Ужички топоними из старог, лепог Ужица су уствари ознаке подсећања на ону стварну душу, природу посебнога ерског бића Ужичана. Никада ми није жао тог времена које сам користио да откријем нешто заборављено, прецртано и уништено од неких који немају тај осећај завичаја. Иако је завичај најснажније поднебље људкога духа, које дубоко у нама одјекује где год кренемо, чак и са намером да откривамо неке нове светске дивоте. Сродан младалачком бићу личности, близак сновима, тај осећај нас протресе изненада и озари новим емоцијама у досадној свакодневици кад сазнамо нешто ново. Да не желимо да се опоравимо од такве емоције.
Како да не откријем где је било то место са таквим предивним називом “Бисер вода”. И замислите игру случаја, тај простор је на десној обали, преко пута места у Омладинској 28, где живим свој досадашњи живот, прво у старој кући деде пекара Витомира Ковачевића, а данас у добром стану у оној лепој ново згради која краси Омладинску улицу. Ту, преко пута, од архитекте наруженог са локалима, старог ћириног железничког моста.
Тај простор лепога имена “Бисер вода”, био је баш ту на десној обали Ђетиње, од зграде Црвеног Крста до данашњег сачуване куполе водоторња некадашње Ложионице, данас у склопу Ватрогасног дома.
Кратки брзаци Ђетиње под сунчевом светлошћу расипају бисер капи по кориту реке. Из тог утиска се појавио тај назив бисер вода, то би било најобичније објашњење. Наравно Ужице има увек и заборављену легенда, када су у питању његови топоними. Виле русалке са грана дебелих врба којих је било ту, и у мом детињству, младости уз обалу Ђетиње посипале су бисерјем овај део прелепе реке.
Рођени Ужичанин, историчар Риле Богдановић (1932.), је ту код железничког моста означио плажу. Моја баба Мара ми је причала да на том мести, где и данас има тај повећи вир, у њеној младости лепе ужичке девојке су уз песму белиле рубље и купале се. Због њихових “бисер-грла” се појавио тај назив тога дела Ђетиње. Обе приче су настале из ткања светлости и заиста овај назив не треба заборавити.
Доле низ ћирину пругу, где данас скреће Бањичка улица, која дели Доварје и Крчагово, сећам се у обали брда Доварја, испод гробља, поред ћирине пруге, био је извор који су желазничари лепо уредили са малим базенчићем у коме су пливали украсни јапански шарани. Кад год сам ишао у отпад, који је био ту у близини код скретања за Аду, увек сам са тог извора пио воде. Звао се “Бисер вода”, сигуран сам, по том старом сада поново откривеном, ужичком топониму.
Лепо је и сада у делу шеталишта поред Ђетиње “Бисер Воде”. Ту су се после дуго времена, после неколико година кад је Ђетињу престала да боји и трује Ткачница, кад су се доселиле дивље патке и гуске, појавиле и видре. Баш ту, у самом цетру Ужица. Овде где је заборављена “Бисер вода”. Често Ужичани који силазе до реке са риболовачким штаповима, ту код Бисер воде и у њеној блиској околини, улове по који капитални примерак поточне пастрмке. Мој предлог је да у будућности тај део наше реке лепотице означимо неким уметничким делима која би нам могли направити млади из ужичке уметничке школе надахнути лепим називом. И та школа се налази баш уз део реке лепога, али сагубљеног назива у времену. Време је за незаборав уз помоћ уметности.
