Ужички Зотовићи су пореклом од Требиња, тачније села Домашева, општина Требиње. О постанку овог села не зна се ништа. Најстарији становници овог села су Зотовићи. Зотовићи су живели у Потприсоју до прве половине 19 века. Тад су Турци чули да имају много новца, па их крену мучити и ови се мораше раселити. Не зна се за Зотовиће одакле су стигли у околину Требиња. Кажу да су староседеоци. У Црној Гори, у Подгорици, има бегова Зотовића, који овима говоре да су из истог племена, само што су се раселили да не би примили Ислам. До окупације, ово беше једна од најчувенијих и најпоштованијих породица и међу Муслиманима, и међу Хришћанима. Увек је неко из њихове лозе морао бити свештеник, а има и владика Зотовића. У старија времена, ова породица је имала своја имања у околини Љубиња и Требиња, која је постепено прешла у руке Муслимана, а до данас су одржали своју земљу у Домашеву и Видуши. Зотовићи су стара властеоска породица. Постоји податак да у време рашког великог жупана Стефана Немање, Историјски записи, 1, … кнез Зот се наводи као родоначелник породице Зотовић. Славе Никољдан, а прислужују Цвети.
Нисам нашао податак како се зову родитељи Михаила Зотовића, рођеног у Ужицу 1864. године. Он је и наследио некада познати “Зотовића хан” једну од најстаријих кућа у Ужицу из турског времена, која је нажалост срушена после изградње пруге Београд – Бар. Михаило је био адвокат, ратник и велики жупан, значајан Ужичанин. Учио ужичку Гимназију, а права дипломирао у Београду 1887. Бавио се адвокатуром у Ужицу. Отишао у српско-бугарски рат 1885. као добровољац, а изашао као наредник, касније је добио и чин резерног капетана. Са тридесет година је постао начелник Ужичког округа и са тим и политичар – радикал. Био је један од водећих људи који су 1900. остварили изградњу ужичке хидроцентрале и Ткачке радионице. На мермерној плочи ужичке еле. централе је уклесано и његово име. Биран је 1902. за народног посланика, а следеће године учествовао у Скупштини која је довела на престо краља Петра Карђорђевића. Поново је 1907. изабран за начелника Ужичког округа. Заслужан је за ослобођење Срба у Босни и Санџаку. Пратио је српску војску на војном походу кроз Стару Србију и организовао српску власт у Санџаку и Новом Пазару, био је хваљен као окружни начелник. Током Првога св. рата једно време је био у Швајцарској, а после се у Ужицу бавио адвокатуром до 1925. године, када је постао велики жупан Ужичке области. Остало је записан коментар великог жупана Зотовића поводом споразума радикала и Хрватске сељачке странке, који није био само један међустраначки савез о подели власти у краљевини Југославији. Тај споразум је утицао на узајамно поверење између Срба и Хрвата. Коментаришући како се споразум примљен у ужичком крају, жупан је рекао: – “Споразум и измирење између браће Хрвата и Срба осетио се врло благотворно у народу овога краја, који га је примио са највећим задовољством и расположењем, јер у овоме историјском догађају види велики успех по наше државне интересе како у погледу народне привреде, индустрије, просвете, трговине, тако и у војничком погледу”. Велики жупан Михаило Зотовић је умро је на тој дужности 1926. године. Имао је сина Вишеслава официра и Цветка лекара, ћерке Милицу и Љубицу…
Михаилов син Цветко Зотовић је рођен у Ужицу 1895. Веома је заслужан за развој здравства ужичкога краја. Он је студирао медицину у Француској, где га је затекао Први светски рат. Вратио се у Србију и са једном француском болницом отишао на фронт. Прешао Албанију и стигао у Бизерту. Пред крај рата су га послали у Швајцарску да настави школовање. Дипломирао је медицинске науке у Берну и докторирао те 1921. године. Када се вратио у Србију тј. Југославију радио је по потреби у разним местима… Крајем 1931. постављен је за управника Бановске болнице у Ужицу и на том положају је остао је до завршетка Другога светскога рата. Децембра 1938. био је изабран за народног посланика на листи Југословенске радикалне заједнице. Те 1945. смењен је без сталног распореда. Замењивао је поједине лекаре радећи у разним амбулантама по ужичком крају. Новој комунистичкој власти се није свиђало што је био радикалски предратни народни посланик… На крају је постављен за управника Дома здравља у Ужицу, где је радио до краја раднога века. Био је изузетно образован човек, говорио три страна језика, свирао виолину, волео је људе и своју лекарску професију. Ужицу је ужувао велики углед као лекар, пре свега као добар човек…
Подаци о ликовима и фотографија добијени су од Алесандра Тошића; – Пред летњиковцем др. Зотовића на Палисаду. Слева: Милица Станић, сестра др Цветка, др.Михајло Станић, супруг Милицин, Радмила-Раса Зотовић, супруга Цветкова, Саво Захарић, брат Радмилин, Никола Ђуриц, директор југословенских зелезница, Љубица Зотовић, ћерка Цветкова и Радмилина, Коса Ђуриц,супруга Николина, др Мехмед Спахо, министар у Влади Краљевине Југославије, Цветко Зотовић ужицки лекар, Мишо Атанацковиц, син Малише Атанацковића и шеф Мехмед Спаховог кабинета.
Александар Тошић: – “Цветкова супруга је Раса (Радмила Раса Зотовић 1912-2003) је долазила код моје парбаке Косе… била је јако фина госпођа, преминула је у дубокој старостои 2003.год. Инаце Раса је била унука проте Захарија Захарића Често је говорила мојој прабаби: ‘Косо ми смо пре рата имали кућне помоћнице када жене нису биле запослене, а данас све запослене и ни једна нема кућну помоћницу… Често је говорила мојој прабаби: – Косо ми смо пре рата имали кућне помоћнице када жене нису биле запослене, а данас све запослене и ни једна нема кућну помоћницу’.”
Михаило је син официра Вишеслава добио је име деде великог жупана Зотовића, рођен је у Ужицу 1932. године. У Ужицу је завршио Гимназију и уписао филозофски факултет у Београду. Године 1957 дипломирао је на групи за археологију. Цео радни век је провео у ужичком Музеју. Докторску тезу “Археологија и етички проблеми бронзаног доба западне Србије” одбранио је 1982. и стекао звање вишег научног сарадника. Предавао је на ужичкој Педагошкој академији. Један је од угледијих српских археолога који је заслужан за темељну реконструкцију терена југозападне Србије, евидетирање археолошких локалитета из праисторије, антике и срдњег века. Учествовао је у 25 разних археолошких пројеката. Био је посебан у организацији. Често је у своје пројекте укључивао студенте, младе истраживаче којима је држао занимљива предавања, развијајући код њих радозналост према истраживању, одговорности. Уз све то, преко приватних веза и невероватне упорности, обезбеђивао је средства за нова истраживања најпре у ужичком крају. Значајно је унапредио техничку опрему за рад археолога ужичкога Музеја. Објавио је доста веома вредних научних радова, нарочито тема из ужичког краја. Иза њега је остао син Вишеслав правник, који има сина који носи дедино име, студента правног факултета Михаила Зотовића, тренутно најмлађег од потомака великог Жупана Михаила Зотовића. Примећује се да се у породици ужичких Зотовића с Међаја појављују два имена Михаило и Вишеслав. Рад археолога Михаила Зотовића је наставила његова ћерка Радмила.
Радмила Зотовић је рођена у Ужицу 1962. године. Кренула је очевим путем, завршила је ужичку Гимназију, затим филозофски факултет у Београду. Дипломирала је на класичној археологији 1987. на Филозофском факултету у Београду и одбранила дипломски рад на тему: Насеља и године комуникације источног дела римске провинције Далмације. Године 1992. на Филозофском факултету у Београду одбранила је магистарску тезу на тему: “Типологија и хронологија римских надгробних споменика источног и југоисточног дела провинције Далмације”. Године 1996. на Филозофском факултету у Београду одбранила је докторску дисертацију на тему: “Становништво и привреда источног дела римске провинције Далмације”. Радмила је била на стручним усавршавањима 1994. године: у Русији (Археолошки институт и музеј Ермитаж у Санкт Петербургу), године 2006. године: у Бугарској (Археолошки институт у Софији). Од 1988. до 1992. радила је као кустос у ужичком Музеју. Од 1993. ради у Археолошком институту у Београду. Писала је стручне монографије и чланке у часописима домаћим и иностраним. У емисији Радио Београда 2. “Путеви културе” њени радијски есеји су емитовани у рубрици “Археологија као естетика”. Сада је виши научни сарадник на Археолошком институту у Београду. Године 2001. добила је новчане награде Министарства за науку и технологију као једна од оних који су докторирали у рекордном року. Године 2004. године: добитник награде за постигнуте резултате рада (трећа група). Учествовала је на ископавањима од којих издваја Археолошка истраживања долине Поблаћнице (руководилац др Михаило Зотовић); Насеља и комуникације на источној периферији провинције Далмације (руководилац др Петар Петровић)
