Era malo zbunjen odkako je ukinut “Ćira” otišao na beogradsku autobusku stanicu i upita šaltersku radnicu: – Imate nekakav prevoz do Titovog Užica? Odgovara šalteruša: – Ima Lasta u 11, onda ima Strela u 12 i Raketa u 13. Gleda je era šertski ispod oka pa reče: – A imate vi nešto što ide po zemlji, a da ne leti?
Ovog maja 1974. godine užički saobraćajni gigant “Raketa” imalo 222 autobusa, 289 teretnih vozila, 2452 zaposlena radnika i predstavništva u Beogradu, Rijeci, Zagrebu… Kasnije sa napretkom Rakete pojavila se i šeretska fotomontaža “Raketa na mesecu”, Erski šeretski duh je pratio tehnologiju…
I ove godine je slično kao i prošle proslavljen Prvi maj. Nešto kasnije je došla štafeta, opet pioniri i omladina koji su napunili Trg, organizovano izvedeni iz škola. Opet su osakaćene užičke bašte, jer je cveće bačano ispred štafete, kao kad dolazi “drug Tito”. Na svečano ukrašenoj binu štafetnu palicu je doneo radnik Prvog Partizana Milorad Šuljagić, najbolji u akciji “Mladi radnik samoupravljač” i predao je Dobrivoju Pejiću predsedniku Opštinskog saveza sindikata… Koji je pročitao pismo “drugu Titi” u kome je između starih poruka bila i jedna nova: “Pobeda u borbi protiv birokrokratsko – tehnokratskih snaga bila je u isto vreme pobeda naše revolucionarne tekovine, pobeda brastva – jedinstva. Borba za potpunu ravnopravnost radnih ljudi u slobodnoj razmeni rada u sistemu samoupravljanja presudno je doprinela jačanju našeg jedinstva”. Ispred Gradske svi stolovi su bili puni, u toku Pejićevog čitanja pisma, čuo se glasan komentar ”Ovi više, ne samo što ne znaju šta rade, više ne znaju ni šta govore”.
Ovoga maja se ništa nije specijalno događalo Užicu omladina je marširala “partizanskim stazama”: na Drežničku gradini, do Zlatibora putem kud je Titova kolona bežala pred Nemčkim tenkovima 29. novembra 1941.godine. Bili su na nezaobilaznoj Kadinjači gde im je pričao preživeli Miljko Bosiljčić. Na Partizanskom groblju na Dovarju, u Muzeju. Užicu su bili i mladi iz “Titovih gradova”. Na tim marševima iskusni brigadiri i brigadirke su nestajali “u partizane” u usputnim šumarcima i šibljacima. “Najsposobnijim” su davane stipendije iz Titovog fonda. A gde god se pojavio drug Tito i drugarica Jovanka uvek je bilo puno “pionira malenih” sa poznatim titovkama, pionirdkim značkama i maramama… Sedamdesetih su se tu pojavile I bele kovrdžave pudice kojih kako su sedamdesete odmicale je bilo u Titovoj pratnji sve više i više.
- maja je u hali “Pionir” ispod ogromnih slika Engelsa, Marksa i Lenjina i parole “Proleteri svih zemalja ujedinite se”, u atmosferi inpozantne scenografije održan je Deseti kongres saveza komunista Jugoslavije. Tito je podneo referat “Borba za dali razvoj socijalističkog samoupravljanja u našoj zemlji i uloga saveza komunista Jugoslavije”. Tu je sve rečeno isto što je do tada hiljadu puta ponovljano… Ova tada jedina partija Jugoslaviji imala je milion i sto hiljada članova, svaki dvadeseti stanovnik je bio komunista…
Tih dana kada sam otišao da održim disko veče u Klubu omladine umesto postera na zidovima sale tada popularnih svetskih rokera, dočekali su me uramljene slike Lenjina, Marksa, Engelsa, Tita i još nekih poginulih narodnih heroja iz Užičkog kraja. I tako, dok su se dobro zabavljali “užički čupavci” uz muziku Dip Parpla, Roligstonsa, Cepelina, Blek sabat…. iz mraka sjakteći od “crnog svetla”, posmatrali su ih komunistički idoli – mudraci… Danima su izazivali smeh, prskani pivom i Kokakolom, po njima je žvrljano, precrtavani kredom i flomastrima. Tako često, da je tadašnja čištačica u Klubu omladine Marija, jednom pomenula da bi trebala da dobije nadoknadu zbog stalnog ribanja ovih slika. Na kraju je iziritiran ovim preterivanjem i veličanjem komunista i Revolucije, momak Rino prekrio kukastim krstovima slike, stubove, stolove stolice alkohonim flomasterom. Sutradan omladinski funkcioneri pozvali policiju, koja je uhapsila mladoga Rakočevića. Brzo su ga pustili otac mu je bio zaslužni prvoborac a i nisu znali za šta da ga optuže. Na kraju je morao da sve to očisti sa svojom ekipom.
Meni je od svega bilo muka, i od Tita, KPJ, parolla, slika. Znao sam da će uskoro Tito otvoriti satelitsku stanicu u Prilikama. Užicu je na sve strane smrdeo asvalt, na brzinu su asvaltirane ulice, to je bio znak da će posetiti Užice. Uzeo sam odmor i otišo na “Tezgu” u diskoteku “Pećna” u Herceg Novom.
Za to vreme u Užicu su vatrogasci pokazali šta znaju. Pojavio se novi zaslužni “Titov omladinac” član KPJ od 16. godine Ivica Stojanović.
Tito je na kraju kongresa rekao: “Prenesite revolucionarni duh koji je prožimao rad kongresa”… a Petar Tešić je napisao u ”Vestima”: “Druže Tito, mi ti se kunemo… da smo spremni, sa još više žara, da krenemo s Tobom u nove pobede. Jer, naše si nadahnuće. Tvoje pismo nas je ujedinilo. Sprovodićemo ga, dali smo ti neograničeno poverenje. Hoćemo i moramo da odluke Kongresa prenosimo u život. Tvoj put je naš put. Samo novi napori donose nove pobede. Zato Ti i obećavamo: Istrajaćemo. Okrenuti budućnost Tebi. Čoveku koji je naš ponos. Čija je ruka okrenula stranicu ljudske istorije. Smelo i odlučno… Na ovaj tekst čak su i neki komunisti rekli da im je muka. U Graskoj kavani uz jutarnju kafu pitam Pera kako je uspeo da napiše tako bljuzgav tekst koji nema veze sa njegovim stilom pisanja? Kaže: Ma Cole Maksimović je to redukovao, nema tu mnogo mene, poneka reč i potpis, čim vidiš tačkice, znaš.
Najstariji stanovnik Užica tada je bio Milan Drobnjaković, tih dana je bio napunio 100 godina. Rođen je 1874. u Vranešima u Radojinji. Živeo je na Zabučju u brvnari koju je doterao iz Draglice kao ženin miraz. Pričao je da pamti kada su ga krstili, jer su se onda krile godine, jer su Turci tada naplaćivali danak (?)… “Gde je sad blok “Zlatibor”, gde se ono crvene one visoke kule, vilama sam nekada terao kurjake… U čaršiju slabo silazim, nemam potrebe, kud ću da vrljam kad đeca sve nabavljaju. Ovde je vazduh čist, pored moje brvnare sinovi napravili lepe kuće, ali ja ne bih dao nizakake pare. Dognao sam je iz Draglice, od ženinih, još traje, žižak joj ne može ništa. Stari ljudi su znali kako drvo treba seći”. Govorio je ovoga maja najstariji užičanin stogodišnjak.
