Ту на самом почетку “Липе” била је поменута кафана “Балкан”. На фотографији гости седе испред, уз Главну улицу према Парчићу. Била је то угледна кафана. Поред пролазних имала је и сталне госте, боеме, занатлије из овога дела града. Ту су најчешће свраћали и младићи пред женидбом, ту су се забављали и очекујући тада највећи догађај, што се тиче забаве Ужичана, коњске трке у Крчагову.
Као и већина кафана и ова је имала велку салу са мноштвом столова. Имала је велики шанк са дугачким пултом, који је у том времену називан “келнерај”. У тој лепој уређеној кафани газдовао је 1926. са пуно знања и способности, трговац и кафеџија Милоје Благојевић, пре њега су са овом кафаном радили Радисав Бучевац и Драги Ивановић, са мање успеха. Угледу ове кафане највиже је доприносила лепа Милојева супруга. Ту су били и њихов син Славко и млађи син и кћерка, па изузетна личност, господин конобар – стигао у “Балкан” из Париза. Тај конобар рођен на Златибору, добио је веома брзо надимак Француз и више га нико другачије није звао.
Ту се добро јело и пило: “Разна пића, укусна јела по наруџби, бираних мезатлука на ужички начин у које се усели криворечки полумасни сир, ужичка пршута, час овчија час јунећа или свињска, нека то буде изазов само од белог мрса – тек скинути кајмак са карлице умешан са сиром, некаква киселкаста ујдурма, звали су је моча, уз то врућа погача и у свако доба млади црни и бели лук из оближњег врта. Свега је било што се пожелети може, док је Благојевић водио кафану, “хоће ли гост вруће с пања, одмах ће момак скокнути до вашег пекара, Благојевић је знао у чему гост ужива или од исека (бубрежњак), или плећкицу, бутић, или од врата, можда главуџицу с моцом, само један запоњац…” Изабрано већ стиже па му Француз ритуално сервира.
У Кафани “Балкан” је био познат роштиљ захваљујући томе што је ту радио Грујо ћевабџија, који је дошао у Ужице 1924. године. Био је то најбољи ужички ћевабџија. Једном приликом 1964, када је био пред пензијом, на питање новинара “Вести” како је радити овај посао 40 година, одговорио је: “Шта ту има да се пише. Ништа. Радио сам. Сваки дан поред роштиља. И верујте лепо сам се осећао. Човек се лепо осећа док то ради. Добар ћевап је тек кад прерађено месо одстоји 24 часа. Тада, кад ставим ћевапчић на роштиљ, окрећем га лагано. Кад зарумени, кад почне да пушта софт, скидам га. Тада знам са каквом га слашћу гост једе. Дневно у “Паризу”, где иначе одавно радим направим и по три хиљаде ћевапчића”.
Ту у “Балкану” је радио као конобар касније познати ужички угоститељ Милан Лучић, после рата до пензије директор хотела “Палас”.
На фотографији је бомеско друштво испред кафане “Балкан”, ужива уз пиће и виолини чувеног ужичког виртоузног виолинисте Рада Јазавца. Виспрена духовита и веома друштвена човека. Иза се види киоск за лепа пецива Витомира и Маре Ковачевић (моји баба и деда), а даље преко улице Хотел “Златибор”. Ужички чувар сећања Лале Милосављевић је писао: “Шта да вам кажем, слушала се изврсна музика, пастелна, бирана, музика сентимента, прелепи еврегрин, па буктаве песме кафанског лумпа у итерпретацији раскошних солисткиња, или дирљива виолина цијано, па све до музике за плес. Ужице је имало медју својим циганима читаве музичке ансамбле. Често су то били скоро породични, а опет врсни састави. Ту су чувени Николићи, па браћа Стефановићи, или опет браћа Раде “Јазавац” и Драгиша са прелепом солисткињом Лидијом. Наши цигани били су и бели и црномањасти, али су увек били изузетно даровити музичари и лепи и добри људи, врли као пријатељи. Ми смо их увек радо примали у друштво. И више од тога… Гостили смо се и ми у њиховим кућама као код најбољих домаћина, и они код нас, нарочито на славским свечаностима.
Углед наших цигана међу Циганима света морао се нарочито мерити чином испраћаја њихова у вечност. Ја не верујем да ће ико заборавити испраћај покојног Рада Јазавца. На Доварју се стекло мноштво његових сународника из света и бројно грађанство Ужица, да ода последњу пошту своме пријатељу великом виолинисти. Његов ковчег се спушта у вечну кућу уз биране композиције за хор и виолину. Учествују Јазове колеге, све маестро до маестра. Трепери танано виолина “Цигано”. Јазову виолину ломе на двоје и сахрањују је са покојником. Знак је то да њему није било равна и да на његовом иструменту нико више нема права да засвира. Верујте, да смо у мноштву доживели бол због одласка ове дивне личности и његове виолине.”
Напоредо са салонским оркестром првих ужичких ноталиста, постојао је Ужицу и професионални оркестар варошких цигана са Царине. Шеф и душа овог оркестра биће најбољи ужики виолиниста свих времена – Миливоје Стефановић звани “Јазавац”. С њим ће као друга виолина наступати тада чувени свирач и певач Зунзо Николић. Као басиста високог ранга наступаће музичар кога су сви познавали као “Белог Стева”. У оркестру ће бити и Гајо Царињак и мноштво млађих Рома са Царине. Миливојев оркестар ће деценијама забављати Ужичане, све до тридесетих година 20. века, док га смрт није одвојила од песме и виолине. Касније ће Ужичани овај оркестар звати “Николићи”, који ће водити Влајко Николић, који ће Ужичане пратити на свадбама, али, се може рећи да су били једно време стационирани у репрезентативному Хотелу “Златибор”.
Засигурно је највећи ужички боем за сва времена био Сима Терзић, ужички адвокат. Најцењенији гост кафане Хотела “Златибор”, као и осталих ужичких кафана. На фотографији је први с лева. Већ у годинама (фотка је снимљена пред крај тридесетих година 20 века) у свом познатом елементу са друштвом за столом кафанске баште, биће пред кафаном Шмакића “Цар Душан”. У младости га је набоље описао ужички књижевник учитељ Миле Веговић у свом роману о старом Ужицу, “Зољ” у лику Аџа Адвоката (Има у ужичкој библиотеци, издање “Вести”, на половини шездесетих година).
Сима и дружине око Терзића су одавно ушле у многе ужичке анегдоте, али су ти људи, угледјући се на Симу, помагали градску сиротињу и новцем и саветом, даривали су им и парче хлеба и парче душе. Саровременски Ужичани су се у једном слагали да Сима и његово боемско друштво били оличење мудрости али и ужичког шеретлука. Чувар сећања каже: (…) “Верујем да је ово дружење са супругама припадало каквој лепој вечери уз могући празнични дан. Ноћи и зоре су припадале мушкој дружини, а то дружење се завршавало буктавије и луђе. Завршавало се лумпом какав само такви попут дружине Симе Терзића, Јова Боровића, Милекић архивара, па и Дише Вучићевића, председника Општине ужичке и доброг старог домаћина и градоначелника, умели себи да приуште.”
Ко је у ствари био Сима Терзић? Рођен је у Ужицу 1870. године у оца Васа Самрџије и мајке Јелке. Кућа му је била на “Ракиском”, баш на раскрсници с леве стране, где је онај повећи солитер. Овај свет је напустио 1940. године у Ужицу. У тандему са архиваром Милекићем је пуних 50 година по Ужицу збијао шале, правио “доскочуце”, чувене “ужичке зврчке”. Остао је запанћен као творац чувених и широко запамћених градских ерских догодовштина. На мети његових шала биле су ћифте, задрти сеоски парничари, варалице, наивни имовином понети сељаци, продавци на пијаци, путници тек саграђене железнице, корумпирани чиновници и тврдоглавци свих врста.
Док се ужичка варош смејала, остајао је озбиљан као да у свему нема никаквог удела. Догађаје није записивао, препричавали су се и доживели судбину народних умотворина које су се преносиле и мењале све по укусу приповедача… Сима Терзић је био оличење времена Ужица кога више нема.
“Старо Ужице је, заиста, било лепота једна. Становника ни седам хиљада… Одраслих, или кафани дораслих, пет – шет пута мање. Десетак људи на кафану. Радујеш се да дорастеш, јер ћеш, кад то већ буде, имати своју кафану.” Написао Александар Милосављевић Лале.
Тај ћошак кад се пређе улица и изађе с “Липе”, припадао је башти Хотела “Златибор”, најрепрезентативнијем господском ужичком угоститељском објекту од четрдесетих година 19. века, па све до 1961. године 20. века, преко сто година. На инсерту фотографије ужичког хронолога с фотоапаратом настале с краја четрдесетих година 20 века, види се део те цетралне баште око које се вртео ужички Корзо. Све је ту како ред доликује, мрежаста оградица од летвица, која се уклапала и са павиљоном у Парчићу. И лијандери и остало саксиско медитеранско цвеће, да убије ту суровост поднебља планинскога краја. Ред је због тих година и заначаја ове кафане да понешто кажем уз помоћ чувара сећања, о овом окупљалишту Ужица кога више нема, уз неколико следећих фотографија нашег ужичанственог сајта.
После браће Јањић с овом кафаном радио је Илија Грбић. Тада се назире хотел, јер мења име из “Јањића кафане” у “Хотел Грбић”, зато што има собе за спавање у самом центру вароши. Поред трговаца и занатлија у кавану хотела, као што је ред, долазили су официри и други државни чиновници. “Имала је добру кухињу, на јеловнику су биле исписане разне врсте јела. Поред разних пића точило се пиво у свако доба. Сељаци у њу нису долазили. Била је то кафана за господу. Имала је сталну анимир музику, која је унутра, или пред кафаном, свирала увече одабране комаде. Народна кола и у то време модерне игре валцер, танго, винстеп… Ту су долазили шабачки Цицварићи. Била је у оно време позната група од десетак чланова, свирача у народном оделу, која је обилазила многа места у Србији. Кад је време дозвољавало музицирали су испред кафане, где је постављен низ столова. Свет се окупљао да слуша њихову музику и громко певање патриотских песама, доста раширених у доба пред Балкански рат 1912. Једна од песама била је “Књигу пише краљ Србије” и сл.
“Кикирики или семенке, ђечурлио”? пита брко за време аустроугарске окупације 1916. године. Улаз је одмах до зграде будућег Хотела “Златибор”. Грбићев хотел је често организовао позоришне представе путујућих позоришних трупа. Онда је Илија Грбић схватио да ако уз кафану има салу за филмску проекцију, или ти “покретне слике”, да ће кафана стећи још већу популарност. Зато је 1911. године преузео филмску апаратуру од Милисава Нешовића под закуп. У дворишту Хотела “Златибор”, Грбић је подигао доста удобну дрвену арену, у којој се приказују филмови. За време окупације, током трајања И св. рата, Аустријанци приморавају Милисава Нешовића да за њихове војнике и службенике даје филмске представе.
“Главне посетиоце су чинили деца, омладина и ђаци. У тајне киноапаратуре Милисав Нешовић уводи неколико својих наследника: ‘бравара Милана, Пушу железничара и два сина Илије Грбића, Милчета и калча’.”
У то време када су браћа Грбићи почели да приказују чари изума браће Лимијер, из Ћире на ужичкој Железничкој станици појавио се елеганти незнанац. Није прошло много кроз чаршију је прострујала вест да је то трговачки путник, заступник Албуса из Новог Сада. Албусов емисар је крио тајну која ће то остати за све патријахалне ужичке породице. Они одабрани уз мушку солидарност знали су да он крије чари још до тада никад виђене “голотиње”. То је била тајна коју су само кроз “живе слике” овог покретног дискретног “Бијоскопа” којем би данас додали епитет “порно”, неки Ужичани могли да виде.
Био је то први порно филм приказан у Ужицу, произведен у Француској под називом “Слатки грехови једне Ане”. Све се ту у Грбића арени одвијало према замишљеном плану, одабрана публика на челу са госн начелником мало је протестовала на самом улазу, јер је без изузетка улаз коштао 10 динара у сребру. За оно врме то је било исувише скупо, али пред оним што су “поштовани гледаоци” имали да виде тај, непланирани издатак је био занемарљив. Голотиња, голотиња та чудна, готово чаробна, реч пленила је мисли свих гледалаца…
Шта је у Ужицу у то време могло да прође без двојице чувених ужичких боема, нарочито када су приказивани “Слатки грехови лепе Ане”. Прича о првом “порнићу” се овде наставља. Кад су доносиоцу првог порно филма у Ужицу, “Слатки грехови лепе Ане”, џепови били пуни и кад је свих сто планираних несвакидашњих гледалаца попунило Грбића Арену, престава је могла да почне. Али, нешто око струје није било у реду скоро један сат, публика је постала нестрпљива и бучна. Изненада испред белог платна се одједном појавио доаен ужичког хумора са фењером, Милан Милекић… Он је публику обавестио да је све у реду, те када су сви дошли због те голотиње она ће им овде, на лицу места одмах бити приказана. Затим је свукао панталоне и гаће, па је своју дебелу и као снег белу стражњицу окренуо гледаоцима, довинувши им: “мајку вам је… вашу, кад хоћете голотињу, ето вам мог дупета па га се сад сви сити нагледајте!!” Публику је захватио прави делиријум смеха, који је био толико громогласан да су се скоро сви суседи из оближњих кућа пренули из сна, чудећи се где се то и због чега, у ово доба ноћи, смеје толики народ.
Ипак, све се добро завршило, дошла струја… Пред пробраним гледаоцима се одвијала нема прича о слатким греховима лепе Ане. “Скроз” се “све” видело и како Ану напаствују “разни мушкарци”, почев од слуга па до господе, и како она “сирота” не зна “ни шта је то”, па је тако у недомици да ли да се “томе” радује, или не… Заклоњен иза платна само је Сима Терзић пописао присутне, ваљда за само њему познате будуће шеге.
Године 1930. у време када је Богосав Бодић сазидао Хотел “Палас”, браћа Петаковићи напуштају своју некадашњу кафану која се налазила на простору где ће касније бити саграђена зграда и у њој књижара “Победа”, данас “Француска банка”. Послове хотела је водио Станша Цале, уз помоћ брата Драгана. Тада ће хотел “Златибор” доживети пун процват. Њихов отац Милош био је такође познати ужички кафеџија… Отишао је 1914. у рат и није се вратио. И син Цале, у кога је било заљубљено половина ужичких девојака, погинуће у Априлском рату 1941. У економско двориште “Златибора” вратиће се Цалов вранац, који ће први својим необичним повратком обавестити породицу шта се догодило.
Зимско доба је сезона забава. Хотел “Златибор” је за забаве био на првом месту. Ако је неко био на забави обавезно је помињао да је забава била у “Златибору”. Најпосећеније и жељно ишчекивана била је фебруару забава Кола српских сестара на Малу госпоину; на Три Јарарха Удружење занатлија је орагнизовало своју забаву. Како су Терзић и Милекић сналазили када у “Златибору” није имало где да се седне, прича се у Ужицу с “колена на колено”, за столовима ужичке боемије генерацијама.
Обично је била велика гужва у “Златибору” недељом, најпре када дође нова музика с певачицом… Појављују се Терзић и Милекић и виде да нема где да се седне. Излазе из кафане, Симо иде кући да узме кишобран. Када се вратио с “Ракијског пијаца”, тај кишобран потура под млаз чесме код Парчића. С тако добро поквашеним кишобраном њих двојица улазе поново у хотел, Симо отреса капи воде с кишобрана говорећИ: “Ау људи која се киша сјури у Ужице!”… Присутне жене почеше да гуркају мужеве да плате рачун, јер је нека оставила отворене прозоре, нека веш није покупила, нека луфтира постељину на прозорима. Веома брзо сала оста полупразна, два боема се удобно сместише и позваше капелу да наруче песме.
Кафана хотела Златибор била је место окупљања градских боема, писаца, новинара и личности из јавног живота на којима су се доносиле важне политичке одлуке, писале песме, текстови… Све најважније Ужичке градске забаве су се одржавале у овом месту. За Хотел “Златибор” бела и црна вина су наручивана из Алексадровачке жупе из Крушевца, “Златна капљица” и “Шампањ”. Пиво од Вајферта. Било је ту различитих врста ракије као што је: клековача, нановача, горковача које су набављане из Карана, Рибашевине са Варде. Тих тридесетих година послератни познати ужички угоститељ Милан Лучић је овде био на дужности “шпаизтрегера”. Значи да је носио храну из кухиње госту и примао наруџбине. У Златибору су радила и два “обер-келнера”, један Чачанин, а други родом са Златибора, звао се Буде Ушендић…
Било је то 1939. године, пре обиласка занатских радњи, један трговачки путник сврати у Хотел “Златибор” да руча. Седе у близини стола за којим је седео Сима Терзић, адвокат. Током ишчекивања конобара он се обрати Сими с молбом да га упути неком опанчару или сарачу, који би био спреман да продаје обућу фирме коју он заступа. Симо му рече да је за то најбољи Јово Коруџић, сарач али да је наглув и да мора викати ако жели да са њиме направи посао, рече му пријатно, и изађе из хотела. Па право код Коруџића у радњу где му исприча какав је разговор водио. На крају му рече да је трговачки путник наглув и да Јово треба да виче ако жели да склопи посао. Није прошло много кад ево трг. путника код Јова у радњу, и сврата се продера: “Добар дан!”. Коружић му одговори још јаче, разговор је личио на свађу. На крају му Јово рече: – “Што ти толико вичеш, као да сам глув?” На то збуњени трговац одговори: “Па мени је један господин у хотелу рекао да сте глуви и да ако хоћу да направим посао с вама да морам да вичем”. Коружићу је одмах било јасно да је то Симина шега…
Од свих најзначајнијих забава одржаваних у Хотелу “Златибору” некако је највише упанћена “железничка забава” на којој су запослени на железници обавезно изводили уметнички програм. У овом програму учествовала су и деца из ужичке железничке колоније “Гаравац”. Како се радило о државним службеницима, “Железничарска забава” је, после изведеног програма, отварана свечаним “Краљевим Колом”, кога би повео шеф станице. Уместо лутрије на овој забави била је организована такозвана “железничарска пошта”. Дама која би на овој пошти добила највећи број карата, била је проглашена за краљицу забаве, те би са шефом станице одиграла популарни лагани валцер. После валцера би јој уручили веома велику, специјално украшену торту на којој је била “насликана” читава композиција путничког воза. За ову забаву су штампане специјалне позивнице, јер је железничарских породица у Ужицу било много, а већина је становала на “Доварју”. На ову забаву су позивани ондашњи представници власти и остали угледни грађани.
Прошао је рат дошло ново време, Сима Терзић умро 1942. остао иза њега син Раде (у ужичким боемским круговима познат као “Раде Носоња”), такође боем као и његов отац. Ко су најпознатији боеми послератног Ужица? Многи се слажу да је најпознатије било баш ово друштво на фотографији у омиљеном им Хотелу “Златибор”: с лева Михаило Кале Бјеловић, кафеџија, Душко Доцковић, могу се издвојити и међу њима следећа два као највећа, Милосав Лазовић – Лазо Шнајдер, један од ужичких оперских певача аматера, и онај који је могао понети круну Миодраг Маринковић – Мића Буров, општински чиновник. До Бурова Марко Зрњевић, познати потомак “Зрња воденичара”, иначе туристички радник и Боре Бешлић, економиста.
Седи тако Раде Терзић за музичким столом окружен музичарима и раскошним солисткињама… Пита га једна: “Што би могло бити због чега ви пијете?”, онако матерински брижно… “Пијем, госпо, пијем, јер оставила ме жена. – Побогу, зашто вас оставила? – Остави ме зато што пијем!- Рече шерет и звонко се засмеја на крају сјајно одиграног туговања. Причало се годинама у ужичким боемским круговима да га је жена питала: – “Раде мој, а зашто ти пијеш?” – Жено, да нисам пио, ти би још била девојка…”
Мића Буров, господин без премца, таквог сам га запамтио. Некад у младости фудбалер ужичке “Слободе”м познат по елегантној кретњи на терену за коју су навијачи говорили да је “као какав амбасадор”. Ретко ко би госн. Бурова могао замислити без класичног шешира, елегантног мантила, увек складно биране кравате, огланцаних лепих ципела и увек, баш увек уредно избријан, а кад би одложио шешир запазили би пажљиво зачешљану косу с раздељком на средини. Имао је стила, волео је нас младе и био нам узор у фином маниру. То није био говорљив господин, али је био човек сјајне опсервације, сјајно је процењивао људе, на само њему својствен начин. Кратко би истицао битну особину личности о којој би говорио, али би и у брк креснуо уколико би тај био у друштву. При томе је онај ако је о прекору реч постајао један “Рундо”. Увек би то рекао благо, онај коме је то било упућено би остављао утисак да пристаје да биде Мићин “Рундо”. Мића Буров је био заклети нежења, самац, а ако је пиће у питању, уживао у хладним шприцерима, нарочито по квалитету. То су ужички келнери добро знали и угађали му.
