Једна од најпознатијих разгледница ужичке гимназије. Још није постављена Еснафска чесма, ни изграђен спрат. Највероватније снимљено године 1893. Доле или горе, “господа ђаци” на великом одмору. Не види се бочни “професорски” улаз у зграду, направљен је касније, када је десно крило зграде у приземљу преуређено у стан директора.
Некадашњи гимназијалци хвалили су своје професоре. Изабрао сам неколико сећања:
“Гимназија је увек имала одличне методичаре. Историчар Драгутин Прљевић је нарочиту пажњу поклањао на датуме и године. То смо знали као оченаш. Имао је блок у коме је уписивао све догађаје и увек је имао по једног у сваком разреду када други не би знали.”
“Одличан професор француског био је Љубиша Лисичић. Математику је предавао Црногорац Блажо Савићевић, који је био врло строг. Понекад би тако ударио ђака песницом у потиљак, да би се овај готово онесвестио, лупивши главом у таблу. Иначе је био одличан математичар”.
“Моји школски другови су Драгољуб Ђајић професор на Стоматолошком факултету, Драгиша Драшкић, професор на Рударско геолошком факултету, Драган Петровић, професор књижевности и саветник у Републичком педагошком заводу, познати инжињер Рајко Милетић и многи други”.
„Од свих професора тада у ужичкој гимназији је био најстрожији Миладин Котлица. Он је самом својом појавом уливао страхопоштовање. Тај атлески грађен двометраш уливао је неприкосновени ауторитет. Са њим гимназијалци нису могли да постигну било какав компромис, иако је ван Гимназије био добричина. Између њега и гимназијалаца постојало је само обострано поштовање.
Уз Миладина се истицао у очувању ђачке дисциплине и професор Михајло. Ипак, његова строгост није била једнака према свима, већ је немилосрдно прогањао ђаке – пушаче. Самоинцијативно је правио “рације” на ђачки „пушачки салон”, смештен у великом дворишном ВЦ-у, који је све док се Михајло не појави уживао неку врсту ђачког пушачког “имунитета”. Од његових препада није била поштеђена, скоро легализована, ђачка кафана, са двосмисленим називом “Зора”, која се налазила у уличици испод некадашњег Хотела “Златибора”, у коју су поред ђака, већином матураната, залазио и по који млађи боем професор, због чега Михајлове “инспекције” нису имале ефекта. Професор Михајло је био човек доброг срца, али зашто је мрзео ђаке – пушаче, то нико у граду није могао да одгонетне. Ова енигма је била утолико већа, поготово што је и он био сам пушач.”
