Avgust 1967. godine

98

Počelo je rušenje starih lokala i dućana u centru grada koje treba da zameni blok “Zlatibor”. Na glavnoj ulici pod udarcima krampova nestajalo je staro Užice, krovovi su bili skinuti a zidovi načeti. Samo jedan lokal je ostao da odoleva, prodavnica preduzeća “Jugoplastika” i hotel “Zlatibor” u kome je još uvek svirala muzika… Ali ne još zadugo.

Deo starog Užica uz Glavnu uicu gde se danas nalazi blok "Zlatibor"
Deo starog Užica uz Glavnu uicu gde se danas nalazi blok “Zlatibor”
Deo starog Užica uz Glavnu uicu gde se danas nalazi blok "Zlatibor"
Deo starog Užica uz Glavnu uicu gde se danas nalazi blok “Zlatibor”

Na četrnestim međurepubličkim sporskim igrama koje su održane u Goraždu, Užičani su bili prvi u sveobuhvatnom plasmanu. Prvi u ženskoj i muškoj konkurenciji u streljaštvu, košarci, gimnastici, u šahu i odbojci (devojke). Atletičari, strelci i gimnastičari osvojli su 15 zlatnih, 7 srebrnih i 10 bronzanih medalja. Očekivanja nisu ispunili fudbaleri, odbojkaši i biciklsti. Najviše su se istakli: atletičari Dušan Čarapić, Milovan Pavlović, Radoje Ristanović, Ljubinko Đurović, Borka Vujović. Strelaci: Radoje Rajkov, Milesa Cvijović… Najpoznatiji užički gimnastičar Sreten Dimitrijević.
Otvorene su dve nove mesare. Na “Zelenoj pijaci” užiški mesar je otvorio prodavnicu “Jelje” a Čajtinci su otvorili prodavnicu “Zlatibor”. Nalazila se preko puta Malog parka ispod Gimnazije, danas je tu ulaz u “Simpo”.
Užice je dobilo prvoga saveznog fudbalskog sudiju, bio je to Čedomir Vidić. Prvu utakmicu je sudio 1. maja 1956. godine, „Prvi Partizan“ – „Železničar“. Do tada je sudio 256 utakmica.
Hotel “Palas” je bio tada ponos Užica, hotel je tada vodio Milan Lučić. U knjigi utisaka mogli su se pročitati i ovakvi utisci. Holanđanka Nela Broć: “Bila sam presrećna za vreme svog boravka u Titovom Užicu. Hotel “Palas” je pravi internacionalni hotel. Aeleks Berber jugoslovenski ambasador: “Boraveći u “Palasu” uverio sam se da je usluga i sve ostalo na nivou. Želeo bih da svi ostali hoteli u Jugoslaviji budu kao ovaj”.
U to vreme su plate bile najveće u Valjaonici bakra, najveće gubitke je iskazala “Raketa” a u likvidaciju je stavljena zemljoradnička zadruga “Bioska”
.
Biblioteka sa čitaonicom je radila od 8 do 15 časova. Četvrtkom i nedeljom biblioteka nije radila.
Uređen je parčić na železničkoj stanici koji je bio postao ruglo grada. “Bioktoš“ je uredio travnjake posadio trogodišnje sadnice topola i cveće. Ostalo je da oko spomen biste Miloša Markovića postave klupe i korpe za otpatke.
Na Zlatiboru je sniman film “Dođi planina te zove” za koji je pisao muziku užičanin kompozitor Žarko Petrović koji je tada rekao: “Sad stvaram dve kompozicije na svoj tekst, to su ’Nema te’ (lagani bit) i Šansona ’Dve crvene ruže’. Verovatno će jedna od njih otići u Zagreb ili Beograd na festival zabavne mzike. Završio sam knjigu o Carevcu bio mi je odličan prijatelj”.
Mnogo je vozila ovoga avgusta prolazilo kroz T. Užice, žurilo sa na more i u planinu. Mnogima su se dešavali defekti. Upravnik autoservisa u Sevojnu bio je Žiko Kovačević: “Postižemo mnogo, zahvaljujući dobro opremljenoj radionici od 500 kvadratnih metara i parkingu od 3000 kvadrata. Servis ima tunel za pranje i opremljen je specijalnim alatom. Da bi usluge bile što kvalitetnije ljude smo slali na obuku u inostranstvo, tako da verujem da se vozači ne mogu požaliti na nas”.
Ovoga meseca poznate javne ličmosti su rekli u vezi sa Užicem:
Lola Novaković tada jedna od najpopularnijih pevača u Jugoslaviji: “Užice mi je u sećanju još iz detrinjstva, pevali smo u školskom horu pesmu “Sa Ovčara i Kablara”, stihove iz te pesme “kad ćeš doći u Užice i dovesti jedinice” podsticale su moju dečiju maštu. Tako sam Užice zamišljala kao grad pun vojske. Pa pesmu koju rado pevam ’Oj Užice mali Carigrade’, samo danas moderno izgrađeno Titovo Užice je pre mali Njujok nego Carigrad“.
Miki Jevremović: “Sem rodnog Valjeva, Banja Luke, Užice je grad u kome bih voleo da živim. Užice je lepše od Valjeva za koje me vezuju uspomene iz detinjstva..
.
Milić od Mačve: „Oženio sam se užičankom a naš narod kaže ’Odande si odakle ti je žena!’. Planiram da napravim izložbe na dva mesta na Kalimegdanu i užičkoj tvrđavi, održaću jedan govor Užičanima o tome kako su dopustili propadanje velikog istoriskog spomenika, grada Nikole Altomanovića”.
Primabalerina Jovanka Bjegojević: “Šteta što nije iskoripćen Trg partizana. Trg je moderna pozornica. Zanimljivo je praviti letnje igre slične dubrovačkim igrama samo da razlika bude u repertoaru, u Dubrovniku se igra klasika, ovde bi trebalo pravitri nešto sa modernijim repertoarom.

Radomir Đurićić Ćure (u sredini)
Radomir Đurićić Ćure (u sredini)

Tada veoma popularan filmski i televiziski glumac, komičar Radmilo Đurčić Ćure: “Ne volim tako često da idem u Titovo Užice. Za sve je krivo užičko pečenje. Ne mogu da odolim iskušenju, pa navalim a čovek mojih kilograma bi trebalo da razmišlja o dijeti”.
Mija Aleksić: “Evo kakav bih ja erski tim “Slobode” sastavio: na golu Šupljorukić, bekovi Nokautović i Cepadžija, halfovi: Lominogić, Đonić i Istrčavalo, u napadu: Otezalo, Oljuštenko, Golomačić, Spetljanić i Gubiloptić”.
Olivera Marković: “Užice je moderan i lep grad, Užičani su gostoljubivi ljudi. Ali nema gradskih navika, nema trgovačkog duha. U prodavnicama će vas služiti intelektualno i nezaiteresovano, bez imalo ljubaznosti”.
Dušan Jakšić: “Moj susret sa Užičanima je nekako uvek bio prisan i iskren. Prilikom jednog koncerta na kome sam učestvovao, dobio sam najviše aplauza i na bis sam pevao 6 puta”. Inače najbolji drug mi je iz studentskuh dana bio Užičanin pesnik Slavko Vukosavljević a danas se družim privatmno i poslovno sa tako|e Užčaninom kompozitorom Žarkom Petrovićem”.
Đorđe Marijanović: “Zamislitre u klubu “Ljubitelja Đorđa Marijanovića” ima oko 300 užičkih srednjoškolaca”. Svaki dan dobijem bar 10 pisama sa poštanskim pečatom Titovo Užice”.

Aca Stojković sa ženom Rahelom Ferari
Aca Stojković sa ženom Rahelom Ferari

Aca Stojković tada poznati televiziski i filmsku glumac muž Rahele Ferari: “Bilo je to maja 1964. godine u Užicu je snimana emisija “Mikrofon je vaš“ za tu zgodu izašao je neki novi humoristički list mislim da se zvao “Era”. Snimanja emisije se nesećaam ali, se sećam svega što se posle emisije dogodilo. U kafani na trgu priređen je banket. Možete zamisliti kako je bilo, da ja, koji sam, poznat kao dobra ispičutura i koji sam se napio pre toga i posle toga najmanje 1000 puta, nemogu to veše da zaboravim. Počeli smo uveče i osvanuli. Nemam nameru da delim komplimente, ali za mene je to najgostoljubiviji grad na svetu”.

Đokica Milanković sa Mijom Aleksićem
Đokica Milanković sa Mijom Aleksićem

Đokica Milaković glumac tada popularan iz serija Lole Đukića u ulogama “Prla” i “Medenog”: “Jao, ja sam najmalerozniji gost Užica. Za vreme proslave dvadesetogodišnjice revolucije 1961. godine Čkalja i ja smo bili učesnici programa. Pošli smo mojim kolima, kad u Sevojnu me strpaše na neki parking nedaju dalje. Čkalja ode da vidi štaćemo i ode Užice obećavši da će se brzo vratiti. Bilo je jutro kad smo došli a bilo je veće kad se vratio, ja sam već dobio sunčanicu. Drugi put zamalo nisam pao u nesvest u “Eri” kad mi je kelner doneo račun”.
“Sloboda” je pobedila “Sarajevo” sa 1:0. Sve je bilo uredu do 70 minuta kada je došlo do tuče. Najveći krivac je bio sudija Mirko Vitić, zato što nije svirao prekršaj igrači su se pobili. Tadašnji tim “Slobode” je ovako izgledao: Trener Milošević. Igrači: Aranđelović, Marić, Ivetić, Krivokuća, Debeljački, Dogandžić, Jokanović, Jovanović, Barjaktarević, Radivojević, Živadinović i Muratović. Većina Slobodinih navijača je ovako komentarisla: “Platimo ulaznicu 800 dinara i umesto da gledamo lepu utakmicu gledamo iživljavanje Marka Vitića”.