U Herceg Novi mi je stigao telegram: “Hitno se javi, stop, na posao, odmor ti je prekinut, stop”. OK. Znao sam odmah o čemu se radi, da nisam uspeo da se izvučem i ne budem Užicu, dok je Tito u poseti, u isto vreme to je bio najznačajnije događanje u Titovom Užicu, užičkom kraju i ne samo tokom ovog meseca. Uglavnom svi omladinci koji su bili zaposleni u omladinskim institucijama morali smo biti na usluzi u gradu u vreme Titove posete. Ovo je bio osmi put posle rata kako je Tito dolazio u užički kraj. Iako je bio utorak, radni dan Požega je bila okićena kao da je najveći praznik. Mnogo ranije pre nego je se kolona automobila trebala da se pojavi iz pravca Čačka u Požegi, ulicama kuda je Tito trebao da prođe iskupilo se mnoštvo sveta.
Kad se pojavio poznati mercedes otvorenog krova u kome su stajali Tito i Jovanka i mahali, Iz špalira odjeknuo je aplauz i poleteli buketi cveća. Na priloženoj fotografiji je legendarni Mercedes Benc 600 Pulman Landaulet Long Top… Svi koji smo dočekivali Tita sedamdesetih smo ga zapamtili kao i motorcikle BMV P 75/6 iz svečane pratnje. Taj Mercedes Landaulet sa 6 vrata ostavljao je upečatljiv utisak, kupljen je sredstvima SSNO-a i stigao je u Specijalnu auto jedinicu 17. Maja 1971. Registrovan je kao JNA R-1100 i prešao je oko 21.000km do maja 1980, kada je predsednik Tito umro. Najveća gužva je bila na Trgu Ljube Mićića. Čuli su se i trubači… Kolona automobila je nastavila prema Užicu, ista slika duž celog puta u Uzićima, Gorjanima, Sevojnu. Užice je bilo umiveno, ukrašeno zastavama, panoima sa parolama, još se osećao miris asvalta. Nekolko časova pre najavljenog dolaska u gradu nije moglo da se prođe. Kolene pionira sa crvenim maramama i zastavicama, mladih iz srednjih škola, mnoštvo ljudi svi su zauzimali mesta za “veliki trenutak”. Od Krčagova, preko Dovarja, Glavnom ulicom do hotela “Palas”… Tito i Jovanka su se pojavili u mercedesu oko 13 časova. Ispred “Palasa” su bili prvaci iz “Dušana Jerkovića” koji su napravili tepih od cveća. U rukama im zastavice, crveni baloni i transparenti na jednom piše: “Tito volimo te”, na drugom “Ako treba svi smo mi Boško Buha”. Kada su izašli iz kola prišli su im četvrtaci Milanka Cicvarić i MIlan Ristanović iz osnovne škole iz Sevojna i predali im cveće. U ime svih pozdravio ih je predsednik užičke Opštine Petar Antonijević. Iza njega su bili svi najvažniji užički komunisti rukovodioci. Tito se kraće zadržao u bašti “Palasa” gde je popio kafu i viski, posle čega je ušao u salu na svečani ručak gde su on i Petar Antonjević izmenjali zdravice.
“Osećanje da naš grad nosi Vaše ime i da smo svim svojim bićem vezani za vaše veliko delo i da imamo blistavu revolucionarnu prošlost, neprestano nas podstiče i obavezuje, uliva osećanje odgovornosti, zadovoljstva i ponosa, čini nas srećnim i radosnim, a u trenutcima kad ste Vi među nama, tome nema mera i granica”. Rekao je između ostalog Antonijević.
Tito je najviše je govorio o Desetom kongresu SKJ i pri kraju zdravice rekao: “Sad je kod nas socijalizam. Komunizam će biti onda kad svega bude u izobilju. A da bi se to postiglo, moramo još mnogo raditi. To još nije tako blizu, ali mi moramo imati tu viziju naše budućnosti i prenositi je na naše nove generacije. Treba razvijati svjest da od nje zavisi dalji razvoj u tom pravcu i ostvarenje onoga za šta su date tolike žrtve u našoj zemlji i ne samo u našoj zemlji nego i u svetu”.
Posle Ručka Tito je sa svojom kolonom mercedesa otišao na Zlatibor gde je proveo dva dana rešen da se odmori od gužve. Društvo s mu pravili Draža Marković, tada presednik presedništva Srbije, Dobrivoje Baja Vidić, Petar Stambolić sa suprugama… Obišao je Ribnicu, Vilu “Jugoslaviju”, Razgledao radove pletilja iz Sirogojna, ručao i spavao u hotel “Palisadu”, sem Jovanke pratili su ga i tri pudlice, svirali su mu trubači, igrale devojke iz kuda Sevojno sa kojima su se u kolo uhvatili i mlađi političari iz Titove pratnje. Sedmog juna je svratio u okićeno Arilje puno već standardnih pionira, sa titovkama, zastavicama i crvenim maramama, omladina i boraca… Ispred hotela “Elen” ga je pozdravio tadašnji ariljski presednik opštine Dragan Šaponjić. Kasnije je otišao u Ivanjicu gde je svečano otvorio satelitsku stanicu.
U “Politici” je pisano: “Zemaljsku satelitsku stanicu „Jugoslavija 1“, otvorio je predsednik SFRJ Josip Broz Tito u pratnji supruge Jovanke, 7. juna 1974. prilikom prve i jedine posete Ivanjici. Posredstvom antene ‘uha’, omogućeno je povezivanje svih zemalja takozvanog Atlantskog regiona, odnosno Severne i Južne Amerike, Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka”. Zahvaljujući Satelitskoj stanici u selu Prilikama kod Ivanjice gledali smo u direktnim prenosima 21. Olimpijske igre u Montrealu koje su održane od 17. jula do 1. avgusta 1976. godine. Lično sam ih upamtio po prvom masovnom bojkotu, ali i Rumunki Nađi Komaneči, koja se u istoriju gimnastike i olimpizma upisala kao prvi sportista, čiji je nastup ocenjen desetkom. Jugosloveni osvojili 8 medalja. Sećam se da se dosta govorilo o tome kako će prenos za Evropu ići preko naše zemaljske stanice u selu Prilike kod Ivanjice, koja može da preuzima programe iz Južne i Severne Amerike, cele Evrope, Afrike i Bliskog istoka. Da JRT neće samo primati prenos Igara, već će posredstvom zemaljske stanice u Ivanjici i tehničkih uređaja Televizije Beograd za konverziju TV signala prosleđivati veliki deo TV prenosa olimpijskih igara ostalim članicama Evrovizije.
Satelitsku stanicu u Ivanjici izgradila je PTT, a jedan deo je kasnije podignut za potrebe televizijskih prenosa. Pričalo se i o tome kolika je cena prenosa, prenos u trajanju od 10 minuta koštao je od 10 do 12 zlatnih švajcarskih franaka, na to se dodavala cena koštanja uređaja, instalacija, autorska prava za prenose i razmenu emisija. Ipak tada za nas najskuplja bila je nabavka konvertora sa NTSC američkog sistema i francuskog Sekam na nemački Pal sistem u kojem je i Jugoslavija. Za Olipiske igre u Montrealu aktivne su bile u Evropi satelitske stanice u Italiji, Španiji, Francuskoj, Nemačkoj i Jugoslaviji.
Za vreme dok je drug Tito bio u Ivanjici u Požegi su spremali nezaboravan doček – ispraćaj. Put do železničke stanice je bio prekriven buketima cveća i zelenilom… Tepih od raznobojnog cveća, desetak hiljada Požežana i stanovnika okolnih sela stvorili su atmosferu da je Tito rešio da govori iako je bio u prolazu do plavog voza kojim je nešto kasnije otišao za Beograd. Stanovnici užičkoga kraja su se takmičili ko će bolje dočekati “voljenog Tita”… Posle njegovog odlaska na užičkoj pijaci i po cvećarama je porasla cena cveći, koje se teško moglo naći. A Tito? Otišao je u Zapadnu Nemačku. To je bila njegova prva zvanična poset Zapadnoj Nemačkoj.. A Nemci? Nedelju dana posle Titove posete dali su kredit Jugoslaviji, 300 miliona dolara, kamata 2% na 30 godina. A Srbi? Pevali su Hercigonjinu pesmu:
Druže Tito mi ti se kunemo,
mi ti se kunemo,
da sa tvoga puta ne skrenemo,
puta ne skrenemo.
Ti si znamen pravde i slobode,
pravde i slobode,
nek’ nas napred tvoje reči bodre,
tvoje reči bodre.
Druže Tito to je naše htenje,
to je naše htenje,
tvoja mis’o naše izvršenje,
naše izvršenje.
U to vreme Užicu su svi klinci znali gde u kom dvorištu ima neka slatka voćka. Najviše su se krale trešnje, kajsije, jabuke, breskve, nije bilo teško biti umešan u taj “zločin”. Da, nekada su deca komšijama krala voće, najviše trešnje a danas Wireless. Tadašnji klinci i klinceze svaki put kad bi otisli na igranje s drugarima, odmetnuli bi se i u neku avanturu. Obično da Kradu komšiji voće u nekom dvorištu je bio čist gušt! Dok komšija ili komšinica obično deda ili baba ne izadje i počne vitlati s kaišom, metlom ili čime vec što im bude pri ruci. Kletve su bile: “Znam ti ja tvog oca i majku! Vid’ćes ti mali, j’bem ti Sunce žareno… Znam ja đe ti živis!” i sl. Ali koga briga!? Najeli se, još i munuli koju granu punu voća tokom bežanije. A imali su šta da prepričavaju tom istom društvu sledecih nedelju dana.
E gadno je bilo jedino ako te komšija uhvati i ‘za uvo’ odvede kući. Pa još ako je ćale nadrndan jer mu fića ne radi zbog tamo neke svećice… Nećes sedeti pravilno sledecih nekoliko dana od modrica. Ustvari komšijama je najviše smetalo lomljenje grana i to pentranje po drveću ako je bilo suvih grana. Komšija Rako Subotić tada čuveni užički košarkaški trerener je u svom dvorištu koje je bilo u sokaku između Bloka Ce i Dečijeg dispanzera imao nekoliko voćki, ali najviše je mamila jedna krupna velika trešnja. Rako bi kada bi uhvatio klince u krađi bi se popeo na trešnju i nabrao im oprao trešanja, poređao ih za sto u dvorištu gde su jeli koliko su mogli. Komšinica Cica koja danas živi u Čikagu a nekada tu u Bloku Ce skorijih dana kad mi je pričala o svom detinjstvu je rekla: “Haha kad sam bila mala krali smo jednom čoveku trešnje svaki dan, dok se na kraju sam nije popeo na drvo i davao nam”. Taj čovek je bio komšija Rako Subotić.
Od svih klinaca na “Lipi” koji su bili najveštiji u krađi voća zasigurno je sedamdesetih godina bio najveštiji Sava Kigen. Kada sam ga naveo da mi priča o tome i snimao ga na diktafon daleke 1989. Rekao je: “Uvek sam se pitao zašto su samo namćori imali u svom dvorištu trešnje, jedini je komšija Rako bio drugačiji. Uvek jedna, usamljena, i puna slatkih plodova. Zanimljivo je bilo da smo znali raspored svih trešanja u kraju. Trešnje su se uvek jele brzo, pred kraj su se punili džepovi i majica, a sve bi se uglavnom završavalo u trku… Bežali smo od vlasnika. Imali smo osećaj da je ta trešnja u zarobljeništvu i da je mi – jedući je, na neki način spašavamo tog zlotvora. Iskusni vlasnici zabranjenog voća su u vreme zrenja svojih mezimica puštali kera po avliji, a ‘džeki’ je savesno patrolirao. Oni manje iskusni – em što su sadili trešnju uz ogradu, em što nisu ni znali kako se čuva trešnja, pa bi im drvo bilo očerupano i pre roka.”
