Prvi septembaski dan je osvanuo sa kišom, onom sitnom što cedi po ceo dan i izaziva nervozu. Zabučje i Sinjevac iznad Turice sakrili se pod maglu, dok joj Pora i Ibiševo guvno prkose. Dovarje zakrčeno vozilima, ulice bruje od motora “Fića”, ”Fijata”, “Škoda”, “Olmpija”, “Renoa”, “Spačeka” prepunih ranoranilaca koji su krenuli na poso u “Valjaonicu”, “Prvi Partizan”, “Raketu” i druga preduzeća rasuta po Krčagovu, Vrelima i Sevojnu. Pred podne kiša stade. Na oglasnoj tabli kod “Invalida”, poziv članstvu na izlet u Topolu i Aranđelovac. Kod “Pobede” prodavnica suvenira ispražnjena, tu se sada prodaju slatkiši. Na ulazu u Investiciono – komercijalnu banku obaveštenje. Od 5. septembra odobravaju potršačke kredite od 10.000 dinara za industrisku robu. Do 2.000 za vanredne potrebe, banski i za ugalj do 800 dinara.
Izlozi “Mesara” prazni, kupci grde, psuju, okrivljuju Opštinu. “Da je dozvoljena konkurencija, bilo bi mesa dovoljno, ne bi nestalo”. Ustvari mesa nije bilo ni u Vojvodini, nestašica mesa je pogodila Jugoslaviju, Užični to još nisu znali. U mesari u Bloku “C” jedan traži dva kilograma teletine. Videvši da prodavac seče i meri goveđe meso reče mu: – Zašto mi to dajete? – Pitaj one koji su me zadužili govedinom kao da je teletina – odgovori prodavac i nastavi da meri. – Znači da očekujem da mi uskoro prodaju sir kao kajmak – reče kupac.
I dok se domaćice vraćaju kućama praznih zembila iz mesara, milicioner Sredoje kod Parčića zaostavlja vidno zagrejanog poznatog užičkog advokata koga je piće prevarilo te noći s boemskom društvu u Palasu: – Lazo brate, trebali pomoć, kud si krenuo tako nacirkan? – Na Predavanje. – Kako ćeš crni Lazo takav da predaješ? Ma ne predajem ja, meni će da predaje žena kad se dokotrljam kući…
Ovo leto je bilo u znaku radnih akcija, užičke brigade su najviše radile na Jabuci u naselju “Boško Buha” kod Prjepolja na izgradnji pruge Beograd – Bar i na izgradnji u Niša. U tri brigadirske smene Jabuka je živela životom mladosti i ljubavi uz težak rad. U prvoj smeni radili su brigadiri iz Vukovara, Beograda, Kragujevca, Zagreba… Među njima je i bila i brigade “Tito” iz gradova koji u nazivu imaju Titov nadimak. Titograda, Titovog Užica, Titovog Velesa i Titove Korenice. Uz brigadu iz Vukovara i brigade iz Zenice, ova Tito brigade je bila najbolja u smeni. U drugoj smeni okupili su se brigade zbratimljenih gradova Slovenije i Srbije. Najbolja na trasi u oblasti društvenih aktivnosti bila je brigade “Titovo Užice-Maribor”. Odmah iza nje se plasirala brigade Čačak-Ravne na Koroškem, a Zatim Kraljevo – Maribor. Petnest prigada druge smene, petnest zastava na jarbolima. Ostala su sećanja da je brigade “Titovo Užice-Maribor” imala veoma lepe devojke, dosta dobrih momaka, sa dosta žuljeva na rukama. Da su bili prvi u pesmi I igri. Umeli su da zapnu kad je trebalo valjati kubike, kopati i betonirati kanale. U trećoj smeni ovoga septembra u naselju su nalazile brigade iz Lukavca, Rume, Ražnja, Smedereva, brigade iz Poljske, brigade Crvenog krsta, brigade “Staklari YU, brigada lista Praktična žena.
Kao i do tada Niš je i ovog leta dočekao lepo brigadire iz Užica. S pesmom su odlazili na rad, sa pesmom se vračali. Po mesec dana su se takmičili, nisu žalili trud i dlanove. Svi su hteli da budu među najboljima. Kad je došao dan da se saberu rezultati ko je najviše uradio prva je bila brigade iz Kule, druga Titovoužička brigade Kluba omladine a treča je bila brigade iz Mladenovca. Po običaju tri prve brigade su se zbratimile- U sledećim smenama brigada “Slobodan Penezić Krcun” oprvdala je ugled koji Ućičani uživaju u Nišu.
Jedna starija žena, sitna, plašljiva, proverava kod pekara dali je vekna taze jer ne sme snaji na oči. Gužva u Gudurićevog pekari kod pijaca, najčešće se naručuju sve vrste lepinja, suvih, sa kajmakom, pretopom, sa sve. Dole na “Megdanu” u Šuljaginoj pekari posao pri kraju, većina somuna i lepinja je prodata do osam ujutru.
Škole su zapoćele sa radom. Legendarni užički gimnaziski profesor Miš Vas slao je đaka Mila, koga smo zvali Desimile kod Šuljage po lepinju. Peofesorka Branka Popović zv. Latinka predavala je lekciju Decemmilia – desethiljada, uvek bi krupnim slovima na tabli napisala naslov lekcije i glasno pročitala. Mile koji je rano ustajao, pešačio i putovao autobusom sa Zlatibora je kunjao u poslednjoj klupi. Kad je Latinka pročitala naslov lekcije čuo je „desimile“, skočio kao oparen i viknuo: „Evo me profesorka tu sam!“. Tako je dobio nadimak, a profesor Vas je znao da Mile kunja na prva dva časa pa je njega uvek slao po lepinjuda se razbudi u pekaru “Kod Šuljage”, da mu kupi lepinju sa kajmakom. Mile donese lepinju s kajmakom, a profa Miš Vas skine gornji deo onaj poklopac s lepinje i pruži Milu kao nagradu. Sledeče nedelje Desimile lukavi Zlatiborac, kao nešto se zbuni pa lepinju okrene naopako. Miš opet skine gornji deo i pruži Milu, a njemu ostane suv poklopac. Kad je doručkovao pita Mila: “Jesi li opet kupio lepinju kod Šuljage? Jesam, Kaže Desimile. – Nemoj više kod njega da kupuješ, dao mi je sasvim suvu lepinju, bez imalo kajmaka.
Inače profa Miloš Vaović je Voleo kafanu, bomesko druženje. Najvše kafanu „Brezu“ i Dom JNA. Voleo je da sedi sa svojim nekadašnjim đacima u kafani. Voleo da kaže, “Da se grlio i zagrevao božanskim napitkom“, isto je i ljude oko sebe zagrevao lepim humorom, bez erskih bodlji i skrivenog smisla. Nama, njegovim đacima, bi se obraćao sa „bato“ i „seko“, ne zato što nije želeo da pamti imena, već zato da bi mu svi bili jednaki i opušteni. „Spremi to i to za sledeći čas“ ili ono „govori lekciju koju znaš“, „A što ti ne dolaziš na moje časove?“ iznenadio bi pitanjem učenika koji se duže nije pojavljivao na njegovim časovima, jer je mislio da Miš to „ne primećuje“, zato što nikada nije zapisivao učenike koji nisu došli na čas… Voleo je da zapita učenika koliko sati dnevno uče. Na uobičajne odgovore „pet, šest ili više sati“, zabrinuto bi ga pogledao i posavetovao: „Lepo bato (ili seko) ali treba malo izaći na Trg, provetriti glavu. Nije mozak baterija da se stalno puni, mora malo i da se prazni“
Ovog septembra Kafane pune. U “Parizu” toče pivo na čaše, kod “Ere” ima jarećeg pečenja. Na “Turistu” spremaju specijalitete u zemljanom posuđu. Ali više to nije ona atmosvera dok su kafane vodili stari predratni ugostitelji.
Na Slanuši, spetljao se vozač na obuci, zaustavio čitavu kolonu automobila. Kod Robne kuće “Progres” ista slika. Od ranog jutra do kasno u noć Užicem su krstarila kola za obuku. Za volanom najčešće devojke, mladići, skoro dečaci, uplašeni i ozbiljni… U komisiji je “strašni” Kuzelj koji ne pušta nikog, sve mora da se zna kao i ponašanje i vožnja.
U poloprivrednoj apoteci prodavac pakuje seme za kanarince i žali se da više prodaje ovo seme nego hrane za živinu. Kanarinci, Papagaji, Zlatne ribice u akvarijumima postali su novi članovi domaćinstva. Soliteri, blokovi zgrada, bez dvorišta i bašta promenili su navike doneli one sa Novog Beograda. Preko Trga pređe čopor kučića ne plaše se nikog. Nema više Milisva Malopaerca i njegovih otrovnih kolačića. Negde popodne sunce se probi iza oblaka.
U bioskopu “Partizan” ovog meseca su igrali filmovi: “Zima jednog lava”, “Marija Stjuart”, “Grčke perle” “Vatrene Perle”, “Apokalipsa”.
Tošo šef prodavnice “Elektron” se hvalio kako se odkako su počeli da dolaze na letovanje radnici iz inostranstva troduplo pvećala prodaja ploča. “Tako sam nabavio sve ploče narodnjaka koje su izašle od kako su bili prošle godine, bogami neki kupe i po 50 komada”.
U sali kluba Omladine održan je Prvi festival amatera pevača zabavne i narodne muzike nazvan “Titovi gradovi” na kome je učestvovalo 30 pevača iz gradova koji nose Titovo ime. Finale je održano u sali bioskopa “Partizan”
