U septembru u Užičani su se vratili u svakodnevnicu. Mladi sa letnjih avantura u škole, zaposleni svojim poslovima, stariji u svoja preduzeća. Penzioneri iz okolnih sela i vikendica svojim unucima… Mi koji smo krajem 1960-tih i tokom sedamdesetih žudeli da čujemo novu muziku, onu koja je još nije bila tako prisutna na prostorima koje su na Zapadu nazivali „iza Gvozdene zavese”, svakog ponedeljka bi, nešto pre osam uveče, uključili prvi program Radio Beograda.
Kada bi se sa zvučnika radija čula bas deonica pesme “Down on the corner” grupe Creedence Clearwater Revival, znali bi da počinje “Veče uz radio”, prva emisija na radiju posvećena rokenrol muzici u Jugoslaviji. U etar je krenula Dana 10. 11. 1968. godine, na svetski dan radija. Osmislio je uređivao i vodio Nikola Karaklajić, a kasnije su mu se pridružili i Petar Peca Popović te Petar Janjatović. Ono što su u to vreme na cijelom kontinentu globalno značili Radio Luxemburg ili BBC-jev muzički program, to je za rock u tadašnjoj Jugoslaviji predstavljala ova emisija. Užicu za nas rokerske mlade bila je obavezno gradivo. Uz “Top twenty” Radio Luksemburga bila je to i “Grom lista” Večeri uz radio.
Od samog početka emisija je imala svoju listu najpopularnijih ploča, ali se umesto “top” zvala “grom” lista. Uvek je predlagano 10 najnovijih ploča za koje su slušaoci glasali, a one sa najviše glasova bi bile ponovljene sledećeg ponedeljka. Emisija je išla ponedeljkom od 20 do 22 i često smo je uživo prenošena iz raznih omladinskih klubova, škola, sportskih hala … Nikola Karaklajić i njegovo “Dobro veče! kako ste?” čulo je se sve do 1982. Godine. Emisija je na programu bila do 1986. godine i kroz nju su prve novinarske i radijske korake imali brojni kasnije znameniti rok novinari i voditelji, kao Petar Peca Popović, Petar Janjatović, Zoran Modli.
Na samom početku ovoga meseca Užice je zahvatilo veliko nevreme, sedmo po redu ove godine. Jaka kiša je padala dva časa, opet je nanela veliku štetu. Voda je opet odnela poprilično kolovoza, nanela velike količine zemlje i peska, zapušila kanalizaciju. Nosila automobile, valjala drveće i kamenje. Ovoga puta su i poljoprivrednici u okolini pretrpeli veliku štetu.
U Omladinskom klubu smo sračunali, da kad voda napuni niži podijum za igru treba da se vodom iz njega napuni i prospe 3228 kofa vode da se voda ne bi izlivala po sali. Događalo se ovoga kišnog leta da i 5 puta u toku dana momci i devojke volonteri prazne nakupljenu vodu iz podijuma da bi uveče bilo disko veče. Oni koji su se bavili gradnjom pozorišne zgrade na trgu Partizana nisu razmišljali da ta zgrada ima kvalitetnu drenažu. Ovoga leta automobili su više plovili po užičkim ulicama nego što su ih vozili…
Dogodila se nesvakidašnja saobraćajna nesreća. Oko 23 časa pošto su završili smenu dva mlada, 19-nesodišnja užička pripravnika mlicionera Ratko Brkić i Zoran Rakić su pošla na večeru, ulicom Kneza Lazara. Iznenada je na njih naletela “škoda” limuzina koju je vozio advokat Mihailo Matović. Brković je pretrpeo potres mozga a Rakić prelom butne kosti, oboica su zadržani ma lečenju u užičkoj bolnici. Ustanovljeno da je Advokat Mitrović je bio pripit, pa su mu odredili pritvor do sudskog postupka.
Simo Ljubojević zvani “Misal” bio je veoma poznata i cenjena ličnost u zlatiborskom kraju. O njemu nikada nisu pislae novine, nije bio ni na radiju niti na televiziji. Od svoje rane mladosti samo je svirao, trubu. “Kome sam svirao?… Ko bi to znao! .. Ostalo je za mnom hiljade svadbi, vašara i veselja i milioni onih koji su sa mnom i sa mojom trubom zaigrali i zapevali… Sedam dana sam sa svojim “društvom” u Užicu kad je oslobođeno 1944. godine. Hiljade mladića je otišlo u armiju uz pratnju moje svirke. Mnoge sam ispratio na front u Sremu u jesen te godine… Titu sam svirao, dvaput u Čajetini i jednom u Užicu 1946. godine. Na Zlatiboru se jednom uhvatio u kolo sa narodom uz moju svirku.
Drugi Trubač Boško Ostojić iz Zlakuse i njegov “Združeni duvački orkestar Boška Ostojića”, za razliku od “Misalovog” bio je poznat u celoj Jugoslaviji. Atribut “Zdrženi” tada nije imao nijedan orkestar sem Boškovog. U ovom orkestru su svirali: Radovan Babić iz Mileševa sela, prva truba Dragačeva, Radojko Vitezović iz Kosjerića, Adam Nikolić iz Potpeća, Radojko Maksimović iz Ježevice, Radmir Marijanović iz Volujca, Stevan Dimitrijević iz Gorobilja i Simeun Mihajlović iz Glumča. Kada bi ipred njih stao Boško to je bio orkestar o kome se i danas priča.
Boško je još kao dete maštao da postane trubač, čuvajući koze duvao je u paljku, zamišljajući sebe kao velikog trubača. I postao je. Ne samo legendarni trubač užičkoga kraja već i uzor svim onim poznatim trubačima koji su sledećih godina dolaze nastupali i pobeđivali u Guči. Združeni orkestar je pobedio u Guči ove 1975. Godine
Počela je gradnja benzinskih pumpi na izlasku iz Sevojna, prema Užicu. Trebao je da bude najmoderniji objekat, ovoga tipa u užičkom kraju da ima pumpe na obadve strane magistralnog puta u njima prodajna mesta za auto delove i kozmetiku kao i prostor za podizanje motela i kamp kućica.
Dva meseca pošto je prešao u “Crvenu zvezdu” Srbo Stamenković je postao poznata jugoslovenska fudbalska zvezda. Govorio je da je njegov uzor Dragan Džajić i Dragoslav Šekularac. Fudbalski stručnjaci su za njega rekli da ima izuzetan osećaj za kolektivnu i individualnu igru, širok repertoar driblinga, precizan i u milimetar odmeren udarac. Da Centaršutevi Stamenkovića prestavljaju “pola gola” za proverene strelce i predviđali mu blistavu karijeru. Srbo je sve to potvrdio u susretu “Crvene Zvezde” i “Partizana” pred 100.000 gledalaca. Užički fudbalski navijači su definitvno “poludeli” za Srbom… Kada bi došao Užice svi su hteli da se druže sa njim, tako gde god je izašao uvek je oko njega bila gužva.
U čast oslobođenja Užica 24. septembra u novootvorenoj Hali sportova u organizaciji Kluba omladine održan je Festival pevača amatera “Titovi gradovi 75”. Učestvovalo je dvadeset pevača iz Titovog Velesa, Titovog Užica, Labina, Ljutomera, Visa, Bajne Bašte, Kosjerića, Požege, Priboja i Čajetine. U programu su učestvovali Zdravko Čolić i Goran Gerin, Hanka Paldum. Sve pevače je pratio orkestar Omera Pobrića iz Sarajeva. Da li zbog Titovoga imena u nazivu festivala ili nečega drugog voditelji na tim prvim festivalima su bili tada najpopularniji voditelji u SFRJ Dunja Lango i Oliver Mlakar. Na fotografiji koju prilažem je Oliver Mlakar sa učesnicim na jednom od prvih festival. S leva užički kantaautori Milija Mitrović Kauboj i Dragan Perović Rej.
Sećam se, da smo namerno mi iz Ok ubedili Đorđa Vasića da prestavlja Užice, a daleko je bio od amatera Pevača. Sve je prijatno iznenadio Slobodan Radojević pevač “Feniksa” koji je najbolje pevao i bio treći iz razloga, “brastva i jedinstva”.
U konkurenciji pevača zabavne muzike prvo mesto je osvojio Đorđe Vasić, drugo Vilijam Dundera iz Labina, treći je bio pevač užičkih “Feniksa” Slobodan Radojević. U konkurenciji narodnjaka prvo mesto je osvojio Milenko Matović iz Bajne Bašte, drugo Ljupko Gočevski iz Titovog Velesa, treći je bio Aleksandar Ćebić iz Kosjerića. U žiriju su bili: Petar Jovanović, muzički urednik Radio Užica, Slavko Gajić, kompozitor, Ana Križanec, glumica, Slobodan Vermezović, stomatolog kasnije poznati užički političar, leve orjentacije.
