Oktobar 1975.

18

Početkom oktobra Užice je stigao prvi voz na električnu vuču. Železničko transportno preduzeće “Beograd” uvelo je dva takva voza koji su saobraćali od Beograda do Užica.

Zbog rekonstrukcije Zlatiborskog puta, saobraćaj se odvijao starim putem preko Zabučja. Građen je i deo magistralnog puta prema kožari koji je trebao da reši dugogodišnji problem prelaska preko Dovarja.

Sloboda je u Srpskoj fudbalskog ligi igrala sve slabije… Tada je počela prodaja dobrih igrača klubovima u prvoj ligi. U “Slobodi” od “starih” proverenih igrača ostao je Jagodić koji je želeo da ode iz Užica. Tim “Sobode” tada je izgledao ovako: Novaković, Despotović, Petrović, Cerović, Mijatović, Simić, Grujičić, Veselinović, Aleksić (Đurić), Jagodić, Marković (Đapović)… Na stadionu “Slobode” je bilo sve manje gledalaca, uprava je uvodila nova pravila da spreči klince da uskaču preko Vlajkovog stadiona i zida od nekad železničke stanice, sve je bilo manje entuzijazma, novo vreme je donosilo neke nove navike.

Užičanin, već deset godina poznati dugoprugaš Slavko Kuzmanović, član beogradskog “Partizana” i ove godine posle pretrčanih 18 kilometara na maratonu “Kadinjača 75” nije nikome dozvolio da pre njega prekine vrpcu na stadionu “24 septembar”. Veliki pozlaćeni pehar primio je od Nikole Kotlajića predsednika Sveza boraca Užica. finale trke je pratilo 6.000 gledalaca.

Amarkord plakat
Amarkord plakat

Desetog oktobra u užičkom bioskopi “Partizan” je počelo prikazivanje izuzetnog filma Frederika Felinija “Amarkord”. Sećam se, da sam čak gledao tri predstave, da me nije bilo sramota od prijatelja otišao bih i na četvrtu. Tada mi se javila ideja za tekst “Užički vremeplov”

Slikar Dragić Petrović Medoš
Slikar Dragić Petrović Medoš

Sutradan je otvorena izložba slika u galeriji UlUS-a u Beogradu, užičkog umetnika Dragića Petrovića Medoša. Beograđani su mogli da vide 40 slika rađenih u ulju na kojima su bili motivi iz Užica, Zlatibora, Karana, Ljutomera. Do tada je Medoš imao sedam samostalnih i osam kolektivnih izložbi.

Užicu su zanati počeli da odumiru. Tada najpoznatiji obućari Užicu su bili Dragoljub Simeunović, Ilija Kovačević, Miloš Karadarević Čile, inače poznati užički lovac. Tada je rekao: “Veliki je broj obućarskih zanatlija su postali industrijski radnici, mali broj je ostao veran svom pozivu. Ja volim svoj zanat, on ne da ni da ogladniš ni da pobesniš. Šteta što ljudi beže od zanata. Tome je doprinela i nesigurnost samostalnih zanatlija je jedan od razloga. Kada je pre dve tri godine povećan porez razmišljao sam da promenim profesiju. Situacija se sada menja. Jedino mi je teško da radim sam. Jedini mi je radnik već duže na bolovanju. A kad bih imao dva tri učenika porez bi bio znatno manji. Uzalud svake godine prijavljujem svoje potrebe školi. Interesovanja kod podmlatka nema”.

Stari užički šuster Ilija
Stari užički šuster Ilija

Ilija Kovačević je tada bio bolestan, radnju je vodila njegova žena Rada. Ilija je bio zaljubljenik u svoj posao, radnja je postojala pedeset godina. Mnogo godina je samo pravio novu obuću, ali ovih sedamdesetih godina samo se bavio popravkom. Užički obućari su i tada po tradiciji radili non – stop. Retko su pravili novu obuću sem mušterijama koji su nosili ogromne brojeve. Užičke obućarske radnje su tada bile i stecište gde su se skupljali prijatelji, gde su se pričale razne priče i družilo, majstoru je vreme brže prolazilo. Iz njih su potekle mnoge incijative koje su život Užicu učinile lepšim i plemenitijim.

Balada o luzitanskom-strašilu, glumac Jovan Jojić drugi s leva
Balada o luzitanskom-strašilu, glumac Jovan Jojić drugi s leva

U Pozorištu je proslavljena tridesetogodišnjica rada glumca Jovana Jojića. Pre Užica je glumio u Sremskoj Mitrovici, Dubrovniku, Tuzli, Banja Luki, Mostaru, Zaječaru… bio je Hadži Toma u “Koštani”, Agaton u “Ožalošćenoj porodici”, Napoleon u “Madam Sanžen”, Vule Popovac u “Podvali”, “Jevrem u “Poslaniku”, Bokačelo u “Dundu Maroju”… Povodom toga u holu pozorišta je priremljena i izložba fotografija na kojoj se mogla videti karijera ovoga glumca.

Jovanka i Tito ispred kafane Muzej sa bliznakinjama Anom i Tanjom Spasojević
Jovanka i Tito ispred kafane Muzej sa bliznakinjama Anom i Tanjom Spasojević

Dvadeset sedmog oktobra Tito je ponovo došao u Užice. Ovoga puta Tito je u Užički kraj došao na odmor, na tri dana. Plavi Voz je stao u 11. 30 u Sevojnu, Tita i Jovanku su pratili svi funkcioneri tadašnje Jugoslavije, većinom sa “drugaricama”. Dočekali su ga svi užički funkcioneri sa trubačima. Kroz špalir građana Tito je sa pratnjom otišao u Valjaonicu bakra i aluminijuma gde ga je dočekao direktor Mileta Ješić i radnici koji su skandirali – Tito – partija. U valjaonici predsednik omladine preduzeća Nikola Gogić je predao Titu zlatnu jubilarnu značku Valjaonice bakra koja je ove godine slavila 25. godina poslovanja. Posle je Tito otišao u halu Aluminijuma gde nije prekidana proizvodnja. Tada je zvanično proradila i Valjaonica Aluminijuma. Kada je izašao pred halom ga je dočekalo Kozaračko kolo. Kasnije je Tito prošao kroz Užice, gde je bio špalir, pioniri, tepih cveća, čista klasika… i otišao u Čajetinu u kafanu “Muzej” gde su mu bliznakinje Ana i Tanja Stanojević (ćerke Branka Četnika koji je bio dežurni na igrankama u Sevojničkom Domu kulture) otpevale “Zlatibore širi svoje grane”. Kada je izašao iz restorana dočekalo ga je svih 2000 stanovnika Čajetine. Tito je sledeći dan proveo na Zlatiboru pa je otišao u Novu Varoš gde mu je priređen “veličanstven doček”.