Ovoga februara se pojavila u užičkim trafikama i knjžarama razglednica Užica na kojoj su bila tri motiva iz Užica. Muzej, “Blok Zlatibo”, Trg i jedan motiv iz Kraljeva, kraljevački hotel “Turist”. Užičani su komentarisali: “Ne podcenjujemo lepotu kraljevačkog hotela, ali Titovo Užice ima još dosta izuzetnih objekata da ga prezentuje, pa mu nije potrebno nikakvo tuđe perje”. Ovu razglednicu je izdao “Turistkomerc” iz Zagreba.
Divlja gradnja je Užicu bila prisutna još od idustrijalzacije, pedesetih – šezdesetih godina, ali je eskalirala tokom sedamdesetih. Procedura za dobijanje dozvola je bila takva, da ko je imao veze, najčešće se odlučivao za divlju gradnju “pa nek bude šta bude”. Tako su nastala naselja u delu: Carine, Pore, Krčagova, Turice. Počele su da niču i bespravne vikendice na Belim Zemljama. Grad je imao nekakv urbanistički plan koji su u službama koristili samo da ne bi dali dozvolu za gradnju. Na terenu je bila sasvim druga slika izuzev užeg centra grada, kada bi se pogledalo iz aviona Užice je izgledalo kao da je maketu izgradio neki omanji osnovac bez pomoći roditelja.
Nefikasnost na ovim poslovima je postala “normalna svar”. Zaduženi Sekreterijat za komunallno-stambene poslove je bio mišljenja “da je najkrivlji divlji promet zemlje”. Opet po mišljenju mnogih je jedan od razloga u samom gradu je bila kriva nacionalizacija zemljišta. Iako su komunalni inspektori, odnedavno komunalna polcija neprestano obilazili teren pomaka nije bilo. Jedan od razloga je bila i odluka u rezoluciji Desetog kongresa Saveza komunista gde je pisalo: “Moraju se naći odgovarajuća merila za angažovanje ličnih sredstava za stabenu izgradnju”, tako da su se nadležni, plašili da će se na njima slomiti bes političara, ako se digne prašina zbog nekih ilegalno izgrađenih objekta.
Na Mitrovcu na Tari, poznatom dečujem odmaralištu, ubrzano su se gradili, novi objekti, od kojih je zamišljeno da centralni objekat, dominira nad ostalih šest, svojom veličinom i sadržajima. Planirano je da ceo kompleks bude podeljen u dve zone: smeštaj, ishrana i nastave sa ambulantom. Druga zona je obuhvatala objekte za sport i zabavu sa plivalištem, zološkim vrtom i drugim sadržajima vezanim za prirodu. Ovo novo odmaralištu na Mitrovcu se prostiralo na 45 hektara a tada je planirano da njegovi kapaciteti mogu da prime 600 dece. Dok se gradio objekat na Mitrovcu, stanovnici Krčagova su zbirali šta se u poslednje dve godine u ovoj najmnogobrojnijoj mesnoj zajnici u Titovoj jugoslavije. Završen je vodovod u ulici Nor. Iterniraca, osam krakova kanala na Vujića Brdu, kilometar puta u naselju Orlovac, cevasti propust u ul. M. Kušića. Priprema za izgradnju cele ulice Karađorđev šanac i ulice Braće Ćetenović. Krčagovci, zlobnici kažu Krčagovanci su tada najviše značaja davali završetku pete osnovne škole, ali je bilo potrebno da se izgradi još 4.500 metara ulica. Dve trećine stanovnka Krčagova nisu imali gradski vodovod a samo su bile osvetljene ulice Lenjinov Bulevar i Banjičkih žrtava, dok su ostale bile u mraku. Krčagovo je tada bilo industrisko naselje u kome su radnici radili u tri smene, trgovinska mreža je bila nerazvijena. Bila je samo od 6 prehrambenih prodavnica. Vazduh u nekadašnjem selu a sada periferiskom naselju Užica Krčagovu je najviše zagađvala Livnica Prvog Parizana i kotlarnica bolnice.
Momčilo Tešić se žalio što je Elektrodistribucija unakazila privatne šume i voćnjake provodeći eletro liniju kroz selo Glumač, rečima: “I tako, mesto oštete iz zahvalnosti, što im nismo remetili rad, svi dobismo po šipak! Ali ne onaj lepi rumeni primorski – već između dva prsta”. Bila je to veoma poetska žalba pisca. Inaće Momčilo Tešić bio je uspešni i inspirativni pesnik. Rođen je 29. 12. 1911. godine u Glumču, u neposrednoj blizini Požege, a preminuo 25. 02. 1992. godine, u Užicu. Kada je završio gimnaziju, odlučio je da prekine svoje školovanje i vratio se životu na selu. Momčilo je počeo da piše u periodu između dva rata. Bio je zaposlen kao upravnik Gradske biblioteke u Požegi. Godine 1938. postao je član udruženja seljaka književnika. U periodu od 1949. do 1985. godine ovaj talentovani pesnik objavio je dvadesetak njiga bajki i pesama namenjenih isključivo deci. Među njima su priče i pesme za decu “Seje baka brašno”, “Od kuće do škole”, “Kako su deda i baba postali đaci prvaci”, “Traktoriska peva”, “Pesme jednog seljaka”, “Cvetnik detinjstva”, “Dobro jutro, dobar dan”, “Šeretska posla”, “Male priče” i mnoge druge koje su decenijama ostale upamćene. Momčilove pesme i priče prevodene su na mnoge strane jezike i objavljene u mnogim časopisima i listovima. Dobitnik je Vukove nagrade za izuzetan doprinos razvoju kulture u Srbiji 1971. godine.
Užički uspešni atletičari, Slavko Kuzmanović i Milić Milošević su bili na zajedničkim pripremama reprezentacije pred postojeći balkanski kros. Inače Milošević je bio treći Užičanin koji je obukao dres državne reprezenacije. Pre njega su ovo poveće priznanje, doživeli Slavko Kuzmanović i Dragomir Žunić. U užičkom atletskom klubu je rešavana molba Dragomira Žunića koji je hteo da nastavi karijeru u “Crvenoj zvezdi”. Njegov klupski drug Darko Lazović je otišao u Zvezdu prethodne 1977. gde je postigao značajan uspeh. Žuna se nadao da će otići u Crvenu Zvezdu. I otišao je, na žalost užičkih devojaka ali, kako se nešto kasnije ispotavilo na radost beogradskih. U to vreme se natkrivala “Marakana” a popularni “Žuna” je živeo tu u blizu u hotelu. U Zvezdi se takmičio i trenirao sledeće dve godine.
U atleski užički klub vratio se iz vojske Dragan Đorđević i produžio vredno da trenira, njegov najbolji tezultat je bio u skoku u vis 195, santimetra. Ovih februarskih dana 1978. godine je počeo Užicu da trenira Užičanin Dragan Vasović, u užem krugu prijatelja poznat kao “Gaga Vas”. Do tada član užičkog Atleskog kluba i beogradskog “Partizana”. On je posle teške povrede bio odsutan sa atletske scene tri godine sada se vratio atletici i skoku u dalj. Njegov najbolji rezultat je bio 7,32. Bio je vice šampion Jugoslavije u skoku u dalj za juniore. šest puta je član junorke reprezentacije imao je dobar rezultat u troskoku 14,70 metara. Gagin otac poznati užički bojadžija, Vasović sa Slanuše je sa simpatijamagkledao na sinovljeva interesovanja. Gaga je često menjao oca u bojadžiskoj radnji. Sećam se vredne starinske kase stare preko sto godina na koju je bio veoma ponosan.
Dragan Vasović je kasnije bio poznati užički pravnik, živeo je u porodičnoj kući odmah tu gde je bila nekada pošta ispod Doma zdravlja, tu je nekada bila obućarska radionica poznatog užičkog lovca Čila Karadarevića.
Stonoteniski klub: Jedinstvo” mučila je muka kako svoje članove da plasira u regularna takmičenja. To nije važilo za jednog od najmlađih članova. Petnestogodišnji Vladimir Stojić koji je posle uspeha u Pionirskom prvenstvu Srbije u stonom tenisu, kada je osvojio 3. meto, uspeo je ovoga meseca da napravi još bolji rezultat, osvojio je drugo mesto na Juniorskom prvenstvu Srbije. Vladimir Stojić kasnije od Užičana zvan “Lima” će postati najuspešniji užički teniser i predsednik Stonoteniskog kluba “Jedinstvo”.
Završila je rad Omladinska politička škola, u Lunovom selu, njen rukovodilac Milutin Đuričić je tada izjavio: – Politička škola je imala cij da osposobi polaznike za vođenje akscija Saveza socijalističke omladine. S druge strane poslužiti proširenju kadrovske baze što je naročito značajno obzirom da već u martu počinju izbori u omladinskoj organizaciji. Ako se tome doda celokupna izborna aktivnost u ostalim društveno-političkim zajednicama a onda je značaj još veći!…
Pre nego su polaznci škole otišli da polože cveće na grob Luna Milovanovića, diplome o završenoj školi im je predao tadašnji predsednik omladine Mlovan Lečić, kasije dugogodišnji direktor užičke Toplote.
“Jelova gora” je počela da proizvodi piće, sasvim novo na tržištu nazvano “Užički čaj”. Ustvari to je bila prekrštena vruća rakoja. Proizvodili su je na Rakiskom pijacu, ali je planirano da se nastavi kad se otvori nova fabrika u Lunovom selu nekadašnjem Dobrodolu. Flaša sa “Užičkim čajem” se stavljala u vodu određene temerature kada se ugeje otvori se i servira. Užiški čaj se tada prodavao u Užicu, Požegi, Beogradu i po celoj Vojvodini. Degustatori su se uglavnom pohvalno izrazili, izuzev primedbe “poprilično je jak”. Dosta kasnije Iz kuće čuvenog proizvođača vrhunskih voćnih rakija užičkga kraja dolazi “Sokolova Vruća” – kuvana rakija, u nekim krajevima poznatija kao šumadijski čaj.
U Užičkim trgovinama nije bilo dovoljno južnoga voća jer “Gradina” nije imala hladnjaču. Užicu je tada moglo da se dnevno proda vagon banana, a u grad je mesećno stizalo samo pet. Nije bilo cementa i crepa. Ostaloga je bilo u dovoljnim količinama.
U holi pozorišta je održana godišnja smotra likovnih umetnika. Prva nagrada je dodeljena Milutinu Koraću, druga Zagi Ćetkovič, treća Zoranu Rakiću a specijalna Obrenu Đeniću.
U “Vestima” je pisalo: – Učenik Jurica Stojanović ima 17. godina i osmeh na licu kao i svi njegovi vršnjaci – bezbrižan, od većine sedamnestogodišnjaka on se ipak razlikuje jer Jurica je član Saveza komunista i nije slučajno što realno gleda na svet i isto tako razmišlja. Primeran je učenik, vredan omladinac, predsednik omladine, član predsedništva Opštinske konferencije omladine. U sekreterijatu je osnovne organizacije Saveza komunista, član skoro svih društvenih organizacija koje okupljaju mlade. Nekako posebno je naglasio da je član Omladinske radne brigade “Tito” učestvao je na radnim akcijama “Jasenovac 76”, “Đerdap 77”. -Tako su spremani budući Titovi kadarovi. Juricu sam imao priliku da sretnem 2003) u “Era softu”. Najperspektivniji komunistički omladinac izrastao je u pametnog, duhovitog čoveka, koji se vratio u Užice posle završenog fakulteta i funkcionerskim putešestvijama po raznim omladinskim institucijama. Tada se nije bavio politikom, profesionalno se bavio harverom i softverom.
Užička biblioteka je ove 1988. imala 2.800 čitalaca, najviše je bilo članova među srednješkolcima i studentima. Tokom 1977. pročitano je oko sedam hiljada knjiga dok je kroz čitaonicu prošlo 60.000 novina i časopisa. Takođe su srednjoškolci i studeti najviše išli u bioskop, gde su se ovoga februara prikazivali filmovi: “Od podne do tri”, “Emili”, jedan d tada najgledanijih filmova, kandidovan za Oskara, koji je trebao da bude prikazan na “Festu 78”, bio je to “King Kong”, “Old Šeterhend”, “Dva minuta panike”, “Doživljaji perača prozora”, “Belmondo u misiji pravde”. Tada Zavičajni muzej nije imao svoj prostor, samo je u Muzeju 1941. koristio dve sale za izložbe. I ovaj podatak govori da ondašnji režim nije blagonaklono gledao na istoriju pre 1941. godine posebno u Užicu.
Može se reći da je užički Zavičajni muzej počo da radi 1946. godine kada je počelo da radi društvo za prikupljanje starina, u čijtavom užičkom kraju. U ovom vremenu Zavičajni muzej u kome je su bila odeljenja arheološko, etnografsko, istorisko. Tu je bila i numizmatička zbirka čiji je značajn do poklonio Prbislav poznati užučki frizer čija je radnja bila tu negde desno od Ekspres restorana pre nego je izgrađen Blok Zlatibor.
Ove godine nikada nije bilo više snega na Zlatiboru, i dok su se putari hvatali za glavu i posipali u nedostatku industriske, običnu kuhinjsku so uništavajući betonske površine, na Zlatiboru u toku zimskog raspusta bilo je sve puno, više nego su kapaciteti mogli da prime gostiju. Ove godine je tu u saradnji sa Udruženjem džeza i zabavne muzike započeo festival “Muzički biseri Zlatibor 78.”. A, u Užicu Radiša Kovačević – Cula je radio na tome da klub Samoupravljača bude pokrovitelj audicije za ponovno osnivanje hora “Aleksa Dejović”. Audicija je održana u osnovnoj školi “Nada Matić” na opšte zadovoljstvo članova Kulturno-prosvetne zajednice.
U višoj školi za obrazovanje radnika, pojavili su se prvi diplomci, koji su uspeli da odbrane svoje diplomske radove, samo njih dvojica. Milivoje Antonijević i Petrar Mojsilović obadvojica zaposleni u Valjaonici.
Tada se pojavio novi problem, koji je najavio nešto novo, da može da se radi u selu a da se živi u gradu. Već je mnogo njih radilo u gradu a živelo u selu mnogo radnika Valjaonice, Prvoga Partizana ili G.P Zlatibora. Prvi koji su živeli u gradu a radili u selu bili su učitelji. Učitelji koji su učili decu po užičkim selima gde su radili već su putovali Užice. – “Sad kad bismo mogli da oživljavamo kultueni amaterizam, teško da više možemo računati na posvretne radnike. Slično su mislili u Staparima gde niko od nastavničkog kolekltiva nije stanovao u selu, i u Krvavcima, Biosci, putovali su učitelji i nastavnici, sopstvenim vozilima ili autobusima iz Drežnika, Trnave Srednje Dobrinje, Ražane. Na području užičkog regiona 417 nastavnika, a to je bilo 40% od ukupnog prosvetnog kadra koji je radio u seoskim školama. Čak su putovali tamo gde su postojali i namenski stanovi za učitelje. Velki broj učitelja nije nalazio dovoljan razlog da živi na selu, naročito ako im je većina porodice živela u gradu. Neki su računali na dobre saobraćajne veze, a oni mlađi nisu nalazili dovoljno zabave za svoje godine.
Proslavljen je petnesti rođendan industrije tepiha u Ivanjici, za svoj rođendan ivanjičani su “izbacili novi proizvod, štampane tepihe”.
Ovoga februara (1978.) u ulici Heroja Jerkovića u Krčagovu ukrali su raketin autobus. Sutradan e milicija našla autobus u Krujevcu, parkiranog u jednoj sporednoj ulici a potom su otkrili i “pozajmljiva~e” Dragana Mitrovića sina vozača autobusa i njegovog pajtaša Vladana Pavlovića zvanog “Levi”. Pošto su bili u kafani “Proleće”, gde su pili i krenuli oko pola noći krenuli kući, Mitrović je otvorio autobus, upalio motor. Krenli su prema Čačku da bi usput našli neku otvorenu kafanu, kako se usput sve kafane bile zatvorene, ovih godina je sve zamiralo posle dvanest sati u pravom smislu je bilo “gluvo doba”, put ih je odveo do Krujevca, gde su parkirali autobus. Ipak ova priča ima srećan kraj. Dragan Mitrović zv. “Škembo” je postao jedan od najboljih raketinih vozača.
Na kraju ovoga februara, Užicu je objavljeno da će se gradti nova lokalna autobuska stanica na Aleksića mostu.
