog nogom u zadnjicu! Triput ga je tako žena dočekivala bez reči prekora, umivala, presvlačila, pokrivala i zašuškavala, dok se ne ispava, ne izboluje lumperaj, pa zasukanih rukava ponovo zasedala s njim za tezgu i sa stvaralačkim prolećem u sebi budila ga i u njemu; ponovo su stekli i povraćali svoju imovinu i po četvrti put i tada postali uglednici velike čaršije…”, sećao se savremenik.
O Petru Jokanoviću je Mladen St. Đuričić u knjizi “Oj Užice mali Carigrade” pisao: … “Lagano i ćutke gacali su sitnom turskom kaldmom i uz poneku beznačajnost nađoše se u Turici. I svratiće Jokanoviću u čudnu vodenicu, s letnjikovcem, još čudnijem sopstveniku, Vladanovom poznaniku iz teških zimućnjih dana čišćenja i pranja Užica, Petru Jokanoviću, stasitom starom lumaprošu, lolinskog izgleda, u godinama, ali još držećem. (…) Kad zalumpuje, svi pričaju, tera po sedam do osam dana, uzamance dok ne spiska sve što ima! Potom se ispava, iskupa, i prilegne na posao, smišlja čuda, stvara vele na kamenu, dok ponovo ne stekne znatnu imovinu, dok opet ne postane Petar Jokanović, jedinstveni gospodin-kafedžija, trgovac, industrijalac. I dok opet ne padne pod vlast ćemaneta, dok nestane prolaznike zadržavati i čašćavati…”
Najveće imanje u Turici je je bilo imanje Ostoića, Rana Ostoića – Vajde solunca, poljoprivrednika i rabadžije i njegovog brata Radovana. Bio je tih predratnih godina i najveći proizvođača povrća, veseo, vredan čovek i kada bi se po užičkoj kaldrmi zatandrkala teška konjska zaprega uz zvuke praporaca i čuli povici „ajde, ajde, Jablane”, “ajde, Dilbere”, svi su znali da je stigao Rane sa punim kolima espapa: soli, zeitina, petroleja u velikim limenim kantama oko kojih se osećao jak miris… Rane sa velikim šeširom skoro kao da je kaubojski, koji ga je štitio od kiše i sunca, srednjega rasta, onako živ, povukao bi uzde, skočio sa kola i konjima namakao zobnice, užao u najbližu kafanu da se posle dugog, poneki put i nesigurnog putovanja, okrepi. Kada bi se vraćao kući u svojim rabadžijskim kolima, zaspao bi u kolima od “posledica šljivovice”, a konji su sami dovezli kola sa uspavanim Vajdom tačno u Ostojića avliju. Rabadžijskim poslom Rane je počeo da se bavi od svoje petneste godine, prvo sa volovskom zapregom, a zatim sa konjskom. Nije odbijao ni takve poslove kada su od njega taražili da preveze tešku metalnu konstrukciju za most na Drini, 1926. godine. 1938. godine Rane Ostojić svog “Dilbera” i “Jablana” ostavlja na poljoprivrednom imanju u Turici da oru i dovoze povrće na užičku pijacu. Dosadilo Ranu da ga stalno “bije” kiša i sneg, leti da ga prži sunce. Reši da kupi prvo teretno vozilo Užicu, trotonca “Forda” i tako postane prvi užički autoprevoznik, posle koga će ostati samo sećanje na vremena kada je roba prevožena izdržljivim zlatiborskim kiridžijskim vrančićima, volujskim i konjskim zapregama, tada, kada se vreme transporta merilo danima. Uz Rana, najpoznatiji rabadžija je bio tih godina Dobrosav Nedeljković Kazak, koji je sa svojim ogromnim volovima “Žujom i “Zeljom” čak prevozio u delovima tešku parnu lokomotivu zvanu “Vera” iz Užica u Biosku. U Turici 2003. godine u kući Ostojića živela je samo Ljubinka Buba Ostojić.
Pre Rana Ostojića i Dobrosava Nedeljkovića Kazaka, najpoznatiji užički rabadžija je bio moj pradeda Nedeljko Jovanović, nikad priznati zet bogatog Milića Anđušića. Dugo vremena, sve do pred kraj devetnestog veka, samo su mali zlatiborski konjići bili skoro jedino prevozno sredstvo na planinskim putevima užičkoga kraja, neravnim, punim bara, tabanim vekovima. Kiridžije u većim ili u manjim grupama i u živopisnim narodnim nošnjama: sa crvenim šalovima oko vrata, poneki put obmotanih oko glave, u gunjevima, pelengirima, dokolenicama i opancima, prevozili su i prodavali luč, katran, slaninu, pršutu, sir, slaninu, rakiju…
Kraj raskrsnice na Terazijama bila je kuća Joviše Obradovića. U tadašnjoj Turici bilo je samo nekoliko kuća. Sem pomenutih Ostojića, bila je kuća i Karaklića, Obradovića. Preko puta Ostojića živela je stara i brojna porodica Mide Mutavdžića, poznatog kovača, čiji potomci i danas tu žive. Na samim Terazijama živela je familija Džambasovići, Ranko Kovačević potkivač, a u putarskoj kući, gde je sada samoposluga, živeo je poznati užički šeret i šaljivdžija Milivoje Era, koji je kasnije kupio kuću i imanje od Milomira Senatora. Na Terazijama je još živela i gospođa Lala, nastavnica likovnog u ondašnjoj gimnaziji. U maloj kućici prko puta Obradovića, živela je Ruža Pantović sa svojim bratom, a više njih je brojna porodica Dadovića na imanju zvanom Dadovina. Danas je tu naselje koje ima više stanovnika nego nekadašnje Užice između dva rata.
U blizini turskog groblja bila je kuća Milomira Božanovića, koga su Užičani više znali po nadimku Senator, poznati užički stručnjak za visoki napon, ali i gitaru. U blizini njegove kuće je bio izvor poznat po odličnoj vodi. Na tom izvoru su se do jeseni mogla videti tamošnja deca, kako se brčkaju i prave male vodenice. Često bi Senator, leti, “pokupio” decu koju je zatekao na izvoru pored njegove kuće i vodio ih na bolje kupalište, dole niže u Turici, “Lekin vir”, prevezavši ih čamcem preko Đetinje, što potvrđuje fotografija.
Nemirni tok Đetinje sa virovima, bukovima, brzacima, jazovima i branama, pružali su idealne uslove za kupanje u letnjim mesecima. Užičani su rado dolazili na plaže, upražnjavali vodene sportove u čistom i zelenkastom toku Đetinje, odakle se pruža divan prizor na romantičnu klisuru planinske reke. Smeliji zaljubljenici reke kupali su se na Đetinji i “van sezone”, kao na primer Desimir zvani Gujar ispod Belog groblja, koji je “razgovarao sa zmijama”.
Na samom izlazu Đetinje iz užičke kotline Turice nalazi se treća užička hidrocentrala. Priču o njoj započeću fotografijom arhitekte Živka Ostoijća, prema stilu reklo bi se da je fotografisao Ilija Lazića, Žiko je rekao: “Ovo je fotografija sa temelja brane u Turici. Prvi desno je moj deda Živko Ostojić, član upravnog odbora, treći s desna ka levo sa kačketom je inž. Todor Sević, dedin zet i vlasnik firme “Semat”, koja je gradila branu. Peti sleva ka desno, sedi, dedin kum Andrija Mirković i drugi članovi upravnog odbora Tkačnice. Odlučeno je i temelji su postavljeni. Potreban je bio pad vode od 20 m, koji bi se dobio na taj način da se podigne vodena pregrada na mestu gde reka Đetinja izlazi iz Staparske klisure (kod mahale Ristovića), i iz tako napravlenog rezervoara vodila bi se voda tunelom ispod brda Zabučja na drugu stranu, blizu Starog grada, i tu bi se u novoj hidrocentrali, dobijenim padom, proizvodila potrebna električna energija. “
Uprava Tkačke radionice, posle višegodišnjeg odlaganja zbog brojnih problema, donela je konačnu odluku za raspisivanje ponude za gradnju hidrocentrale u Turici. Za nadzornog organa određen je inž. Jezdimir Nešović. U toku 1925. počeli su radovi na izgradnji centrale, i to istovremeno na prokopavanju tunela, gradnji zgrade centrale i brane. Postavljeni su temelji za zgradu i postolja za mašine i prokopano 160 metara tunela. U to vreme je instaliran i jedan transformator na “Lipi”, izmenjene razvodna tabla u centrali “pod Gradom”. Montaža turbina, generatora i opreme je završena do kraja 1928, a centrala je puštena u rad 1. januara 1929. godine, zvanično 9. maja 1931. godine.
Hidrocentrala u Turici vođena je u Tkačnici kao Hirocentrala br.3. Sastoji se od brane, podignute na mestu zv. “Sinjevac”, dužine 41 m a u temelju debljine krune pri vrhu 3,60 m, a u temelju 17 m, i visine 18 m. Sazidana je od nabijenog betona, spolja od temelja od kamena u cementnom malteru. zatim dovod za vodu od brane do centrale – tunela sa postrojenjima za ulaz vode u turbine dužine 590 metara sa rezervoarom. Zatim zgrada centrale podignuta u Turici sa mašinama. Zidana od betona i armiranog betona. Sve se vidi na razglednici Ilije Lazića iz 1932. godine. Tokom 1930, Tkačka radionica je dala najbolje rezultate do tada. Međutim, već tad su postali vidljivi znaci dolazeće krize. Ipak, kriza je u ovom užičkom preduzeću trajala kratko. Tokom krizne godine Tkačka radionica posebnu pažnju posvećivala plasmanu električne energije i to onim najvažnijim potrošačima, koji su u to vreme činili industriju Užica. To su bili: Fabrika oružja i municije Jakova Pošingera, Fabrika kože užičkog industriskog društva, Automatski mlin Josipa Šojta i brata, fabrika parketa Josipa Šojta i Đorđa Popovića, stolarska radionica Đorđa Popovića i drugi, manji. Sve njih je potresala svetska ekonomska kriza…
Međutim, posle prolaska prvog i najtežeg talasa ekonomske krize, stabilnost tržišta, pokretanjem iz mrtvila pojedinih preuzeća, jačanjem kupovne moći najširih krugova potrošača (naročito posle uvođenja moratorijuma na seljačke dugove, Zakonom od 19. aprila 1932. godine), postepeno se uvećava potrošnja električne energije i vrlo brzo pokazuje da je potrošnja u četiri elektene Tkačke radionice (tri na Đetinji, postojala je jedna na parnu turbinu) dovoljna da prati novi privredni polet, razvoj industrije i zanastva pred Drugi svetski rat, naročito u periodu od 1936 do 1941. godine.
Na kraju ove priče o nekadašnjoj Turici, malo i o današnjoj… Na fotografiji poznat sa fejzbuka planinar, fotograf, biciklista, veliki ljubitelj prirode, Milija Dikić, današnjih dana. Na istoj steni odakle je moj otac Vlajko Kovačević 1958. snimio selo Turicu. Danas je to prenaseljeno užičko prigradsko naselje sa brojnim problemima, naročito u pogledu kanalizacije.
