Novembar 1976.

257

Jedan od najbolji pesnika užičkoga kraja Mihajlo Ćupović napisao je ovog novembra pesmu koja bi mogla biti i ekološka himna:

Mihailo Ćupović pesnik čije pesme lahoraju nad Zlatiborom
Mihailo Ćupović pesnik čije pesme lahoraju nad Zlatiborom

DOĐITE

Ko voli zvezde na plavom svodu,

ko voli bistru vodu,

ko nauči da razume

govor brda, polja, šume,

neka dođe u prirodu.

Adresa je evo, ova:

Ulica sto cvetova.

Putokazom nežnih grana,

trg livada rascvetana.

Kad zatrepte biser zrna,

s jutrom pođi tragom srna,

na planini sprat treći…

Ostalo ce ptice reći.

Ko nauči da razume

govor reka, brda, šume,

i s pticama pesmu viti,

neka samo jednom dođe

pa će uvek dolaziti.

Rođen u Mokroj Gori, gde je i provodio najviše vremena, tada je u Čajetini radio kao poštanski radnik. Do tada objavio veliki broj pesama za decu i velikom broju listova i časopisa. Njegove pesme su se čule svuda i na talasima radija i Televizije. Prvu knjigu pesama je za decu “I ja dižem dva prsta” štampao je u sopstvenom izdanju. Knjiga je samo za dvadeset dana bila razgrabljena. Ovog meseca mu je izašla knjiga “Sa izvora Zlatibora” koje je izdala beogradska izdavačka kuća “Slovo ljubavi” u tiražu od 3.000 primeraka. Njegovi lepršavi stihovi, laki, melodični kao da su izlazili iz prirode Zlatiborskog kraja iz šuma, livada, brda i dolina, kao da ste ih već čuli obilazeći Zlatibor u samom vazduhu, kao da ih je vetar stalno raznosio po Zlatiboru…

Ovih dana najviše se govorilo o neuređenom toku Đetinje, potoka, razrovanih ulica, nedostatka parking prostora, saobraćajnog čvora na Dovarju, nedostatka vode u visinskim zonama. To su tada bili najveći problemu u Užicu.

Prošlo je skoro četri godine odkako je rukovodstvo Opštinske konferencije Saveza socijalističke omladine dalo incijativu za osnivanje Omladinskog kluba. U programu rada Kluba omladine navedeno da će se organizovati više različitih sekcija i tribina kao što su: tribina za kulturu i umetnost, tribina za društvene i egzaktne nauke, dramska sekcija, kino klub… Tako ambiciozan plan i program je zahtevao i poprilična sredstva. Zgrada Pozorišta kada je otvoren Trg partizana, 1961.godine nije bila završena, urađena je fasada i nije urađen tehnički prijem. Nakon pet godina, prilikom useljavanja Narodnog pozorišta u istu, zbog nedostatka novca nije urađena izolacija podrumskih prostorija i temelja, tako da su, do 1992.godine, sve prostorije u podrumskom delu, posle svake provable bile poplavljene čak i do dvadesetak santimetara vode. Ipak u podrumskoj prostoriji koja je bila predviđena za klub napravljena je, na adekvatnom mestu, dobra studiska kabina za disk-džokeja, nabavljen moćan šank a sala je opremljena, za to vreme, veoma skupim i kvalitetnim nameštajem modernism foteljama, trosedima, taburei. Prilikom otvaranja „OK kluba“ sve je izgledalo svetski i da je uloženo je dosta sredstava u opremanje iako nije rešena izolacija zgrade od vode.

Da bi priča bila slikovitija navešću nekolio inserta iz sećanja Dragoljub Selakovića: – “Oni koji duže pamte i koji su po bilo kom osnovu nešto radili u „Disku“ sećaju se vađenja vode kofama, bukvalno su se sa zida, ispod prozora, slivali potoci a podijum za igru je pretvaran u omanje jezero. Po svemu sudeći, prilikom projektovanja i gradnje Trga partizana neko je slučajno ili namerno, vrag bi ga znao, zanemario bujice koje pravi Uremovački potok prilikom svake velike kiše. Neko nije dobro uradio domaći zadatak i postavio je mali promer kanalizacionih cevi u koje je usmeren pomenuti potok, tako dok traju sušni periodi sve je funkcionisalo regularno, ali s proleća, kad krene otapanja snega, prilikom svake malo veće kiše „pođu njive za seljacima“ tako da na uglu Strahinjića Bana i glavne ulice, pomenuti Uremovački potok, za koga puno današnjih žitelja ne zna da uopšte postoji, podseti na svoju ćudljivu prirodu. Siguran sam da je arhitekta, Stanko Mandić bio upoznat sa tim problemom, ali bi njegovo rešavanje iziskivalo dodatna ulaganja i dodatno vreme, a nekome je bilo stalo da do određenog datuma Trg partizana bude svečano otvoren (dvadeset godina Užičke republike). Ostavljeno je tako kako je bilo – nedovršeno. A potok ko potok, tera po svom. A Užičani svakih par godina iznova ‘seku uši i krpe dupe’.”

(…) “Negde u proleće 1974. je pukla paljka i po varoši se raširila priča da se desila utaja prihoda i kako to već ide. Pričalo se da su se nelegalno kupovale ploče iz inostranstva. Međutim, koliko se ja sećam, jedino je zaglavio šef šanka zbog popriličnog manjka u kasi i neplaćenih računa dobavljačima pića. Čini mi se da je bio i priveden organima reda, nisam siguran da li je i koliko „odležao“, a nekoliko godina kasnije sam ga viđao kao konobara u Gradskoj kafani. Navedena afera je uticala na to da se drugovi iz SSRN i „Omladine“ prizovu pameti i shvate da se Klub omladine mora profesionalizovati i da su entuzijazam i amaterizam u takvim slučajevima kratkog daha. Na mesto referenta za kulturu u gradskom odboru Saveza omladine biva postavljen Dragiša Stepanović – Gile, koji kasnije postaje profesionalni upravnik Kluba omladine. Od „starog“ kadra ostaje Prvoslav Đokić – Pile, koji sada postaje vozač i šef sale (šanka), kao i Svetlana Filipović – Ceca, koja je bila blagajnica i radila sve obračunske i računovodstvene poslove. Mislim da je tada ili koju godinu kasnije zaposlena i Marija – Mara, čijeg se prezimena ne sećam, koja je bila čistačica.”

Gledano iz današnje perspektive, mislim da s pravom možemo reći da tih dve-tri godine, Giletovog rukovođenja Klubom omladine možemo nazvati zlatnim dobom Diska. Da li je to bila neka vrsta audicije ili ne, toga se ne sećam, ali se Kovač isticao sa osećajem za atmosferu tako da je tokom disko večeri koje je on vodio podijum za igru bio najpuniji i „najznojaviji”, što se reflektovalo time da je pre zime zvanično primljen u radni odnos u Klubu omladine, na mesto muzičkog urednika. Možemo reći – došao je „bučno“ i ušao u legendu! Možda će se cenjenom čitateljstvu učiniti da je nekorektno da preterano hvalim dotičnog gospodina zbog višedecenijskog prijateljstva i kumovskih veza između naših porodica (očevi su nam takođe bili bliski prijatelji i svojevremeno ostavili ozbiljnog traga u sportskom životu grada na Đetinji, ali moram da kažem da je Predrag Kovačević – Kovač svojim predanim radom, entuzijazmom, neverovatnom upornošću i dovitljivošću napravio ogromne pomake u razvoju muzičke, medijske i kulturne scene Titovog Užica, ali i današnjeg Užica. Možda se danas sa nekim njegovim stavovima ne slažem, što ne bi bilo prvi put tokom našeg poluvekovnog prijateljstva, ali za sve ono što je uradio i započeo u našem „malom mistu“ mora mu se iskazati zasluženo poštovanje.”

Ekipa diskoteke Omladinskog kluba koja je realizovala Disko caravan - Rok i Soul, kojoj se priključio Selak
Ekipa diskoteke Omladinskog kluba koja je realizovala Disko caravan – Rok i Soul, kojoj se priključio Selak

(…)“Ne zapostavljajući disko večeri, osnovnu delatnost i najveći izvor prihoda, pokrenuto je, uz dosta muke, skoro sve ono što je bilo napisano u programu prilikom osnivanja Kluba omladine. Ubrzo je vikendom počela da radi dečija baletska škola, koju je vodila jedna penzionisana balerina iz Beograda čijeg se tačnog imena ne sećam ali znam da su je zvali Daca; prikazivani su ciklusi značajnih filmskih umetnika u saradnji sa beogradskom Kinotekom; povremeno su organizovane tribine sa temama iz kulture; održavane su promocije književnih.

U ponoć bi se palila svetla a Kovač je najčešće puštao ‘Amazing grace’ od Džoan Baez. Posetioci bi znojavi odlazili kućama a Marija bi polako počela da čisti krš i lom koji bi ostajao iza još jedne burne igranke.

Pri kraju ove sage o počecima rada legende zvane „OK klub“ nepravedno bi bilo ne pomenuti još jedan upečatljiv lik koji je sigurno svima iz generacija koje su odrastale uz Disko ostao u neizbrisivom sećanju. To je svima poznati, penzionisani zastavnik Vlastimir Đorđević zvani „Čika Vlasto“. On je stajao na vrhu stepenica koje vode u „tamu disko kluba“ i bio nepremostiva prepreka za ulazak bez karte. Legenda kaže da je svojim iskusnim okom mogao da proceni ko zaista nema novaca pa bi mu povremeno progledao kroz prste. Iz pouzdanih izvora znam, pošto sam se sa obojicom družio, da je svojim sinovima – Bratislavu (Bato Šiljo) i Slobodanu, (Đoki Špiro) posebno ostavljao novac za karte kao dodatak na predviđeni džeparac.”

Dramska grupa KOTA TU, u prvom redu Dragoljub Selaković, Snežana Ljubičić i dečačić Sergej Trifunović
Dramska grupa KOTA TU, u prvom redu Dragoljub Selaković, Snežana Ljubičić i dečačić Sergej Trifunović

Ovog novembra započeo sam program predviđen za užički Kraj “Disko Karavan-Rok i soul” u čiju realizaciju se uključio srednjoškolac Dragoljub Selaković. Kasnije je pokazao talenat za pozorišnu umetnost. U vreme osamdesetih, kada je Užice tu na Trgu imalo dobro profesionalno pozorište i savremeni bioskop, pojavljuje se mladi Dragoljub Selaković Selak, koji je odrastao tu između nekadašnjeg bioskopa “Luksor”, čija sala je poslužila za prvo profesionalno užičko pozorište, osnovano posle rata, i novog Narodnog pozorišta na Trgu. Mladi Selak, veliki ljubitelj filma i pozorišta, veoma se zainteresovao za pozorište. Od 1974. u suterenu zgrade gde je bio Omladinski klub odvijao veći deo omladinskog kulturno – zabavnog života. U njemu je formirana KOTA TU, akronim od Kluba omladine – Teatar amatera Titovo Užice, dramska amaterska grupa Kluba omladine, koja je formirana 1984. godine. I Selak je bio jedan od onih koji su želeli da se, u sada urbanizovanom Užicu, probude zaspali mačori pisca Uskokovića, pa je u KOTI TU režirao sve prestave “

Prvi komercijalno dostupan laserski štampač IBM 3800.
Prvi komercijalno
dostupan laserski štampač IBM 3800.

Zapisao sam tada u moj dnevnik važnih događaja ovog meseca da se pojavio IBM 3800 prvi komercijalno dostupan laserski štampač na svetu. U jednom ili drugom obliku IBM 3800 je bio u proizvodnji sledećih 15 godina i bio revolucionaran za računarsku štampu velike rezokucije. Pobedivši konkurente Xerox na tržištu za godinu dana, IBM 3800 bio je masivni uređaj koji je obično mogao ispisati oko 167 stranica u minuti. Nije bio jeftin – čak je i model iz 1987. koštao neverovatnih 175.000 dolara, a oni koji su hteli da ga spoje na IBM-ov glavni računar, to ih je koštalo nekoliko miona dolara. Zao sam da je ovo početak jednog novog vremena u kome će biti olakšane mnoge stvari koje su nam tokm života pravile problem, išlo se na to da što više štedimo vreme.