Лети око седам, зими око осам, тада су сви путеви водили према Главној улици, на ужички корзо. Ипак, нешто се променило измeђу корзоа шездесетих и седамдесетих година. Седамдесетих година се за ово вечерње окупљање Ужичана појавио назив “штрафта”. Да упоредим “корзо” и “штрафту” у ове две деценије двадесетог века. Шездесетих година у Ужицу се излазило на корзо, нешто другачије него седамдесетих. Ученицима је било забрањено да на улици буду после 8 часова. Строги професори су то контролисали. Родитељи су подржавали професоре, контрола је била на висини, поштовање и страх такође. Већ око средине седамдесетих није било тако. Шездесетих су се градски момци скупљали код Малог парка, на оградици. И поред сталног дежурног милиционера, седели су на школским књигама, патикама и свему што су имали при руци нашло и чекали да прођу “оне” које су им убрзавале рад срца. Правећи се важни, пушили су на ред нишке Мораве без филтера, скривајући цигарету прстима руке. Мораву су куповали на комад у трафици преко пута. Није им падало на памет да се после корзоа сјате у неку од кафана. Ако би неко кријући ушао у “Златибор”, “Париз” или неку забаченију кафану, био би окарактерисан као мангуп.
Девојкама су прилазили са страхом и просто нису знали о чему да причају са њима. Кад су разговарали, обично су разговарали о школи. Најчешће безвезе као: “Где су ти књиге?”, иако је била недеља. Они који су имали пара, ишли су са девојкама на рингишпил, који се вртео на сточној пијаци у Међају. То је била главна забава. Главна фора је била уплести ланце од две корпе и после одмотавања ланаца, девојку завитлати што даље од себе у ваздух. Неки су свраћали код “Наде”, тада најбоље посластичарнице у граду, која се налазила, пре изградње блока “Златибор”, ту негде преко пута Општине. Ту су се сладили баклавама, шампитама и лепим речима, које су заљубљени по цео дан бирали из књига и тужих споменара, да би их једно другом рекли. И пушење и посета кафанама настрожије су забрањивани наредбама директора школа. Ако би неко био ухваћен, следило би смањење оцена из владања за “тежак прекршај школске дисциплине и владања”. Када су преко омладинске организације успели да се изборе, на “фазон” како када им се призна зрелост ће се наћи у кафани, а тамо не умеју да се понашају, ишли су у “Париз” и “Златибор”, да слушају певачице и тамо пили малину са содом и пушили Мораву, пазећи да им много не пожуте прсти. Девојке су пронашле и цигарете за себе. Звале су се “Ментол филтер”, касније “Филтер Београд” и терале момке да мешавину ружице и малине и соде замене “Вермутом” или “Крушковцем”. Отуда су излазили ошмућени од силног дима, једног пића, за више нису имали пара, и гужве која се стварала у кафани.
Девојке које су имали рођаке или момке чланове Дома ЈНА биле су насрећније. Тамо су игранке биле “најлуђе”. Остајало се до један. Јуре, Шефкија и другови свирали су хитове у стилу “Гондола, гондола”, “Моја мала девојчица”, док су они који нису имал везу да уђу у Дом у гимназиској сали, пружали прве кораке танга или рокенрола, покушавајући да играју твист, иако за то није било довољно простора. Када би за време зимског или летњег распуста стигла студентарија “ћиром” из Београда, Броле би свирао најновију ствар, док би неко од новопридошлих демонстрирао “падање”, а остали би унезверених очију гледали само један пар који би на крају добио аплаузе и звиждуке. Код куће, крај огледала, увежбавали би ове покрете, да би сутра у школи то извели шепурећи се пред млађима, обично ученицима првих разреда. И тако, они средњошколци из друге половине са корзоа шездесетих, заузети студијима и послом, нису ни приметили шта се за то време збило са корзоом и младима на њему.
Када је дошла моја генерација на корзо, ми смо се мало померили, уза зид општине, испред “Победе”, апотеке или Турист – бироа. На овим местима нашао се понеки из шездесетих година, иако је један део њих био доле на коловозу, а већина је имала строге жене и били су код куће. Некима је било лепше у омиљеним кафанама из дана младости. Обучно су то били они “главни” са “фамозних игранки у Дому ЈНА, који ту обавезно сврате после два три круга на “штрафти”.
Загрљени млади парови седамдесетих нису реаговали на оне који у њиховим годинама нису смели ни помислити да јавно, на улици, пред пуним корзоом, држе девојку за руку, а камоли да је загрле. Хипи покрет и сексуална револуција су стигли у Ужице. Он, са “Кентом” или неком другом лиценцном цигаром у зубима, и она, са жваком у устима, ишли су сада глатким асфалтом, љубакајући се успут и не мислећи на оне около. Они већ после половине седамдесетих нису запамтили коцку, нити строге погледе старијих. Није их било брига што му је девојка са Доварја, а он са Поре, нису запамтили гангове доварјашке или царињашке, који су истовремено били момци девојкама из њиховог краја, други нису имали шта ту да траже. Ако би се умешао, “омирисао би песнице”.
Пар кругова док се друштво не окупи, падне договор. Седај у кола успут, договор може да се промени. Златибор, Тара, Бајна Башта, свеједно. Није важно кад ће се вратити, већ да ли ће бити “феноменално”, “фантастично”, “на планини са друштвом из Бегиша”.
Малина са содом и мало ружице замењена је вискијем или вотком са швепсом. Кокакола је “средила” ликер, “ћаки и кева има да пошизе или кад чују колко сам потрошио”. Гласна поздрављања у зору више се нису догађала веома ретко, већ свако јутро. Полако је дан почео да замењује ноћ.
Добити посао је била прва награда у животу младих, појавили су се у “Вестима” и у ужичком омладинском листу “Мај” чланци: “Све више младих, све мање посла” или “Беспослица на Тргу партизана”, пропраћени сликама младића који “залудно” седе на степеницама трга.
Они који нису имали аутомобиле, родитеље директоре, стручњаке, заслужне комунисте, свраћали су у Мали парк или у зелениш испред Друштвеног дома, прозван “Кец бар”, да тамо попуше две, три цигарете, “огребане” од неког старијег са корзоа. Обавезно после “Дрине” би следио пеперминт, да се дуван не осети. Ако се имала хиљадарка у џепу, онда би се свратило до “Туриста” на кокаколу или швепс. Ту обично није било места, па се седељка заврашавала у кафани “Плажа” уз “Рамо, Рамо”, хит из једног индијског срцепарајућег филма. Они који су нашли место на “Туристу”, на тераси или у сали, могли су да слушају, као они из шездесетих, “Баба лу” или виде чочек играчицу, која је повремено свраћала из Горњег Милановца, и већ припремљена са лепезом у руци, чекала да хармоникаш Милан развуче храмонику изнад главе, да би почела свој шоу. Они који нису волели народњаке, одлазили би на диско вечери у Клуб омладине “да слушају Ковача”, већином градска омладина, студети, фине девојчице, понеки “ужички хипик”. Све до краја седамдесетих то је било и најпосећеније место, испред кога су се тапкароши преселили од већ помало демодираног биоскопа.
Корзо је и даље живео и био у пуном сјају, догађало се да улицом не може да се размимоиђе. Атракција су били и трубачи на уста, звани “Крејзи вилиџ бенд”, који су тренирали у улазу “Победе” до апотеке, свирајући коло Радована Бабића, који је 1974. године наступио у Гучи. На крају су успели да наступе на Првом програму државене телевизије, у емисији Милована Илића Минимакса. Стари познаници који се нису видели пет – шест година, завршавали су у “Паласу” уз чашицу разговора. Сећали су се шездесетих, радних акција и друга коме су украли ударничку значку, који није смео без ње да се врати кући оцу и мајци, и летовања на Рабу, Херцег Новом или на Златибору.
Ових седамдесетих обично се корзо почео разилазити у време кад престане забрана саобраћаја за возила главном улицом. Педесетих и шездесетих је било модерно да се прође колима мотором или веспом главном улицом, да се види ко је ко. Седамдесетих су се возикали скоројевићи. На улици су остајале мање групе, које су чекале да се представа у биоскопу заврши или да крену у другу смену у предузећима. Остајали су они који су требали да крену у трећу или они који су од досаде држали руке у празним џеповима, па нису знали на коју страну да крену – кући или да се промувају кроз неку од кафана.
На корзоу наравно приказивана је и мода. И оне из шездесетих, као и ове из седамдесетих носили су сукње са жипонима. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих минићи и вруће панталонце. Половином седамдесетих дугачке сукње са цветићима, туфне рађене јарким бојама, посебне џемпере. Лети сукње са блузама без леђа, да покажу снагу сунца из Бечића, чешће из Буљарица или широке панталоне звонцаре, без појаса и у њима утегнуту гузу. Тада је почела мода светлоплавих фармерки и кошуља од каменованог тексаса, које су куповали “Мића шверцер” и “Дуле Мудо” на царинарници у Сежани, одузете од шверцера. “Једва смо пренели из Трста” говорили су и продавали за четири црвенадаћа, а у Сежани их плаћали један. Биле су то године дугокосих младића, девојака увијене косе са идијанском траком, музике Стонса, Дип парпла, Блек Сабата, Џими Хендрикса, Џенис Џоплин… Тада прогресиваца, данас класике рокенрола. Године огромне активности комуниста, Тиовог пута, вербалног деликта, самоуправљања, краја радних акција, дискотека, суботњих грозница, појаве панка и новог таласа, великих концерата, касније клубске свирке, Италије, Француске, Енглеске, безбрижности, слободне љубави, дружења са целим светом, београдских комисиона, године моје младости.
Нека вас Ужичанствено подсети на ово време, којега се тако радо сећамо. Сетите се како сте били тако бесповратно млади и сретни… Млађи сазнајте како је било за време када су ваши родитељи, можда, чак, бабе и деде, имали година као ви данас. Да време не почиње са вама, да се све понавља, на некакав чудан начин. А ви, настарији, можда ћете сазнати и решити дилему која вас је мучила годинама, можда је овај времеплов из седамдесетих кључ ваше дилеме. Сви обратите пажњу, како је рушено Ужице, да би било грађено Титово Ужице.
