Mart 1974.

33
Teretni voz "Ćira" sa poštanskim vagonom i lokomotivom "mađaricom"
Teretni voz “Ćira” sa poštanskim vagonom i lokomotivom “mađaricom”

Rektavo i kloparavo čudo na šinama, koje šišteći povremeno ispušta paru oko sebe, a iznad gust ugljeni dim, prvih godina bilo je teško shvatljivo za ondašnje stanovništvo, pogotovo gorštake iz užičkog kraja, kuda je huktao. “Ćira” je služio 49. godina i 28 dana. Tog 2. febrara 1925. godine u Vardištu bilo je veliko slavlje. U čast spajanja sa glavnom prugom od Beograda do Sarajeva, kad se tih 410 kilometara, prevalivalo za 15 do 18 sati. Oni koji se sećaju su govorili da se nije mnogo žurilo ni “ćiri” ni putnicima. Ovih dana marta 1974. Godine svi su mislili da je “Ćira”, otišao na poslednje putovanje da još jednom zastenje, uz masiv Šargana, sa ove strane da savlada uspom od 14 promila, da napravi jedinstvenu osmicu i da savlada drugu stranu i njene padine od 18 promila. Jednom je tridesetih godina dvadesetog veka sleteo sa šarganske grdosije pravo u provaliju sa putnicima, tada je “ćira” izneverio, kasnije se to retko događalo. Poneki pijanac ili umobolnik je pokušao da zaustavi telom njegovu zahuktalu lokomotivu. Jednom se isprečila lavina u kanjonu Đetinje, lokomotiva “mađarica” je bila slaba pa je zajedno sa mašinovođom Slobodanom Stankovićem, sletela u reku. Ali to nije sprečilo njegovog sina Ljubišu da nastavi tradiciju, da obuče plavo odelo i uzme fenjer.

„Druže Tito, ne diraj nam ćiru, nećeš nikad ostati na miru”, bio je slogan upućen tadašnjem predsedniku Jugoslavije, koji je najbolje odslikavao raspoloženje stanovništva izazvano odlukom vlasti da se zatvori „Istočna železnica”.

Ere su volele tu železnicu, te vagone građene daleke 1908, zvane “franjovci”. “Voleo sam tu železnicu kao majku, samo sa dercom mogu da je uporedim, od nje sam decu školovao, živeo sa njom, 36 godina. Kakva su to vremena bila, kad ja kapetan, sa krilcima na odelu, prošetam gradom. Nikog ne gledam. Sada niko mene ne gleda i ne zarezuje. Bilo je teško, koliko smo puta morali na otvoreoj kočnici skinemo sa platforme – ukočenog. Došao mu raspored, pa po vejavici, kiši, mrazu, pritiska kočnicu niz Šargan. Kažu da se to zove lumbago”, govorio je Milenko jedan od poslednjih mašinovođa, lokala Šargan – Vitasi.

Na ovoj deonici pruge svakodnevno je šest do sedam stotina putnika sačekivalo vozove na svojim stanicama, nikada nisu bili ostavljeni, nikada se nije dogodilo da nema mesta. Tog poslednjeg dana, priključeni su bili i teretnjaci da bi svi putnici iz Stapara sišli u Užice. Za ovih 49 godina “Ćira” je prevezao preko 45 miliona putnika. “Bi mu brzina 30 kolometara na sat. Ali stigne na vreme”, govorili su kasnije mnogi sa setom. Kao uspomena na omiljenog ”Ćiru” godinama je stajala lokomotiva sa jednim vagonom na starom železničkom mostu onom danas kod Javne garaže, danas je iza restorana “ćira” pored Železničkog muzeja. Podeseća na tog garavog junaka u čijim su sandučastim vagonima dremuckali, pevali ili se svađali. Na njega koji je išao najbrže 35 kilometara na sat, šinama od 0,76 metara, sa većim točkovima ako putnike vuče, ako teret onda su oni manji, ali snažniji.

Odarstao sam sa “Ćirom”, u detinjstvu smo ga godinama napadali, različitim strelama i kopljima, mi deca iz Omladinske ulice, bili smo indijanci, a on prolazi divljim zapadom. Metke koje bi našli u Đetinji bi poređali na šinu, kad bi naišao zapucalo bi kao da se putnici “kauboji” brane… Godinama posle ćirinog ukidanja nisam mogao da se naviknem na tišinu, da nema njegovog piska i blagog podrhtavanja kuće kada prođe Užice ili iz Užica. Jednoga tužnoga dana otpravnik je dao znak za polazak, “ćira je krenuo na svoj poslenji put, na njegovim vagonima moglo se pročitati ispisano kredom “Doviđenja dobri naš ćiro”, “Dobar si bio”, “Ništa te neće zameniti”, “Dobro si nas služio”, kada je krenuo nekima su potekle suze…

Motorni voz "Ćira"
Motorni voz “Ćira”

Užice bez ćire nikada više nije bilo isto, kao da je sa njim otišla neka zajednička dobrota. Uz njegovu prugu je poljoprivreda bila veoma razvijena, zlatiborski seljaci su donosili u Užice, ali i u Sarajevo i Beograd beli mrs, suhomesnate proizvode, rakiju i mnogo toga još. Uz prugu je bilo dosta voćnjaka, jer kada je ćirina parna lokomotiva išla pored tih voćnjaka, njen dim je štitio krošnje od velike zime. Voćari su ukapirali tu prednost i voćnjake sadili uz prugu. Uz ćirinu prugu skoro svaka železnička stanica je imala lipu, pod kojom su se okupljali stanovnici u dogovoreno vreme, dolazili i pušili, pričali priče. Po prolasku vozova nameštali su satove, prolasci vozova obeležavali su ritam života, koji je bio dosta spor i opušten.

U Kremanskom proročanstvu piše da će se vratiti i da će huktati preko Šargana. Kada je ukidan “ćira” četrnestogodišnji dečak Radovan Glibetić je posmatrao kako ukidaju ćiru, kako skidaju prugu šarganske osmice. Naravno tada niko nije znao da će taj golobradi dečko ispuniti kremansko proročanstvo i vratiti ćiru u Mokru Goru i na Šargan. Tokom 2002. godine ga i Emir Kusturica koristio za snimanje svog novog filma. Zasigurno će u vremenu koji dolaze milioni doći da se provozaju “ćirom” i da vide Mokru Goru. Još jedan dokaz da starine ne treba uništavati i zaboravljati. Možda će “Ćira”, nekako opet stići do Užica, makar samo do Turice kao turistička atrakcija. Ako bi ponova sazidali kule na Starom gradu, što danas radimo i izgradili Kasapčića most Užice bi ponovo postao posebno interesantan turistički grad…

Građevinsko “Zlatibor” je obavestilo javnost da će blok “Lipa” (Beli dvor, Crna dama…) biti useljeni polovinom ove godine i da će se umesto planiranih garaža izgraditi podzemne prodavnice (Simpo).

Iznenada je Užicem kao bomba pukla vest: “Veće trojie okružnog suda u Titovom Užicu, kojim je presedavao sudija Milić Tomanović, izrekao 1. marta presudu trojici bivših rukovodilaca Valjaonice bakra “Slobodan Penezić Krcun” za krivično delo zloupotrebe položaja u privredi”. Vlako Brković, je osuđen na 7 godina strogog zatvora, njegov pomoćnik Božidar Rmandić na 4 godine, a komercijalni direktor Desimir Petrović dobio je maksimalnu kaznu od 10 godina strogog zatvora. Vlajku Brković je odmah pritvoren ali je rečeno da će ga što pre uputiti u bolnicu pošto je srčani bolesnik. Prilikom odmeravanja kazni prihvaćen je predlog okružnog javnog tužioca Balše Govedarice. Kasnije, posle više od dve decenije, u krugu Valjaonice je postavljena bista Vlajku Brkoviću a Balša Govedarica kasnije i predsednik užičke Opštine je optužen da je umešan u izbornu krađu…

Vlako Brković
Vlako Brković

Što se tiče Vlajka Brkovića iznenađujuće je je koliko je posle svega što mu se ovde dogodilo, i dalje voleo Užice i Zlatibor. Možda vredi izdvojiti ono što mu stradanje, suđenje i zatvor nisu dozvolili, ali su planovi postojali i zabeleženi. Vlajko Brković godinama u glavi nosio ideju užičkog “Monmartra” na potezu Rakijskog pijaca i Carine, kao i okolnih ulica u kojima su se još uvek nalazile stare kuće. Njemu je bila poznata evropska praksa očuvanja starih gradskih celina i značajne turističke ponude za budućnost. Kada je prvi put video stare građevine u Nemačkoj i Francuskoj, umivene i doterane, počeo je više ceniti svoju staru kuću u Potočanju. Podaci upućuju na ozbiljan rad na projektu rekonstrukcije Rakijskog pijaca i Carine u koji je bio uključen i dekan Arhitektonskog fakulteta Stanko Mandić, inače autor projekta Trga partizana u Užicu. Bio bi to, po njegovom uverenju, veliki turistički bum u Srbiji, jer tako staro gradsko jezgro postojalo je u samo nekoliko srpskih varošica. Nestala je dokumentacija o snimljenim starim kućama sa poteza Lipe i Rakijskog pijaca koje su trebale biti ponovljene odnosno rekonstruisane na užičkom “Monmartru”. Nažalost, suđenje, haranga i zatvor osujetili su ovu briljantnu zamisao koju posle njega niko više nije ni pokušao realizovati.

Scena Bitke na Kadinjači iz filma Užička republika
Scena Bitke na Kadinjači iz filma Užička republika

Zahvaljujući snegu, koji je polovinom marata pao ekipa filma “Užička Republika” je snimila bitku na Kadinjači. Najavljeno je da će film biti završen polovinom aprila.

Ponos turizma užičkoga kraja hotel “Palisad” na Zlatiboru je počeo da “posustaje”, u restoranu somotske zavese su bile tolko pocepane i izbledele da takvih nije bilo ni u drumskim mehanama. Uveče gost je morao da izađe i da ode skoro pola kilometra da bi kupio obične cigarete, na recepciji se mogao kupiti samo “Kent” po paprenoj ceni. Hol hotela je više ličio na dečije zabavište i trkalište nego na mesto gde se moglo odmoriti i popričati… pričalo se: – Razgovaraju dava beograđanina: Gde si bio na zimskom odmoru? U švajcarskim Alpima. Šta ti vredi nisi bio na Zlatiboru…Video: https://www.youtube.com/watch?v=POlRqhoKj4M