Није било лако упознати шездесетих, па и делом седамдесетих, непризнату рок културу, која је веома тешко и споро прихватана у Титовој Југославији. Можда, најтеже у Црној Гори, па у Србији. Ипак, успео сам да упознам њену бит и када се то догодило, поседовао сам то ретко дефицитарно знање.
Нешто касније, 1973. године, постао сам музички уредник у ужичком Омладинском клубу и ди–џеј у његовој препуној дискотеци, тада званој “ОК клуб”. Ту сам радио тринест година, успут учествовао са успехом на разним такмичењима. Како је популарност рока у граду покрај Ђетиње расла, ангажовали су ме да водим и емисију звану “Дискорама”, на тада јединој ужичкој радио станици, Радио Ужицу. Вредно сам годинама, као претплатник једних од најбољих музичких часописа посвећеног популарној музици, као и наших “Џубокса”, “Поп експреса”, “Рок-а”, бележио све битно што се догађало на рок сцени код нас и у свету.
Успео сам да, у тада високо тиражном југословенском часопису “Рок”, објавим подлистак “Корени југословенског рока”, који је изашао у тиражу од 100.000 што ме је увело у свет значајних YU рок истраживача. Касније сам написао рукопис “Рокенрол поглед са српске стране”. Да би могао да испричам ту подужу причу, бавио сам се истраживањем популарне музике близу четири деценије. Тачније, трећину времена свог досадашњег живота провео сам у рок култури. Тај ритам, посебно блуза и све што иде уз њега, мало по мало уселио се у моју душу.
Неосетно, полако, неприметно, почео сам да размишљам и живим по неким неписаним правилима, које је диктирала рок култура. Касније сам се бавио њоме као хронолог. Што се тиче Ужичана заслушан сам што су генерације Ужичана биле у току са светким догађањима и што су у својој тада јединој дискотеци имали најбољи избор музике.
