Fragmenti iz sećanja starih Užičana, o životu u Užicu od početka 20. veka do 1940. godine

48

U čovekovom životu izvesna je samo prošlost – budućnost će tek zakucati na velika vrata ljudske sudbine. Dok umetnici stvaraju u večnosti, nauka u evoluciji vidi stvaranje i razvijanje. I jedni i drugi, praveći od sudbine svemira sudbinu ljudsku koja je prolazna, ostavljaju velika i neuništiva dela. Zahvaljujući baš ovakvim ljudima koje je iznedrilo Užice, bezbroj priča je ispričano i napisano, o ulicama ovog grada, o zdanjima pored kojih svakodnevno prolazimo, i vremenu koga se sa nostalgijom prisećamo. Iz tog mozaika legendi, anegdota i sačuvanim kojim je Užice više nego bogata, “odvešću” vas u grad na Đetinjii u vreme od pre nekih 120 i više godina.

Grad se budio vrlo rano, čim bi se jutarnjim rumenilom oivičili okolni visovi. Budio se da dočeka ere seljake, obične vredne, uspravne ljude, koji su u miru bili ratari, a u ratovima legendarni ratnici. Onda je nastajala dnevna vreva po kaldrmisanim ulicama, oko stolova, pred brojnim kafanama, u širokim senovitim gradskim dvorištima optočenim raznobojnim prkosom i žutim šebojem, u radnjama čuvenih zanatlija, u dečjoj igri po školskom dvorištu.

Užičani su se budili veoma rano
Užičani su se budili veoma rano

Sve to se smirivalo predveče, kada bi sa Zlatibora niz ozelenele doline tiho zašumeo povetarac, kada bi postalo svežije, kada bi se prigrnuli kaputi i kada bi počinjalo romantično gradsko veče. Sve bi ličilo na ljubavnu pesmu – i tiha svirka iz kafanica, i šetnja udvoje ili na korzou i šapat pod uličnim lipama, kestenima i bagremovima. To je bilo Užice s početka prošlog veka. Grad naših predaka, naših deda i pradedova.

Ekonomski napredak grada, veliki priliv stanovnika i ukazana potreba za sticanjem novih znanja, omogućili su da se u gradu otvori gimnazija. Za potrebe školstva zaposleno je dosta nastavnika. Od učenijih ljudi Užice je imalo advokate, lekare, apotekare i priličan broj činovnika i penzionera koji su dopunjavali glavni kadar varoške intiligencije.

Ipak, najveći broj uspešnih zanatlije žitelja, među kojima je bio upadljivo veliki broj bio opančara i kovača. Kao administrativno-politički centar, Užice je svakodnevno bio stecište i brojnih žitelja sreza, te nije čudno što se u njemu trgovalo i poljoprivrednim proizvodima i što se u samoj varoši, ubrzo po osnivanju počelo razvijati i bankarstvo. Užice je bilo redak grad koji je imao električnu struju na samom početku 20. veka

U to vreme Užice je imalo dosta trgovina na malo i nekoliko trgovina na veliko. Najbrojniji su bili bakali i tekstilci. Svi su imali svoje stalne mušterije. Da bi ih zadržali trgovci su se trudili da budu uslužni i nabave kvalitetnu robu. Pojedini vlasnici radnji, mušterijama su, ali i državnim službenicima davali robu na kredit. Takvi potrošači su imali posebne knjižice izdate od vlasnika radnje u koje je upisivana prodata roba i njena novčana vrednost, i to bez kamate.

Iz tog vremena sačuvan je pamflet, putem koga je reklamirao svoju trgovinu Uroš Pešić. Uroš Pešić je nekada u Užicu bio poznat i po svojim ćerkama lepoticama, koje su nekad tu na Staroj pijaci (prostor pre Maloga parka) sedele na raskošno urađenom balkonu svoje, u bečkom stilu sagrađene kuće. Uroš Pešić je živeo preko sto godina. Užičani su se šegačili govoreći da je njegov tvrdičluk tako veliki da mu se nikako nije isplatilo da umre. U romanu “Zolj”, užičkoga pisca Mila Vargovića, deo karaktera Uroša Pešića je prikazan u liku gazda Vukajla.

Pešićev pamflet: “Dućanska trgovina Uroša Pešića snabdevena je sa galanterijskim, bakalskim, gvožđarskim i lončarskim materijalom. Naročito javljam poštovanim mušterijama, da znatno spuštenom cenom prodaje štofove za muška i ženska odela, razne obuće i dečije haljine. U istoj trgovini neka se jave kome treba: morske soli u krupicama, žita-sve vrste, luka, mekinja, drvene građe cigle i čeramide.”

U trgovinama na veliko se prodavala: rakija, suve šljive, žitarice, ali i mlečni proizvodi.

I zanatlije Užica su zauzimale istaknuto mesto u istoriji Užica. Najbrojnije su bile abadžije, pekari i opančari. Svi vlasnici su bili obavezni da se učlane u Udruženje zanatlija. Dužnost Udruženja, bila je i da se, između ostalog, bavi i staleškim pitanjima članova. U okviru Udruženja, postojale su komisije za polaganje kalfenskog i majstorskog ispita. Nakon brižljive provere znaja i umeća kandidata, komisije izdavale diplomu i dozvolu za rad svojih novih članova. Užičke zanatlije i omladina u znak zahvalnosti svome gradu izgradile su takozvane “esnafske šesme” koje se uz protinu česmu mnogi smatraju za prvi užički vodovod.

Užice sa svojom električnom centralom po Teslinom principu za ljude toga doba bio je prava atrakcija. Pored zanatstva, trgovine i bankarstva Užice je imao razvijeno i ugostiteljstvo. U gradu je bilo više od 80 kafana i ugostiteljskih objekata, u kojima su Užičani, seoski domaćini iz kraja i brojni putnici tražili usluge. Tu su se nalazili trgovci, zanatlije, činovnici, tu se kupovalo i prodavalo, pogađalo. Zaključivali su se i otplaćivali zajmovi. Menjao novac, kupovali i prodavala imanja, tu se ortačilo i razortačavalo, dogovaralali brakovi, kumstva, prijateljstva. Tu se vodila politika, pisala pisma, tužbe, žalbe i molbe vlastima, tu su se sretali ljudi i upoznavali se. Uz svaki takav čin, bilo trgovački ili lični, zaključivala se kakva pogodba ili se sklopilo kakvo prijateljstvo, sledovao bi obligatni “alvaluk”, običaj koji je još više vezao taj svet za kafanu. Nije čudo što se baš tu pojavio prvi i najslavniji užički boem advokat Simo Terzić. U doba kralja Aleksandra gost se kafedžiji najčešće obraćao rečima: “Gazda brzo satluk rakije“ ili “Gazda ponesi suvi škembić“.

Što se više razvijalo po „jevropski“, užičke kafane su sve više i više postajale centri života varoši. Ljudi su se sastajali radi dogovora, advokati sa klijentima, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, dužnik je u kafani potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje i, gotovo svi javni akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva držala sastanke, političari sklapali zavere, bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.

. U hotelu Zlatibor su organizovani maskenbali
. U hotelu Zlatibor su organizovani maskenbali

Užice je u vremenu između dva rata imalo i tri hotela “Zlatibor”, “Palas”, “Pariz”. Za razliku od hotela koji su pored restorana sa svim pratećim sadržajima imali i sobe za smeštaj gostiju. odsedali su seljaci naročito petkom, u pazarne dane i u dane kad su vašari. Svaka od ovih kafana imala je veliko dvorište i štale, gde su seljaci parkirali zaprežna vozila i smeštali stoku. U zimskom periodu, subotom uveče u kafanama su organizovane igranke namenjene gostima iz bliže okoline Užica. Za razliku od ovih, kafana “Top” je bila i kockarnica. Noćom svaki sto imao je svoje “igrače”, koji su se iz noći u noć kockali u ne tako sitan novac.

I Užička elita: lekari, profesori, sudije, učitelji i drugi državni činovnici svih kategorija, imali su svoje mesto u kafanskom životu grada. Osim hotela Zlatibor i Palas bila je to i kafana Dva bagrema koja je važila za mesto okupljanja tadašnjih užičkih intelektualaca. Užice je početkom 20. veka bio varoš u kojoj se živelo od trgovine i ugostiteljstva, a kafane sa prostitutkama bile su samo jedan od načina da se ostvari što bolja zarada. Ipak, od svih ugostiteljskih objekata koji su se nalazili u starom Užicu, jedna kafana dugi niz godina bila je interesantna za celokupnu mušku populaciju.

Bila je to “Balkan” kafana koja se nalazila preko puta Maloga parka, kafana koja je zapošljavala mlade i lepe devojke, registrovane kao javne žene radi bavljenja najstarijim zanatom. Gospođice “radnice“ pribavljane su se iz Čačka, Požege i okolnih sela. Bile su to siromašne devojke koje su babe provodadžike nudile na prodaju perverznim muškarcima, lepotice koje su gazde kafana dovodili iz manjih mesta, menjali im sukanu suknju glamuroznim haljinama, a onda ih, u sobama iznad kafane, prodavali svojim gostima, kao prilog posle ručka ili večere, ponekad za istu cenu po kojoj se plaćao ručak ili večera.

U Srbiji je, zakonom od 1881. godine, bilo dozvoljeno otvaranje javnih kuća. Provođenje bluda u vidu zanata priznato za profesiju. Pravilnikom iz 1900. bili su propisani uslovi, prijave, registri, knjižice, lekarski pregledi i takse za najstarije zanimanje. Tek kaznenim zakonom od 1. januara 1930. prenosiocima polnih bolesti zaprećene su kazne od sedam dana do pet godina zatvora i globa od 50.000 dinara, što je kupleraje preselilo u ilegalu- Ovako ili onako, prostitucija je cvetala tih godine. Naročito od kada je izgrađena kasarna u Krčagovu. U vojnoj posadi radilo je čak 18 potporučnika koji, po pravilima službe, nisu mogli da se žene, kao ni poručnici pre navršenih pet godina službe. A u parama nisu oskudevali, zarađujući od 1.800 (potporučnici) do 7.200 dinara (pukovnici) mesečno.

Između dva svetska rata u staroj Jugoslaviji to je bilo uređeno na ovaj način – bolje je stvari legalizovati i držati ih pod kontrolom, nego rizikovati haos i zaraze. Bilo je nekoliko javnih kuća u sklopu kafana. “Dame“ zvane “bubnjarice“ su zabavljale goste i po potrebi se sa njima izdvajale u lepo uređenim sobama. U najpoznatijem kupleraju u kafani „Orjent“, sobe su bile na spratu. Posle Drugog svetskog rata je tu bilo „prenoćište“ ali većina Užičana je znala šta je tu ustvari. Bio je i poznati kupleraj na Carini, koji su Užičani zvali „Kod crvene lampe“. U tadašnjim užičkim kuplerajima posebno u Balkanu većinom radile dame sa stilom, dosta tražene i veoma skupe, a klijentela gospodska… Pročule su se čak do Beograda, odakle su neki dolazili do Užica zbog njih.

. “Ista Stana Kuplerka”
. “Ista Stana Kuplerka”

Bogati Užičani računali su da moralna načela siromašnih devojaka nisu nesalomiva, pa su ih uz malo lukavstva i truda priklanjali da im se podaju. Izdržavane miljenice imale su jednog partnera i znatno bolji život od običnih bludnica, ali su zalud očekivale brak, jer su njihovi muškarci bili ili oženjeni, ili u prolazu, do bolje prilike. Iz takvih veza mnoge devojke pale su u običnu prostituciju. One srećnije dobijale su od ljubavnika i kuću na poklon. Usput je taj odlomak lokalne istorije, kao i sav život, bio je podeljen na bogate i siromašne, iako su obe vrste meštana u kupleraj ulazile sa potpuno istim namerama.

“Kad imaš šesnaest godina, smešne stvari same doleću kao vrapci”. Rekao mi je čika Milivoje početkom devedesetih i nastavio pripovedanje: “U tim godinama Kraljevine Jugoslavije u srpskim gradovima kalendarska nova godina se nije slavila, slavila se srpska nova godina. Ako to kažem moram da dodam da je danas malo onih koji se sećaju Kraljevine Jugoslavije. Tih godina između pobede u Prvom svetskom ratu pa do početka rata s Hitlerom 6. aprila 1941. Kraljevina Jugoslavija je bila dama, makar u Užicu, sa divnim ljudima, skoro bogatim, da nije bilo radnika i seljaka.

Ali, mi deca radnika i seljaka brzo smo postajali gospoda – išli smo u realnu gimnaziju. Učili smo latinski, nemački, francuski. Za srpski jezik smo imali svake subote diskusije na literarne i filmske teme. U razgovorima su učestvovali đaci od petog razreda do osmaka, a bilo je tu i politike, naročito između mladih komunista i takozvanih ljotićevaca. Komunista Vladan svađao se s Pavlom ljotićevcem, o poreklu čoveka. Marksisti su kritikovali Boga, ljotićevci su veličali žrtvu Isusa Hrista koji nas je naučio kako se voli i žrtvuje za sve nas.

Milutin je pričao je o filmovima. Da li veruješ da su se u Užicu u to vreme prikazivali sovjetski filmovi? Jer Kraljevina je, zbog Hitlerovog nadiranja, 1939. dozvoljavala prikazivanje sovjetskih filmova. Ali prikazivani su i nemački filmovi, i to sa onom Zarom Leander, za koju sam, za vreme okupacije, dok sam bio u ćorci, čuo da je Gebelsova ljubavnica.

To su moja kasnija saznanja, a u ono vreme Kraljevine ipak je najviše bilo američkih filmova sa Gretom Garbo. Mi marksisti smo mrzeli film „Ninočka” jer je režiser filma Ljubič prikazao devojku koja dolazi u Pariz i tu otkriva lepote i sjaj Pariza i zatim beži u Ameriku. Voleli smo i mađarski film „Tužna je nedelja”, sa lepom glumicom koja se polako svlačila, ali samo do pola butina. Kad su se te butine pojavile mi smo očekivali nešto više, ali u montaži filma tada je nailazio voz. Išli smo, bogami, tri puta da gledamo taj mađarski film s nadom da će voz zakasniti.

Kraljevina je volela srpsku novu godinu, mada je đacima, naravno, bilo zabranjeno da je slave u kafani. Tako smo je uglavnom prespavali. Ali 1940. godine moj Fudbalski klub Sloboda, gde sam igrao u podmlatku, organizovao je doček srpske nove godine. Objavili su da će u toku večeri biti organizovana revija za one koji dođu s maskama, bilo kakvim. Moj drug Milutin i ja imali smo ideju, jer u to vreme je bila popularna Kina, da uđemo u hotel maskirani kao Kinezi. I pobedili smo kao najbolje maskirani. Kapiten kluba dodelio nam je nagradu. Sećam se kao da je juče bilo, vidim srebrni tanjir sa osam čaša, doduše od bakra.

A sve je počelo iz puste radoznalosti. Kao i u prvom razredu gimnazije i sada sam morao da idem u krevet oko devet časova. Ni ja, ni majka, ni otac, ni sestra nismo sumnjali da ja nisam u krevetu. I bio sam, pre devet, ali sam kroz dva sata ustao i iz dečje sobe polako iskočio kroz prozor, preskočio ogradu kod Riste opančara, i izašao na ulicu. Tamo sam se našao sa osmakom gimnazije Milutinom.

Znaš li gde smo pošli? Pošli smo na maskenbal u restoraan hotela „Zlatibor“. U ono doba, za nas đake to je bio poduhvat ravan samoubistvu. Jer, za nas đake, zima je bila doba kada nam je bilo dozvoljeno da se na ulici možemo videti najdalje do sedam časova. Već sedam i pet bilo je dovoljno za kaznu. Zateći se u osam na ulici bilo je dovoljno za selidbu iz Užica! Sad znaš šta je to značilo za mene i Milutina – sat pre ponoći mi idemo na maskenbal u kafanu-Tamo će biti naši rođaci, naši profesori. Izuzev podizanja Ustanka, kasnije u ratu, ja ne znam ništa opasnije u mom životu đačkom.

Ali, ni mi nismo pošli golom odlukom „međ pijane Turke“. Sa nama su išla dečja kolica. Dok smo ih gurali po snegu, polako smo se presvlačili. Milutin u Kineza. Ja u kulija. Nasred ulice, usred snega, ostao sam u kratkim gaćama, a iz kolica sam vadio pepeo i mazao se po bosim nogama. Crnim imalinom po hladnim grudima.

Morao sam da ličim na kulija. Morao sam da vozim Kineza, Milutina, koji je bio obučen u džube babe Đule. Šešir je bio kineski. Kos. Skinut sa ulične lampe, pokriven trskom. Ja kao kuli, Milutin kao Kinez, kolica kao rikša – tako smo ušli u toplu kafanu u borbi za najbolju masku. Orkestar nas je pratio dok smo obilazili kafanu. Na metar od profesora smo prolazili, ali niko nas nije prepoznao. Zato se Milutin i ja i nismo ništa uplašili kada je godinu dana kasnije buknuo rat. Ovaj maskenbal je bio naš prvi rat. Išli smo ponosno, teško dišući od imalina. Gosti su nas gledali i ocenjivali. Mnogi su glasali za nas jer smo se predstavljali i kao komunistička Kina. Dobili smo drugu nagradu, srebrni poslužavnik za fina pića. Za tri prvoplasirana kostima orkestar je zasvirao tango „Violeta“.

Ja, pun imalina, obukao sam na gole grudi belu košulju i poleteo da igram sa Lelom frizerkom. Imao sam već jedan rat za sobom, ovaj maskenbal, zašto ne i drugi? Ovaj zamalo da me nije ugušio. Ruke su mi bile pune Lele. Ona me je, kao mnogo jača, provela kroz ovaj drugi rat. Plesali smo, a orkestar je duže svirao nego obično i to mu nikad nisam zaboravio.

Kafana Balkan, veća zgrada sa spratom naspram Parčića
Kafana Balkan, veća zgrada sa spratom naspram Parčića

U blizini “Zlatibora” bila je kafana-hotel „Balkan”. Za nas je to bila tajanstvena kafana, ali želja da prodamo nagradu dala nam je hrabrost. Uđemo, vidimo desetak lako odevenih devojaka. Brzo nam priđe starija žena poznata kao Stana kuplerka. Ponudimo joj tanjir sa čašama. Dade nam 18 dinara. Milutin drsko upita: Koliko košta devojka za sobu? Dve banke, reče Stana i izjuri nas iz hotela. Tako su se naša novogodišnja nadanja samo delimično ostvarila.

Uporni, pokušali smo opet prodor u kafanu “Balkan“. Tu su su uvek bile tamne zavese na prozorima. Danju, iza njih ništa se nije čulo. Noću, zavese su od svetla postajale balske haljine iza kojih se čula prvo muzika, pa cika devojaka i razbijenih čaša.

I tako, kada smo Milutin i ja smo prodali srebrni poslužavnik za osamnaest dinara puni sreće odlučilmo da osvojimo Evropu. To je bila kafana, „Balkan“. U toj kafani su bile devojke za pare. Ponekad smo ih viđali kako fijakerom idu na pregled u bolnicu u Krčagovu. Bilo nas je sramota da ih pogledamo, ali smo ih zamišljali kao nešto najlepše. Prosto smo zavideli konjima što su ih oni vukli a ne mi.

Kako smo ušli u kafanu, ne znam. Možda nam je pomoglo onih osamnaest dinara u džepu. Što sam video u kafani, potpuno me je zbunilo. Bila je to kafana kao i svaka druga. Olajisan pod. Kockasti čaršavi. Muzika od domaćih Cigana. Ćosav kelner koji nam prilazi i mi naručujemo po kafu. Pa zar sam tolike noći proveo bez sna misleći o tamno crvenoj svetlosti u javnoj kući! O devojkama sa dugim muštiklama i nogama, o sobama kao iz francuskih filmova. I, da nas sve to ubije do kraja – iz hodnika se pojavio pijani seljak iz Zlakuse. Za seljakom su se pojavile tri devojke, lako ga iznele do vrata, pa ga uz psovanje bacile u sneg. Otrle su ruke kao da se gade, pa se onda zagledaše u naše kafe, u nas ne. Najveća od njih malo se začudila mojim godinama, pa mi je rekla: pričekaj. Vratila se sa velikom, crvenom jabukom u ruci. Dala mi je jabuku. Zagrizao sam je. Bio sam ogladneo od uzbuđenja. Devojka iz javne kuće tačno je znala šta mi treba i to mi je dala – rumenu jabuku. Na drugu devojku mora sam da čekam još mnogo godina. Onda su devojke došle, ali nikada onako slatka, jabuka.”