U Jugoslaviji, polovinom sedamdesetih godina Tito je bio vrhovna ikona nacije, gotovo mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma. Ipak, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji. Lideri jugoslovenskih republika bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu.
U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazilo se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Direktori su se birali po ideološkom ključu, a ne po stručnosti. U ime etničke autonomnosti, Tito je prepustio određivanje ekonomskih politika vladama pojedinačnih republika. To je dovelo do toga da je svaka republika donosila odluke u vlastitom interesu, a da se previše pažnje posvećivalo zemlji kao celini. Takav je sistem doveo do sukoba, konfuzije i neefikasnosti. Jedina prava “nacionalna” jugoslovenska institucija bio je Savez komunista koji je okupljao dva miliona članova jugoslovenske Komunističke partije. U svakoj pojedinačnoj republici, partija je kontrolisala instrumente vlasti i imala moć upravljanja slobodom govora i mišljenja u tim društvima. Čak su i ti komunisti bili podeljeni između regionalnih lojalnosti, i konflikata između reformista i konzervativaca, a decentralizacija i ekonomska stagnacija doveli su do buđenja starih nacionalnih ljubomora. Srbi za nevolje Jugoslavije krivili su bogatije Hrvate i optuživali ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optuživali su Srbe i prozivali ih zbog hegemonizma. Imućni Slovenci su se žalili kako su siromašni, Kosovo i Makedonija bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci su se žalili da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu.
U Titovoj Jugoslaviji, zemlji u kojoj su tri velike religije usko vezane uz etničke tradicije, nacionalizam je često izmešan sa religijom, to je bila glavna opasnost za brastvo-jedinstvo temelj Titove Jugoslavije.
Ovaj jun je počeo sa kišom i hladnim vremenom. Lož ulje se prodavalo kao za vreme zime. Prodavci, prodavnica “Getaldus”, “Optika” i “Sport” u kojima je bio veliki izbor naočara za sunce nisu mogli da dočekaju da se vreme popravi. To se događalo i u prodavnicama “Jelen”, “Galanterija”, “Budućnost”, “22 decembar”, “Železničaru”, “Prvom maju” “Vrelu” i u robnoj kući “Progres” nisu mogli da dočekaju lepo vreme da bi počeli da prodaju najnovije modele kupaćih kostima i muških kupaćih gaćica.
Prestalo je da postoji građevinsko preduzeće “4. Juli”. Povodom toga predsednik užičke opštine Petar Antonijević je izjavio: – “Likvidacija ‘4. Jula’ je posledica isključivo subjektivnih slabosti, koje su se nagomilavale nekoliko poslednjih godina u preduzeću i predstavljali jednu od najvećih slabosti u privredi opštine. Preduzeće je naglo proširivalo obim poslovanja, uzimajući često ispod stvarnih cena koštanja. Zbog nerazvijenosti, nesposobnosti i neodgovornosti postojećih stručnih službi preduzeće nije uspevalo da kroz priznavanje razlika u ceni adekvatno kompezira niske pogodbene cene i nagli porast cena građevinskog materijala i troškove građenja.”
Užička opština je otvorila interni bife i postala jedina opština u zemlji u kojoj postoji takva usluga. Jedina zaposlena bila je mlada konobarica Verica Joksimović, trideset i više godina je Verica konobarisala u Skupštini opštine Užice, sve do penzije. Služila je osmoricu predsednika opštine, a za to vreme upoznala je i služila i predsednike srpske vlade, skoro sve domaće političare, silne ambasadore, diplomate, prinčeve…
Dobro se sećala 1975. godine kada je dobila posao u opštini I po tome da je, baš nekako tih dana, predsednik opštine Petar Antonijević otputovao u Vašington po kredit za izgradnju brane u Vrutcima.
Posle tog velikog posla, dolazili su i prolazili drugi manje ili više uspešni poslovi, a Verica je bila svedok svih tih dešavanja, dogovaranja, potpisivanja ugovora, svečanosti. Posle Antonijevića, u predsednički kabinet broj 34 na prvom spratu opštinskog zdanja ušli su predsednici Skupštine opštine Užice Mirko Milovanović, zatim Balša Govedarica, Radoš Stojčić, Zoran Vujović, Dušan Nedeljković, Milan Nikitović i Miroslav Martić. Jednog po jednog dočekivala je i ispraćala Verica, služila ih. Sećala se: -“Svakog od njih sam poštovala, kao da mi je najrođeniji. Antonijević je bio strašno vredan i dobar čovek, Milovanović stalno nasmejan, Govedarica je sve imao u glavi, Stojčić je bio skroman i tih. Predsednika Vujovića pamtim kao oštrog i temperamentnog, a Nedeljkovića kao pravog dobricu. Nikitović me je podsećao na ličnost iz ruske bajke i zvala sam ga Tolstoj. Sadašnji predsednik Martić je pošten i plemenit čovek. Za svakog od njih još pamtim kakvu je ko kafu pio, kasnije je to postala funkcija gradonačelnika.”
U klubu omladine je gostovao zagrebački glumac Mile Rupčić koga su Užičani upoznali z vreme snimanja “Užičke republike”. Govorio je stihove, pratio ga je na gitari Damir Potkrajac gitarista takođe iz Zagreba. Bilo je to veče koje je mnogima ostalo u sećanju. Nešto ranije Rupčiću je diskografska kuća “Suzi” singl “Kako sam voleo Liču” mnogim tada prisutnim je ostao u sećanju stih: “Bila je mala ličila na brezu, volela je Arsena, Gabi i Terezu”.
Posle dve nedelje kiše, prohladnog vremena najzad se pojavilo sunce osvanuo je pravi letnji dan. Dva dana ranije na Vodama na Zlatiboru dogodila se prava pustoš od vodene stihije, jezero se izlilo, došlo do puta, nabujali potoci razrovali svoje niske obale i izbacili na njih taloge peska i mulja, izlomljeno drveće. Čim se sunce pojavilo po livadama se razmileli gosti. Razgolitili se i leškare po bujnim travnatim livadama ili igraju sa loptom.
Pred restoranom “Rujno” defile automobila iz sveta. Iz “Stojadina”, “Renoa”, “Opela” izvlače se putnici protežu, zalupe jako vratima da bi skrenuli pažnju na sebe ali niko da se osvrne prema njima… Prođe čobanin goneći stado ovaca izazvao radoznalost veću, nego da je prošla neka estradna zvezda.
Posao je krenuo i sladoledžiji u blizini turist biroa i prodavnice sporske opreme. Prodavci plastičnih džidža – bidža, suvenira i platnenih kapa, nisu najbolje radili, čekali su glavnu sezonu. Dolaze autobusi iz Pančeva, Smedereva, Zrenjanina, Kragujevca, Užica. Dolaze i odlaze izletnici iz Kruševca, Zaječara, Sremske Mitrovice, Čačka, Valjeva, najviše đačke eskurzije. Automobila poprilično, u mnogima devojke za volanom.
Što je više dan odmicao, stariji i deca nestaju iz centra na Vodama. Kako se noć približavala sve više je mladih pristizlo. Sa terase “Rujna” čuje se pesma, dve devojke i jedna tetka stokilašica uz borovnicu pevuše “Svilenicu maramicu”, kad se pojaviše neki momci promeniše pesmu i zapevaše jače “A o diko jadiko”.
Van strogog centara Partizanskih voda, tišina. Ne čuje se kao nekad dozivanje zidara i lupanje tesarskih kesera. Ove godine se nije previše gradilo privatnih vikendica. Tišina je i oko vila i vikendica, kao neko zatišje pred buru. Za petnestak dana kada dođe avgust i započne sezona biće prepune sveta. Užičani su komentarisali: – Smešni smo mi Užičani. Beograđani ovi koji imaju vikendice dođu vikendom, prevale toliki put, a mi iz Užica tek onako izađemo da vidimo da li šta fali.
Tranzistor je tada bio omiljena naprava na Zlatiboru. Većina šetača ga je nosila i slušala vesti, prenose utakmica…
Letnje noći na Zlatiboru moje mladosti bile su čarobne. Šetalo se najviše tri kilometra dugim putem od Palisada do tada zvanim “Partizanskih vodama”, u tom vremenu kada smo se stideli kralja. Bila je to neka vrsta promenade, do neko doba noći taj deo Zlatibora bio je živ. Usamljeni šetači ili čitave grupe mladih. Tom promenadom najviše je bilo zaljubljenih, ali i ozbiljnog sveta sa decom, kao i staraca i dokonih žena, koje su stariji zvali “čučkuše”, a mi mladi smo ih zvali “bakute snajperke”.
Predivno, posebno prijatno je bilo ići noću, pod zvezdanim nebom, dok kroz borove svetlucaju brojne sijalice iz privatnih vila i vikendica. Ima u tome nečega čarobnog i jedinstvenog i u prirodi i u ljudima, nečega što samo ima Zlatibor, i u tome i jeste njegova prirodna snaga i lepota. Ne zna se da li su tu lepša jutra ili večeri. Svaki trenutak dana i noći bio nam je podjednako lep i sasvim je bilo normalno da Zlatibor leči melanholiju i nervozu, i tugu.
Najpoznatije kafane tada su u Užicu su bile: U hotelu “Palas” i “Turist”, “Gradska kavana”, restorani – “Šumadija”, “Plaža”, “Krčma kod ere”, “Pariz”, “Breza”, “Proleće”, “Restoran u Domu JNA”. U blizini restorani, moteli “Zlatiborska noć” i “Jelova gora”.
Ovoga meseca juna se u Užicu pojavio Dobrivoje Baja Vidić, Čačanin koji je najveći krivac što Užice nosi epitet Titovo, inače član Izvršnog komiteta predsedništva Centralnog Komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Održao je predavanje o sprovođenju političke aktivnosti Saveza komunista Jugoslavije u međunarodnom radničkom pokretu posle Desetog kongresa SKJ.
Sat je trajala provala oblaka nad Užicem, Uremovački potok za koga mlade generacije nisu ni znali da postoji je podivljao. Kada je građen Trg zaboravljene su bujice i urnebes koje pravi Uremovački potok posle svakog nevremena ili velike kiše. Promer cevi u koji je usmeren potok ispod tadašnje ulice 7. juli je bio dovoljan za uobičajno vreme a mali kad se otapaju snegovi ili naiđe nevreme. Tada zločesti potok celu ulicu ispod koje je zatvoren pretvori u bujicu. Sve prilazne ulice su se pretvorile u buične kanale kojima je bujica valjala veliko drveće u centar grada, potok poplavi podrume, magacine, skladišta i stanove. Ogromne količine vode nije mogla da primi tadašnja užička tesna kanalizacija i čitave reke sa Ćendovine, Pore, Vujićevine i drugih okolnih brda. Ta voda se sjuri u grad noseći mulj, kamenje, pesak, gomile uglja, asvaltnih blokova i građevinskog materijala. Kad se voda ulije u Đetinju Trg i mnoge raskrsnice ostanu pune svega i svačega sa užičkih brda, pa tako ono užičko: “Pošle njive za seljacima u grad”.
A dok se ne ulije silna voda u Đetinju ulice u centru grada su pretvorene u venecijske kanale a saobraćaj potpuno paralisan. U ulici Dušana Višića u gornjem toku Uremovačkog potoka skinut je asvalt u dužini od dvesta metara zahvaljujući neobezbeđenoj novo sagrađenoj kaptaži. Poplavljen je podrumski deo Pozorišta, hol Društvenog doma, skladište Robne kuće… u Klubu omladine voda je bila 40 santimetara. Po periferiji bujica je nosila potporne zidove, u Krčagovu je ušla u sva preduzeća koja su se nalazila na nekadašnjem toku Đetinje u Adi. Voda je provalila i u bolnicu. Ovo je bilo jedno od najvećih nevremena od posle rata sve do neviđenog nevremena koje je pogodilo jugozapadnu Srbiju 13. Juna 2018. kada su u bujicama koje su valjale Užicem bili i veliki komadi leda, što svedoči I ova fotografija Miloša Cvetkovića koju objavljujem.
