Bila je ta Titova Jugoslavija zemlja nasmejanih ljudi koji su bezbrižno putovali “od Vardara pa do Triglava”, ali najviše ipak do Jadrana. Kad dođe leto, Beograd se “selio” na Stradun, splitsku rivu, Brač, Pag, Korčulu. A mi iz Užica smo se uz njih šlepali. Mladi su mahom kampovali, dok su stariji, kao zreliji i dubljeg džepa, birali restorane i konobe pored mora gde se do zore uživalo uz maslinke, pršut, vino i brojne riblje specijalitete. Na novac se nije gledalo, pa ni na vreme, biti galantan je bilo stanje duha, bilo da se sedi sa starim prijateljima ili sa onima koje ste stekli na letovanju. Verovatno zbog toga, starije generacije danas sa uzdahom i setom pričaju o sedamdesetim godinama prošloga veka kao o periodu kada su zaista živeli.
Danas, u 2021. godini, SFRJ ne postoji već tri decenije, a sem granica i besparice, putovanja otežava i globalna pandemija korona virusa. Zbog toga, možda i nije tako loše podsetili se kako se živelo nekad, što stariji kažu, u ona sretna vremena.
Pođimo u Titovo Užice a onda na letovanje na četiri točka do odmarališta i na kampovanje. Sedamdesetih i osamdesetih godine dvadesetog veka nikome nije nedostajalo uživanja u prirodi i slobodarskog duha života na točkovima. putovanja do odmarališta ili kampovanja na najlepšim mestima.
Vozači kada su dolazili u Užice ili prolazili bili su na pravim mukama kada su stizali na raskrsnice. Putokazi su bili veoma loše postavljeni, jedva da su se danju primećivali, a noću najbolji putokaz je bio ako se nađe u blizini neko ko je vozaču mogao da objasni kuda da ide. Najzad su postavljeni jasni i vidljivi putokazi, koji su noću osvetljeni što je prijatno delovalo i oku pešaka.
Počela je izgradnja olimpijskog bazena u Požegi na Lisištu. Gradilište je bilo okruženo borovom šumom i sporkim terenima. Požega iako okružena sa tri reke Skrapežom, Zapadnom Moravom i Đetinjom nije imala ni jednu uređenu plažu.
Početkom ovoga jula u užičkim kafanama su počele diskusije o letovanju. U Gradskoj Vlatko službenik u Dunav osiguranju pripoveda: – “Odjednom, gotovo na prepad svi počeše da se spremaju na godišnji odmor. Moj komšija Milenko je pravi primer kako će većina letovati. Komšija se još nije bio izvukao ni iz zimskih dugovanja, a već se našao pred novim problemom. Kuda? A šta ja znam! Videću ima vremena, odgovarao bi Milenko znatiželjnim komšijama. Samo ti čekaj komšija pa nigde nećeš otići na letovanje, otiđi malo do Turist biroa, ako misliš da ne zakasniš, da sve bude popunjeno.
Lažete ljudi, – govorio je Milenko komšijama kada se vratio iz Turist biroa, pogotovo za mene usamljenika. Tako je Mile često svraćao do Turista interesova se, komšije su prestale da ga opominju i podsećaju na letovanje. Iskupio gomilu šarenih prospekata, nikako da odluči.
Sretnem ga ja dve nedelje kasnije i pitam: – Pa brate, kuda si rešio? Mile sleže ramenima, nabra čelo, sav kiseo poče da se jada: “Gde god sam okrenuo, za moj džep skupo.”
Većina Užičana, pre polaska na odmor se zamislila, razlog je bila besparica. Poslednjih godina vladalo je pravilo da je sve jeftinije danas nego sutra. Korišćene su mogućnosti maksimalnog zaduživanja. Velika ponuda robe na poček stvarala je varljiv utisak da su zarade relativno visoke i da je kupovina na veresiju skoro bez granica. Samo je 12 posto stanovništva zarađivalo 3.000 dinara, troškovi života su bili u stalnom porastu. Prvo su u krizu zapali proizvođači automobila. Krediti su odobravani pod tako povoljnim uslovima da je trebalo imati samo dobru volju i nešto para pa da se dođe do automobila. Onda je iznenada zavladalo pravilo “plati – pa čekaj”. Sledeći su bili proizvođači konfekcije, koji su davali različite kredite samo da se “trse” zaliha. Sledeći su upali u krizu proizvođači nameštaja, pa proizvođači alkoholnih pića zbog visokog poreza na promet.
Započinjala je kriza, mnogi su shvatili da više ne može da žive na kredit, dinar više nije bila sigurna moneta. Besparica je postala ponovo aktuelna. Lanac uzajamnog dugovanja i potraživanja počeo je da raste do zabrinjavajućih dimenzija, sve je govorilo da potrošnja mora da se svede na realne dimenzije. Ipak Užičani koji su u većini letovali na Jadranskom moru najpre u odmaralištima koja su mala većina značajnijih preduzeća. Oni koji su voleli da menjaju ambijent tokom letovanja bi se opredelila za kampovanje što je bio običaj i u mojoj porodici. Oni Iznenađeni koji nisu imali para da odu negde na more, svi su se pouzdali u užičku plažu i Zlatibor. Ali ove 1975. godine varljivo leto to u Užičkom kraju nije dozvolilo.
Da se prisetimo kako smo letovali. Ovog juna mnogo užičkih porodica bi kolima krenulo na more. Uzeću za primer porodicu Radičević, slično je bilo letovanje i kod ostalih motorizovanih dobrostojećih užičkih porodica. Šest meseci ranije znalo se kada roditelji imaju godišnji odmor i kada će i gde će se ići na more. Drug Radičević otac porodice bi za dan putovanja uvek izabrao radni dan da se ibzegnu gužve na putu.
Ključ od stana bi se u tajnom dogovoru ostavljao prvoj komšinici, da zaliva cveće dok je porodica odsutna i da prošpijunira po stanu kako drugarica Radičević drži složene posteljine, kakvo joj je posuđe i je li baš takva čistunica kakvom se predstavlja? Sedam dana ranije, drug Radičević bi otišao za svaki slučaj kod majstora Milivoja na “Lipu” da malo pregleda auto, jer dug je put do mora. A par dana pre polaska obično u večernjim satima, porodica bi po mraku počeli snositi stvari, slagati ih u auto tako da bi već 24 sata prije puta auto bio pun u zaključanoj garaži. Kad su ga sin i ćerka kojima se to noćno nošenje nimalo nije sviđalo pitali što to rade po mraku Drug Radičević bi rekao: – Ne moraju vala svi da znaju da nas neće biti 20 dana, a i ko zna ko je sve u dosluhu i sa lopovima?
Dan pre polaska bi objavio: Auto je pun k’o šipak. Ne može više ni šibica da stane. Ko je šta poneo, ponio. Nema više mesta.
A majka bi obično baš taj posljednji dan ispekla piliće, napekla pohovanih šnicli i kuvanih jaja za put, spakovala sve to u onu aluminijsku kutiju sa kvačicom za podizanje poklopca na sredini i pitala se: – Mogu dobro pojesti. Bože, jesam li dovoljno spremila? Neka, spremiću još za svaki slučaj. Otac porodice bi otišao do komšije Petrovića da vidi jesu li oni spremni, jer isti dan putuju, a opet je nekako lakše kada se ide u koloni. Bar dvojica. Majka bi uz prekoran pogled druga Radulovića bi u sebi ponavljala neku molitvu, Svetom Nikoli da se sretno doputuju i da se još sretnije vrate svojoj kući.
– Ako se nekome povraća ili nešto, neka povrati sad! Nema stajanja do Višegrada… To su bile reči druga Radičevića oca, tog jula 1975. godine, to jutro kada su trebali da krenu na more u svom Princu 1200 C, bordo boje, registarskih oznaka TU 233-28. Brat i sestra bi se još onako bunovni zagledali i verovatno svako u sebi je pomislio – Kako ću povratiti onako, kad još nije ni svanulo kako treba? Nekako bi se ugurali na zadnja sedišta jer je Princ imao dvoja vrata, a majka bi negde između njih dvoje gurnula ceger sa kutijama sa “hranom za puta” i rekla: – Deco, ako je ko gladan – prijatno!
Kada bi se svi i sve njihove stvari smestili, Radulović bi na retrovizoru namestio frizuru, pregledao jel sve kako treba u autu, skrenuo pažnju da nameste glavu plastičnom kučetu iza zadnjih sedišta, da klima glavom dok se voze i lagano bi krenuli. Pre toga bi izvukao antenu na autu da mogu na radio aparatu marke „Blaunpukt“ da slušaju muziku i jutarnje vesti. Kada bi stigli do benzinske pumpe miris šnicli i bataka pomešan sa mirisom benzina bi u pola pet ujutro automatski izazvao nagon na povraćanje, ali suzdržavali su se nekako.
Negde na Zlatiboru gospodin Radičević je pokazao E vidite onu planinu levo? Onde sam ja…– Znamo tata, pešice išao sa partizanima! – A jesam vam to pričao? – Jesi tata svaki put kada idemo na more…
Njih dvoje bi već oko 7 kad su prošli Murtenicu navalili da jedu. Otac bi ih pogledao u retrovizor i rekao: Ženo vidi ove dvoje – k’o da su došli iz Bijafre? A njih dvoje nisu tada ni znali šta je Bijafra, ali su bili sigurni da tamo ima dosta gladnih. Sve bi nekako i funkcionisalo u putu do Višegrada da te serpentine na starom putu nisu bile najgori deo puta.
Naišli su pre serpentina na Komšiju Petrovića koji je parkirao svog „Fiću“, izašao iz auta da malo podigne poklopac motora i pričvrsti ga nekakvom letvicom da se motor što više hladi, da ne prokuva. A onih dvoje “iz Bijafre” bi držali najlonske kese ispred sebe za svaki slučaj ako pohovane šnicle naprave kakvu uzbunu u stomaku.
Nakon traume od serpentina, došli su konačno do Višegrada. Tada bi odahnuli u bašti, u debeloj hladovini kafane pored Ćuprije na Drini. Deca su naručila Koktu a roditelji kafu, drug Radičević je Koktu prokomentarisao: – E neka ste baš uzeli to gazirano. Sad kad vam se sve zbućka u stomaku, nemojte meni kukati.
Sledeća stanica bio je Titograd i ručak kod prijatelja. Nakon ručka, po najvećoj vrućini bi krenuli dalje. Iza Titograda bi se takmičili ko će prvi ugledati more. Dosta kasnije njihova deca su to isto radili sa svojom decom.
Sedamdesetih godina gotovo svaka veća firma je imala i svoje odmaralište na moru. Ako ne bi bilo mesta u periodu koji je Užičanima odgovarao, postojali su Biroi za odmor i rekreaciju preko kojih se moglo uplatiti i letovanje u odmaralištu nekih drugih firmi. Granice među republikama nisu postojale, sve se plaćalo u dinarima, a najčešća užička letovanja na hrvatskom primorju su bila od Dubrovnika do Makarske. Severnije od Makarske se retko išlo. Valjda je bilo predaleko. Drugarica Radičević bi u toku cijelog putovanja upozoravala na saobraćajne znake. Negde do Titograda drug Radulović bi to i nekako podnosio. Posle Titograda bi mu prekipelo i veoma hladno je rekao: – Ženo, znaš li ti da ovaj auto može ići 140 na sat? Nemoj me terati da ga za inat stisnem do daske, pa taman ne znam koliko kazni platio! Ona bi se tada malo ućutala i poneki znak bi i preskočila sve do Cavtata mesta između Herceg Novog i Dubrovnika gde su uplatili letovanje.
Svako letovanje mlađani Radičevići su pamtili po tome što bi roditelji prvo jutro ustali slomljeni. Otac je uz jutarnju kafu na balkonu hotela u Cavtatu komentarisao: – A kakav je ovo krevet, majko moja? Oka nisam sklopio. Zapiši kada ću sledeći put otići na more bez svog jastuka. Drugi dan letovanja bi se kupili razglednice Cavtata kojima su poslali velike pozdrave i rada sećanja familiji i prijateljima.
Drug Radičević bi na letovanju ispucao bar tri filma na fotoaparatu “Zorki 6” i nije bilo niti jedne slučajne fotografije. Za svaku je pažljivo birana pozadina i poza za fotografisanje.
Prošlo je 10 godina od tog putovanja porodice Radičević, porodica je te 1985 išla zajedno na letovanje. Negde na Zlatiboru gospodin Radičević je pokazao: E vidite onu planinu levo? Onde sam ja…– Znamo tata, pešice išao sa partizanima! – A jesam vam to pričao? – Jesi tata svaki put kada idemo na more…
Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, letovali smo na crnogorskom i hrvatskom primorju. Moj otac Vlajko je bio veliki ljubitelj kampovanja, imali smo posebnu prikolicu sa luksuznijim šatorom, tendom, taman za četvoročlanu porodicu, i pun arsenal pomoćne opreme, skoro sve što inače postoji u jednoj vikendici. Kampovanje je tada bilo prilično jeftino. Ostajali bismo po mesec dana kampujući na putu prema primorju na najlepšim mestima u kampovima na planinama, pored jezera, sve do mora gde smo provodili najviše vremena. Pored nas Sarajlije, Makedonci, Slovenci, Česi… druženje fantastično! Svaki put sa kampovanja bi se sa vraćali sa više poznanika, još više stvari jer bi Vlajko uvek kupio nešto novo od Čeha koji su se vraćali sa mora i rasprodavali stvari koje im neće trebati narednih godina. Dok opet ne dobiju odobrenje za letovanje.
Što se mene tiče nisam se previse zanimao u to vreme kampovanjem više su me zanimali bikini kostimi sa tračicama-mašnicama koji su se sedamdesetih godina na plažama bili modni hit. Često bih na plažu išao sa fotoaparatom da ovekovečim lepotu.
Miroslav Drašković: – “Mi smo obično ručali na Tjentištu, pa posle ruča mame kažu deci: ajd’ sa loptom malo dalje dok tate malo odmore. Ručak je obično bio na kariranom ćebencetu. Nismo imali Princa nego Fiću i čik sada da u nju stanu samo stvari a kamoli ljudi kada se pođe na more. Hvala ti za divna podsećanja na vreme kada su po 3-4 porodice zajedno letovale a ne kao sada sto beze jedni od drugih.”
