Спасоје Пенезић, ужички кафеџија са женом радницом у Ткачници, Видосавом, коју су звали Дада, имао је четворо деце – Слободана који је рођен 1918. године, Сретена, Предрага и ћерку Милену Пињу. Своју децу су васпитавали у духу грађанског, патријахалног морала. Године 1934, током привредне кризе, Спасоје је банкротирао и напрасно умро. Велики терет је поднела Видосава са Слободаном, који је тада имао 16. година, да би породица остала на окупу.
Историчар Венцеслав Глишић је записао: “Васпитаван у духу грађанског патријархалног морала, био је послушан и предусретљив дечак, али и немирног и бунтовног духа. Иако је био мршав и физички слабији од својих вршњака, био је храбар и убојит са неком унутрашњом снагом предодређен за вођу, па су га се многи вршњаци, ипак, приликом обрачуна на улици, бојали. Гимназију је завршио са добрим успехом, али су професори уважавали његову натпросечну интелигенцију, ширину погледа на свет око себе и богатство духа уз склоност ка хумору.”
Тај надимак “Крцун” млади Слободан ће добити по јунаку из стрипа и он ће му, уместо крштеног имена, остати прилепљен до краја живота. Љуба Симовић је написао: “Надимци су Ужицу били у много већој употреби него имена. Док човек име добије углавном произвољно, било по укусу кума, било по моди, било по жељи да се значење имена претвори у особину, или да утиче на судбину, онога коме се име даје (Лепосава, Здравко, Срећко), надимак се изводи из неке личне особине човекове. Надимак је личнији него име. Он је нешто што је човек произвео својим карактером, или својим навикама “произвео”, или нешто што је својим понашањем, особинама, или изгледом, заслужио”. Тако је Слободан поистовећен са Крцуном, стрип јунаком његове младости, као логичном последицом нечега.
Слободан је захваљујући стрицу Зарији, који је живео у Ваљеву, имао новца да оде на студије. Уписао је Пољопривредно шумарски факултет у Земуну 1937. године. Ту је постао члан Скоја. Рекао је: ”Преко ноћи сам постао аскета и револуционар, који је фанатично веровао у све оно што се проповеда у Партији”.
Тако је Слободан Пенезић Крцун је био задојен духом комунизма. То је пренео на свог брата машинбравара Сретена, који ће касније бити члан Главног штаба и директор предузећа “Тито” у Вогошћу и сестру учитељицу Милену – Пињу, запамћену директорку ужичке О.Ш. “Душан Јерковић”.
У јулском устанку 1941, Крцун је формирао је Златиборску партизанску чету. Ускоро је постао члан окружног комитета КПЈ за Ужице и заменик политичког комесара, члан штаба Ужичког партизанског одреда. Током Ужичке републике био је задужен за борбу против “пете колоне”, тј. шпијуна. Од 1942. руководио је радом Полтодела Дуге пролетерске, затим је био политички комесар. Од априла 1943. политички комесар бригаде, затим политички комесар Друге пролетерке дивизије. У децембру је смењен због пораза у дрматичној борби на Пријепољу. Почетком лета 1944, са групом руководилаца боравио је на Вису у Врховном штабху, а одатле је упућен у ослобођени део јужне Србије, где је радио на формирању ОЗН-е за Србију. У јесен те године постављен је за руководиоца Озне за Београд. Током Другог светског рата, наређивао ликвидације у име партије.
Маја 1945, на оснивачком конгресу КПЈ Србије изабран је за члана Централног Комитета, а на Петом когресу КПЈ 1948. за члана ЦК КПЈ. Од 1946. До 1953. био је министар унутрашњих послова у Влади Србије и потпреседник Владе, а од 1962. до погибије 1964. председник Извршног већа Србије.
Кад се све сабере и одузме, једно је сигурно – највише је волео своју партију и Ужице. Као потпредседник владе Србије, а затим и председник извршног већа Србије, пратио је и залагао се за развој Ужица и ужичког краја: Ваљаонице бакра, која је неко време носила његово име, где се налази и његова биста. Затим пруге Београд – Бар, Трга партизана, Народног музеја, као и разних привредних и политичких институција.
Новинар Драгољуб Голубовић Пижон и Крцун су одрасли заједно, били су комшије, породице су им биле веома блиске. Пижон је био новинар у Радио Београду. Он је 1959. Године у програм увео нову емисију “Новости дана”. Био је новинар НИН-а и Дуге, који је у новинарству провео 40 година, отворено се залагао за независно новинарство. Његови чланци су били препознатљиви по оштрини, истини. Водио је последње разговоре са Крцуном, непосредно пред његову смрт:
“У Ужицу, 1961. године, приликом прославе двадесетогодишњице НОБ-е, као репортер Радио Београда преносио сам за радио-станице у земљи, све што се догађало. Говорио је и Александар Ранковић, а и Јосип Броз. У великом парку, у коме се Тито мало одмарао без присуства радозналих, а Крцун около шетао и све издалека посматрао, приђе ми и рече: “Видиш како му овде сада прија, а хтео је да се убије усред Ужица. Последњих дана Ужичке Републике, 1941. године, Тито и Крцун су се још налазили у згради Народне банке у којој је био смештен Врховни штаб. Претходне ноћи су се готово сви повукли према Златибору. Немци су изненада банули у град, долазећи из правца Ваљева. Били су на Ракијској пијаци. Тито се нашао у паници. Изгледало је да се неће извући. А жив није хтео у немачке руке. И тада, када је већ помишљао да се убије, Крцун га зграби за руку и повуче за собом: “Овуда, Стари!” Као Ужичан, знао је куда и како да се извуче преко оближњег брда Забучја, а после даље са другима пут Доброселице и Увца. Други разговор водили смо 14. јула, три месеца пре Крцунове погибије, у врту француске амбасаде у Београду, на пријему поводом пада Бастиље. Између много званица, био је ту Крцун, као председник владе. Када смо се мало издвојили из гужве, обратио ми се: “Кад гледам шта се све ради, дође ми да то запишем и закопам у земљу, али да се не отвара док сам жив. Ми ћемо земљу оставити у горем положају него што смо је нашли кад смо полазили у рат. Мислио је на међунационалне игре у врху, на политичке обрачуне који су започињали. Да ли је био у сукобу са Ранковићем, као што неки покушавају да утврде, па су Ранковића уплели у ликвидирање Крцуна, као непоправљивог бунџију.”
Ђорђе Пилчевић, ужички новинар и публициста је рекао:
“Те 1964. године сам био млад новинар ужичких Вести, многи Ужичани су били на Крцуновој сахрани у Београду. Не само Ужичани, оплакивала га је цела Србија, а ужичке Вести су штампале специјални број посвећен Крцуну. Касније почеле приче о томе да је његова погибија била намештена“
Данас подсећа на моћног Крцуна улица названа његовим именом, предходно Сарајевска улица, ту близу Алексића моста, у којој је била породична кућа Пенезића. Када је умрла сестра Милена-Пиња, кућа је продата. Трг код Саборне цркве звао се Трг Слободана Пенезића Крцуна, деведесетих година је промењен у Трг Светог Саве. Заборав пада на историјски значај Крцуна и у прошлости Ужица. Био је ожењен Грозданом Зином Белић Пенезић, са којом је имао троје деце, Срђана и Рељу и ћерку Виду.
Крцунова деца живе у Америци. Срђан је филмски редитељ. Реља живи у Калифорнији, успешан је сликар, графичар и филмски уметник. Ћерка Вида је успешна професорка на универзитету у Калифорнији.
Крцун је сахрањен је 8. новембра 1964 у Алеји народних хероја на Новом гробљу, тек је био напунио 46 година. Иако је после Крцунове смрти стављен ембарго на многе информације, могле чути различите претпоставке о Крцуновој смрти. и данас узрок Крцунове смрти свако тумачи на свој начин.
