Porast cena ovog avgusta 75’ nije bio samo naš, jugoslavenski problem, već je to bio problem u svim zemljama Evrope od 1974 godine. Cene su rasle i u Njemačkoj, Francuskoj, Holandiji… Uticale na standard Evropljana, naročito onih s prosečnim primanjima. Kakav je taj standard u zemljama “jače valute” nego što je bio naš dinar, pitali smo se, da li treba da zavidimo Nemcima Švajcarcima, Austrijancima, Englezima na njihovim velikim zaradama? Ovu anketu proveo je njemački časopis “Quick”. U devet evropskih zemalja, među kojima je i Jugoslavija, “Quick” je anketirao prosečnu porodicu od četiri člana i dobio zanimljive podatke. U svim anketiranim porodicama zaposlen je samo otac. Preneću samo podatke iz Kvika za Jugoslaviju i Nemačku koji mogu da se uporede:
Jugoslavija
Avdo Pajević (40), službenik u propagandi industrijskog preduzeća ima platu 375 DM. Avdo, njegova supruga Fatima (35) i sinovi Šemsudin (12) i Damir (6) ipak ne žive loše. Stanuju u centru Sarajeva u modernom dvosobnom stanu za koji plaćaju stanarinu 17 DM, a 30 DM za grijanje, struju i vodu. Oko 200 DM, kao i kod porodice iz Engleske, ode na ostale troškove života. Otac Avdo ide sa sinovima jedanput mesečno u kino, a to je izdatak od 3,40 DM za sve. Supruga Fatima troši za frizera i kozmetiku 7 DM mesečno.
SR Njemačka
Knjigovođa Norbert Schmitt (31) ima platu 1.701 marku, a po odbitku poreza i socijalnog osiguranja prima neto 1.207 DM. On ima suprugu Renatu (31), ćerka Marianu ( i sina Fridricha (6). Stanuje u Minhenu u dvoiposobnom stanu stare građevine, za koji plaća mjesečno 159.55 DM, a za struju i grijanje 94.50 DM. Zato što stanuju “tako jeftino”, Schimittovi dobro “izlaze na kraj”. Više od jedne trećine prihoda, 451 DM troše na prehranu. Porodica Schmitt ima frižider, mašinu za veš i televizor, a nemaju automobil. Retko izlaze, a s vremena na vreme popiju u kući bocu vina. Štede mesečno 100 DM kako bi jednog dana prešli u veći stan, nabavili akvarij s ribicama i letovali u inostranstvu.
HIMNA VATRI
Plamen se diže, a iskra sipa
I slušaju nas jela i bor.
Dok iz daljine miriše lipa
Iz bratskih grla čuje se poj.
Doline mile vaše su staze
Borcima bile najlepši gaj.
Planino mila, zvezdo slobode,
Na tebi blista tvoj crven sjaj.
Zakunimo se imenom majke
Da ćemo bratstvu krčiti put.
Bratstvo-Jedinstvo, nisu tek bajke
Već čelik skovan u borbi ljut
Nek iskra sipa, a naše vatre
Nek pale srca da bukne plam.
Biti u izviđačima šezdesetih i sedamdesetih godina istekloga veka značilo je naučiti prirodu, snalaženje u njoj, imati kondicije, savladati crtanje, orijentaciju, osamostaliti se i donositi odluke. Sve smo čvorove naučili da vežemo, i mnogo toga još posebno veštine preživljavanja u prirodi. Znanje iz izviđača pomagao nam je čitav život u orijentaciji u nepoznatim gradovima, odmah bi hvatali orijentire i šanse nije bilo da se izgubimo dok smo stopom obilazili “beli svet”. U izviđačima sam još kao klinac naučio šta je timski rad, a dok sam bio stoper da je mnogo lakše stopirati u društvu kao i preživljavati u prirodi. Možeš sve da znaš, ali u društvu uvek znaš mnogo više. U moje vreme dok sam bio u izviđačima su svi srcem ulazili u organizaciju, da budu deo ekipe. Naučio sam sam u uniformi i sa maramom mnogo toga što mi je kasnije koristilo u mnogim životnim avanturama. Ono što su mlađima bila izviđačka takmičenja, starijim tinejdžerima i odraslima bile su radne akcije.
Na radne akcije sam išao samo da držim disko večeri, početkom sedamdesetih bazirao sam se na autostop kao način da upoznam šire okolni svet i to mi je bio veoma koristan predmet u mojoj životnoj školi. Od početka sedamdesetih godina sam putovao stopom i vozovima po Evropi, ta putovanja su trajala i do dva meseca sve dok se nisam zaposlio i oženio.
Jugoslovenski pasoš je omogućavao da se bez vize putuje po zapadnoj Evropi i samo je Španija (pod Frankom) zahtevala vize, i dosta teško ih davala, to se događalo i par godina posle Frankove smrti. Za nekoga ko je hteo da radi i zaradi uvek je bilo mogućnosti. Podrška roditelja je bila pre svega psihološki važna. Kad nije bilo dovoljno novca Jadransko more je bila lepa alternative. Putovanja stopom su bila naporna ali ko je želeo, imao je slobodu, mogućnost i sigurnost da putuje.
Ovog avgusta 1975. Dogodilo se moje poslednje putovanje stopom i to obalom Jadranskog mora. Ostala mi je jedna fotografija koja je snimljena više Dubrovnika na kojoj odmaram u hladu tokom putovanja koju objavljujem.
Dragan Šmakić se nije ženio, voleo je prirodu posebno Đetinju. Kao mladić u gornjem toku Đetinje iznad Velike brane otkrio je prelepo mesto za relaksaciju, kampovanje i nazvao ga „Rajski otoci“, kako se zove i dan danas taj deo reke. Kada je umro 1994, sahranjen je na Terazijskom groblju. Šmaka je rođen 1926. Godine. Kod oca je završio šnajdeski zanat, ali se više zanimao za elektroniku, mehaniku, svirao je i havajsku gitaru. Bio je veoma poznat u gradu, Užičani su se divili njegovim veštinama.
Avgust je bio mesec kada su se mladi Užičani oni koji su voleli nedirnutu prirodu selili na Đetinju na Rajske otoke. Na to bajkovito mesto stiže se za tridesetak minuta iz samog centra Užica. Laganim hodom kroz tunele, prateći prugu kojom se moglo stići do Sarajeva, Dubrovnika, a odatle gde vam srce želi. Šta smo mogli videti u tom delu kotline Đetinje? Ostatke dva milenijuma starog rimskog puta, kojim se išlo do Domavije – Srebrnice, nedirnutu prirodu, orla nad glavom, tu su mirisne biljke, razne životinjice, cvrkutave ptice, sklad zajedništva prirode. Bolju nagradu gostima i nama Užičanima reka nije mogla dati. Mnogi ovde, kada zakorače Rajskim otočjem, kada osete mir, lepotu, ljubav, kao da osete blizinu samoga Tvorca.
Uska klisura, pa proširenje, “Rajski otoci”, svuda samo kamen, drvo, voda, čistoća prirode neobične i nesvakidašnje lepote. Da su Rajski otoci mesto za najsnažnije uzlete duše, zna se. Međutim, po svetlosti u očima mnogih, u priči o užičkoj reci, pomislih da na Rajskim reka ima naročita svojstva. Đetinja je na tom mestu čarobnica, zar bi Užičani, ljubitelji Rajskih, uvek zračili zdravljem i vedrinom, nekakvom neprolaznom lepotom i mladalačkim zanosom, da nije čarobnice.
Prvo bi došao Dragan R. Filipović Fipa pripremio kamp, tu na “Picinom viru” on je najviše vremena provodio na Rajskim, skoro ceo avgust… Njemu bi se pridružio Pifki a za njm polako se sakpljalo društvo istomišljenjika po mnogo čemu posebnih mladih Užičana. Uživali su na Rajskim otocima, družili su se, kuvali se pasulj, roštiljali pecali su, istraživali prirodu.
Tog avgustovskog dana Fipa je poneo svoj fotoaparat Zorki 8 i on i Pifki su fotografisali celu ekipu kada se sakupila, devojke su dolazile kasno popodne… Na prvoj fotografiji snimljeni su pre nego je Smešak krenuo sa ozbiljnim kuvanjem pasulja, na fotografiji Pifkija nema zato što je fotografisao. Gledajći fotografije posle 45 godina odkako su nastale, Fipa je prepoznao sve aktere tog Avgustovskog kampovanja na Rajskim Otocima: “Na prvoj fotografiji Ćisto da se evidentira za zapisnik: najcrnji sam, što znači da sam bio dežurni gore. Dobro društvo, dobar dan, Mislim da se kasnije i Top pridružio. S leva Šmilka (Zoran Schmidt Mitrić (Mojo Club)), Beli The, Mato Fenix (Mato Lures), Kizo, Zec Pašjana, Vito Smešak, Baćo, Aco Vrljika, Čupo, Boban Fenix (Slobodan Despotovic) i sedim ja (Dragan R. Filipović pisac). Mislim da je Smešak kuvao suljpa. Na drugoj fotografiji mene nema jer sam fotografisao, ali je Pifki tu između Baća i Thea: Aco Vrljika, Boban Fenix, Beli The, Šmilka, Pifki, Mato, Baćo, Čupo, Smešak, Kizo i sedi Zec Pašjana.
A dole u Užicu Jelisaveta Aksentijević majka dve ćerke, Jasminke 17, godina i Mire 14 godina, bila je tada jedna od retkih žena u Užicu koja je odlikovana ordenom rada sa srebrnim vencem. U Valjaonicu bakra je došla 1956. godine, tada se nalazila na mestu poslovođe “Građevinskog odeljenja. Tada je rekla: “Bilo je to pre devetnes godina. Došla sam sa izgradnje kasarne u Ribnici. Sa malog na veliko gradilište. Na početku sam bila zbunjena veličinom objekta; kao da sam se našla u nekom velegradu. čitav “krš“ građevina. Na sve strane radovi, kao u košnici. Svako je negde žurio, bio je neviđen elan. U poslu mi je najviše pomogao ondašnji šef niskogradnje viši hemiski tehničar. Ostao mi je u najboljem sećanju. Bio je pravi učitelj nama mladima. Bilo je najteže raditi u podzemnim hodnicima pumpne stanice na Đetinji. To je za mene bilo nepoznato, jer na takvim objektima ranije nisam radila. Najviše sam radila na održavanju građevinskih objekata”.
Počelo su konzervatorsko – restauratorski radovi na najstarijem istorijskom spomeniku užičkoga kraja na crkvi svetog Ahileja u Arilju. Radove je vodila arhitekta Milenka Čanak, rađeno je na samoj crkvi menjao se deo zida oko smog kubeta, skidan je bakar sa kubeta i stavljano olovo. Razlog je bio taj što bakar nije odgovarao spomenicima iz srednjeg veka. Osim radova na crkvi rađena su arheološka iskopavanja u blizini, znalo se da je u blizini crkve postojao manastir pri kome je bilo sedište Moravičke episkopije i mitropolije. Svi su očekivali značajne arheološke rezultate. Inače crkvu u Arilju je sagradio kralj Dragutin. Sačuvane freske su naslikane 1296. godine.
Takođe konzervatorski radovi vršeni su i na Starom gradu. Za ovu godinu je planirano konzerviranje kule. Još su bili nađeni ostaci tvrđave Nikole Altomanovića, planirano je da obimniji istraživački radovi na Starom gradu, tokom sledećih godina daju pravu sliku grada iz raznih perioda.
Ulice Užica, zbog velikog boja automobila koje je većina građana kupila na kredit, postale su tesne. Stupio je na snagu novi režim saobraćaja. Grad je do tada imao samo četiri jednosmerne ulice. Pošto su postavljeni novi saobraćajni znaci obeležne su nove jednosmerne ulice, sada ih je bilo 14. time je bolje regulisan saobraćaj a i dobilo se dosta više parking mesta.
U Valjaonici, pogonu presaonice počeli su veliki problemi. Na sednici Radničkog saveta čula su se upozorenja: “Ako dozvolimo da se još jednom ponovi jul, odnosno da se još jednom radi kao u tom mesecu, mi ćemo sebe dovesti u takvu situaciju iz koje gotovo da izlaza nema. Neka vatreni govornici uvide da nije vreme za reči nego za dela. Morate biti svesni da mora da se raditi za tržište za kupca, da bude manje škarta, manje robe slabog kvaliteta”.
Istorija se ponavljala, stanari četiri solitera na Rosuljama, njih blizu 1.000, kao pre par godina stanari bloka “Zlatibor” podneli su žalbu na sedam kucanih strana. U njima se govorilo o neobezbeđenim usecima oko zgrada koji su se svakog trenutka mogli odroniti i ugroziti živote dece. Da je i u onako malom dvorištu neobezbeđena trafo stanica, da je zid od cisterne mazuta izašao na sam ulicu… Da je umesto prodavnice koja je trebala da bude u jednom od solitera, napravljen stan, tako da stanari moraju za svaku sitnicu da silaze u centar Užica. Da je kroz spavaće sobe sproveden dimnjak od cetralnog grejanja pa se u njima oseća dim, da nemaju podrume. Imali su problema sa snadbevanjem vodom, kanalizacijom, parkiranjem…
Nisu samo tih dana imali oni problema. Užička autobuska stanica postala je mala za prenaseljeno Užice. Jedni su se gurali pred šalterima za karte, drugi oko ulaznih vrata, deca nestrpljivo čekaju kraj stvari plašeći se da im “njihovi” autobusi ne izmaknu. Tek prispeli autobusi pravili su još veću gužvu na tesnoj stanici. U bifeu “Raketa” i ispred njega, pored Amdijine ćevabdžinice i njegove susetke koja je prodavala sladoled, najveća gužva. Od nje putnici na prvom peronu ne mogu da uđu niti izađu iz autbusa. Za nepunih petnes minuta sa stanice je krenulo sedam autobusa, čak i jedan lokal prema Zlatiboru…
Užički dugoprugaš Dragomir Žunić – Žuna na žalost devojaka, dobio je poziv za vojsku.
Dovarjaši i Krčagovci su osnovali svoj fudbalski klub “Dovarje”. Osnivači kluba su bili: Mirko Vitić, Jovan Rađenović, Dragoljub Vitić, Dragoljub Šojić, Mitar Pavlović, Zoran Andrić, Miodrag Dimitrijević i Milenko Janković. Napravljen je i amblem kluba na kome je bio spomenik na Dovarju a ispod je pisalo F.K Dovarje. Mnogi su smatrali da klub ima perspektivu, zato {to su na Dovarju ponikli poznati užički fudbaleri braća Đurić, braća Jojić, braća Vitić, Mišo Radenković, Ljubinko Miloradović Ralac, Nenad Mitrović, Višeslav Pavlović, Milovan Đo.
