Januar 1968. godine

68

Ova zima je na radost užičke dece imala poprilično snega, stariji Užičani govoriše: “Neka, vala, i red mu je”.

Sankanje 1968. godine
Sankanje 1968. godine

A kad neobična toplota pred kraj januara skide sneg sa krovova i raskalja ulice, nastaše problemi. Ulicama grada se i pešak teško kretao a tek vozila. To bi škola, da se više sneg ne baca na trotoare počeše Užičani u budućnosti da sneg sa glavnih ulica tovare i istovaruju ga u Đetinju.

Svi zaposleni u zgradi Društvenog doma su poslali čestitku “Centru” nadajući se da će iduće 1969. prostorije u kojima rade biti tople.

Povodom nove 1968. godine poznati Užičani su rekli:
Aleksandar Bakočević tada član Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije: Svoje novogodišnje ćelje, od srca, upućujemo radnicima Valjaonice bakra i Tekstilnog zavoda, profesorima i učenicima užičke Gimnazije, glumcima užičkog Pozorišta, svim školskim drugovima i svim ostalima “starim” i “mladim” Užičanima”.

Milutin Čolić tada filmski kritičar “Politike” je izjavio: “Došavši pre nekoliko dana Užice, uverio sam se da više nema ni one ranije disproporcije između Fudbalskog kluba “Sloboda” i Narodnog pozorišta. Taj večni hram čovekovog duha sišao je sa smešnog sprata bioskopa “Luksora” na kome je godinama bio i dobio zasluženi dom u simboličnom sklopu Trga, koji po onome što se na njemu dešavalo pre dvadesetak godina nije samo užički.

Presednici opština u užičkom kraju tada su bili: u Užičkoj Velimir Dogandžić, u Čajetini Dragan Vuksanović, u Bajnoj Bašti Sredoje Kovačević, u Požegi Dragan Berbatović, u Arilju Svetislav Petrović, U Ivanjici Antonije Damjanović, U Novoj Varoši Velimir Purić… Svi oni su se složili da u novog godini treba raditi, raditi, raditi na unapređenju proizvodnje, na vodovodima, poboljšanju elektro mreže, izgradnji puteva…

Poznati užički poštar Dragoslav Despotović je poželeo: “Želim da mi povećaju platu, da nikome ne donosim neprijatne telegrame, da ovi naši urbanisti ne prave “kule pod oblake”, jer zamislite kako izgleda “putešestvije” na 17. sprat kad lift ne radi!

. Užički ratni i politčki veterani. Drugi s leva Diko Nešović, kako su ga Užičani zapamtili
. Užički ratni i politčki veterani. Drugi s leva Diko Nešović, kako su ga Užičani zapamtili

Poznati užiški borac iz NOB-a Dimitrije Diko Nešović koji je tada živeo na desetom spratu u “Kuli” (sve do krja života) na pitanja saradnika Vesti Miljka Mitrovi}a: druže Dimitrije Nešoviću, imali još ko iznad vas?Odgovorio je: Niko iznad je nebo. Poželite onda “s visine”? – Želim oš više uspeha u sprovođenju naše društvene i privredne reforme, jačanje samoupravnih odnosa i još odgovornije prilaženje problemima da bi mogli da ih rešavamo. Imam sina u Gimnaziji i kćerku na studijama, pa želim da na vreme završe školovanje, jer, iako stanujem na samom vrhu, izdatke osećam.

Tada poznati majstor berberin, Jovo Petrović, čija radnja je bila gde je sada Blok “Zlatibor” je poželeo: “Da Šišam samo da šišam”!!!

Dr. Božidar Dželebdžiić
Dr. Božidar Dželebdžiić

Ondašnji najpoznatiji užiški psihijatar Božidar Dželebdžić je rekao: “Sve što čovek poželi može da se ostvari”, a moja želja su dobri odnosi među ljudima”… Dr. Dželebdžić je rođen u Beogradu 1927. godine, u porodici koja je bila u bliskim vezama sa poznatim izdavačem i knjižarom Gecom Kon, koga su Nemci streljali u Beču. Posle oslobođenja Kompaniju Gece Kona preuzima država i pretvara je u Izdavačko preduzeće „Prosveta“, koje i dalje postoji… Doktor Dželebdžijić je osnovao u Ljubišu Dom zdravlja. Specijalizaciju iz neuropsihijatrije završio je na Medisinskom fakultetu u Beogradu, zatim bio načelnik u Psihijatriskoj bolnici. Zatim je prešao u Užice i osnovao neuropsihijatrisko odeljenje. Od 1972. radio je u u Kotoru, u posebnoj ustanovi za ispitivanje mozga, zatim je prešao u Beograd i radio u Centralnom zatvoru kao specijalista za sudska veštačenja i jedan od najboljih stručnjaka za ovu oblast. U Institutu za štitastu žlezdu i metabolizam na Zlatiboru bio je od osnivanja kao konsultant za neopsihijatriju i inzvaredan poznavalac funkcija nernog sistema u obolelih od Bazedovljeve bolesti. Bio je od 1980. Rukovodilac ove ugledne ustanove. Doktora Dželebdžijiča sam upoznao ove 1968. godine kada je otac Vlajko završio vikendicu na Zlatiboru. Bio nam je prvi komšija. Tokom našeg poznanstva sve do njegove smrti 1997. mnogo pametnih stvari sam čuo i naučio od dr. Božidara Dželebdžijića.

Te daleke novogodišnje noći dežurni lekar u hitnoj Dr. Raja Lukić i njegov vozač Ilija Mićić i ostali koji su se brinuli o zdravlju Užičana, su imli poprilično posla, bilo je tučnjava, trovanja alkoholom a i posledica prežderavanja… U apoteci je dežurala Branka Jovanović a u domu zdravlja sestra Slobodanka Đokić…

. Robna kuča "Progres" noću
. Robna kuča “Progres” noću

Najusamljeniji čovek te noći u gradu je bio čuvar u robnoj kući “Progres”, Velizar Knežević. On je poslednjih sedam godina neprekidno bdio nad tada najvećom trgovinom u gradu… “Prošlogodišnje smenjivanje dve godine dočekao sam kao i obično – sam. Drštvo su mi pravili televizori, nakit, lonci, klekovače, odela, košulje, pomorandže, kreme za brijanje. Došlo mi je da iztstinski zaplačem. A onda – moju pažnu je privukao je jedan tup udar. Dva dečka neopaženo su se uvukla kroz jedan prozorčić i pošla pravo na nakit. Lako sam ih uhvatio”.

Rade Ustaša sa svojom ekipom konobara priprema slavlje u Gradskoj
Rade Ustaša sa svojom ekipom konobara priprema slavlje u Gradskoj

Tada je sigurno najpoznatiji užički kelner bio Radiša Janković, popularno zvani Rade – Ustaša. Njegove noge su bile hitrije i od zećijih a ruke su nepogrešivo držale gomilu tanjira i čaša. On se odavno bio pomirio da da za novu godinu nebude sa svojom porodicom, da se skoro svakoga jutra tih poznih šezdesetih ujutru iznuren vraća kući. Tako je Radiša Janković postao upravnik “Gradske kafane”. Toliko je bio uslužan i poslovan da je jednoj ekipi zahtevnih gostiu, a kasnije se ispostavilo da su to bili članovi jednog pozorišnog festivala, u sred januara, zajedno sa “Strunjom” servirao lubenicu. Sem toga Ustaša je imao recept za mlađe goste koji su samo “sedeli” u Gradskoj . Kada su mu dolazili “takvi” gosti Radiša im je prilazio nekoliko puta i obraćao se: “Mlada gospoda žele da popiju”… Stizao je spreman odgovor: – čekamo nekoga. Posle trećeg “pitanja” Radiša im je pokazao prstom u pravcu izlaska i izgovarao čuvene reči – „Napolje, ne živim ja od rada nego od zarade!“

U Krčagovu sigurno najpopularnija kafana bila je “Volan” Ostoje Udovišića u kojoj se u svako doba moglo naručiti nacinonalna jela, mezeluci, najkvalitetnija domaća pića a i cene su bile popularne. Za nju su znala većina srpskih šofera.

Za najboljeg fudbalera proglašen je Dragan Džajić, Užičani su želeli da to ipak bude momak iz Pođege, Miroslav Pavlović Pavik koji je iz “Slobode” posle 350 odigranih utakmica zato što nije mogao od kluba da dobije stan, prešao u “Zvezdu”. Proglašeno je deset najboljih užičkih sportista. Prvo mesto je pripalo Pavlu Zlatiću članu streljačkog kluba “Aleksa Dejović”. Drugo, Prvoslavu Šmakiću koji je osvojio značajne nagrade na raznim relijima u jugoslaviji i na reliju balkanskih zemalja. Treći je bio šahista Milan Jovičić a četvrti atletičar Milan Ratković. Peti najbolji užižki sportista bio je rukomertaš Slobodan Gavović. šesti, fudbaler Slobode Ratko Jokić koji je skoro na svakoj utakmici dao gol. Sedmi, atletičar Miša Pavlović, osmi je bio još jedan rukometaš Ljubiša Simić. Deveti je bio planinar Miško Popovi} a deseti stonoteniser Radomir Gardić.

Dvojici užižkih zanatlijai su radnje na “Megdanu” u ulici Petra Ćelovića, Ljubinku Đorđeviću vunovlačaru i Milanu Gardiću krojašu požar je oštetio lokale i data im je dozvola da ih vrate u prvobitno stanje. Zbog radova na bloku “Zlatibor” nije im dozvoljeno da urade adaptaciju kako su oni želeli. Ipak, su dogradili na oštećenim zgradama onako kako su planirali, bez dozvole… Taj deo starog Užica danas je većinom srušen, početkom 21. Veka krojačka radnja još postoji a na mesto vunovlačare je bila trgovina Dis. Taj deo Užica je bio krcat raznim lokalima koji su odlično radili sa odičnom atmosferom koju je nekada imala stara užička čaršija. Tu je i danas poznata pekarska radnja poznati “Šuljaga”, bila je i spostava kafane “Dva Cveta” već legendarnog ugostitelja “Ninka”, menjačnica i prodavnica mobilnih telefona “Leptir”. Staro i novo bez problema je radilo. Kupiš najmoderniji mobilni pa odeš na odličan pasulj sa mirođijom u „Trumanu“. Doručkuje Kod Šljage lepinju sa sve pa odeš u “Boneks” da dogovoriš adaptaciju u kući, na najmoderniji način kako se radi u svetu…

Za novoga istražnog sudiju Okružnog suda postavljen je Dragan Kovačević dotada sudija u Opštinskom sudu, na njegovo mesto je postavljen Radomir Kuburović..
.
U užičkom Opštinskom sudu je održano tajno suđenje četrdesetjednogodijnjoj Stanojli Jovanović koja je živela na Glavnoj ulici broj 28. Okrivlena je za podvođenje što bi reklo držala je javnu kuću u svom stanu nudeći usluge njenih štićenica najčešće onima koji su prolazili kroz Užice. Kasnije je proširila posao na nedozvoljenu trgovinu, najčešće je prodavala robu iz Trsta; posteljine, krevetske prekrivača, zidne ukrase, marame… Od ovih poslova je ubirala popriličan prihod i nije dozvolila da on bude u “slamarici”. Pošela je da pozamljuje novaz uz debelu kamatu od 20% na dva tri meseca. Kasnije je kupila još jednu kuću a stanovala je u državnom stanu. da bi otklonila sumlje, uspela je da ubedi ljude u opštini da je puki siromah i primala socijalnu pomoć čak pomoć u hrani, koju je preprodavala. Dobila je 6 godina zatvora.