Александар Лале Милосављевић професор, драматург, ужички писац и боем, завршио је ужичку Гимназију, а студије Југослвенске књижевности на филолошком факултету у Београду 1959. године. Био је професор и помоћник директора у ужичкој Школи за квалификоване раднике. Од 1973. је управник и драматург у ужичком позоришту. Био је уредник у издавачкој кући “Кадињача”, сарађивао у многим листовима и био дугогодишњи председник Преседништва Заједице професионалних позоришта Србије. Пише есеје, приповетке и романе. Издвојићу три књиге посвећене прошлости Ужица: “Под Ђавољом стеном град” (1987.), “Ужичани за причу” (1999.), „Стена на Пори, љубав у Ужицу“ (2002.). У својим приповеткама је оставио сећања на једно посебно Ужице и Ужичане, где су и сећања на Велики парк.
“У Велики парк се може стиђи и јавно и тајно преко Александровог моста, у моје време дрвеног, јер прелепи Александров мост срушише злотвори у рату, па испод надвожњака ћирине пруге, који води пут Шаргана и даље, ишло се поред здања Црвеног крста, у моје време Женског интерната, равно на главну стазу која пресеца подножје Великог парка опточено реком Ђетињом. Е, тамо се ишло у променаду. Уљудно, нагиздано, најчешће породично. На крају тих шетњи би се поседело у павиљону код Ружића чесме, разуме се, уз кафу са ратлуком, а уколико сте дете – малина са содом без алтернативе.
У подножју пропилеја (испод Ђавоље стене), дакле, све је ишло официјелно. Ко је какве скривене мисли носио и каквих је све очијукања у тим шетњама било, е, то би већ био простор лепе тајне, или мотив више да хита узбуђењу који се зове Велики парк. Уосталом, тамо су приређивало уз музику за игру. У моје време полакомили смо се англиканском називу за забаву на отвореном. Ишло се на “кермес”. Верујте, те забаве су биле озбиљне, конвеционалне умивене, али и садржајне, и лепе. Изазов и радост младима, па и старима, јер су тако саткане.
Да не заборавимо, и један други, тајни пут, у Велики парк. Он је водио од Шмакиђа куће поред некадашње кафане “Златни праг”. Ама, изнад Соколане… А и то ми је податак за данашњег читаоца, кад су Соколану срушили неки људи без памети… Ја се забринух да ли ће млади разумети који је то пут. Смешна ли човека…! Већ знате, да не дуљим. Тим се путем кретало тек после обављених припрема у подножју пропилеја. И зачудо, све вас нешто више и више носи ка врху пропилеја. Е, то нешто умело је да вас узнесе до места где Ђаво узима под своје. Можда је стога и названо Ђавоља стена”.
(…) “Прича се да је Велики парк открио даровите песнике, композиторе, али и спортсмене, па много касније, врло познате личности… Велики парк је по потреби постајао велика учионица. Ту се у датим приликама преселила Ужичка гимназија.
Сад је нешто друго, сасвим друго. А не верујем да тамо некога и може да “узме ђаво под своје”, као у стара добра времена. Како би, кад су Ђавољу стену ставили у жице с назнаком: “Приступ забрањен”!“
(…) “Нешто ме, ипак, још увек води Великом парку. Води ме сећање на хладовити простор дрвеног павиљона над браном у Великом парку и радосну доколицу недељних преподнева.
Моје време памти другачијим онај Александров вењак. То је један знатнији простор изграђен дрветом од стубова, који га носе, до крова на две воде. Дрво је офарбано у зелено, па се спојило са различито зеленим бојама Жалосних врба и борова, и по све другачије зелене Ђетиње у којој се павиљон одсликава и љеска са свим својим публикумом. Ако вам на дуже поглед остане на површини воде, а лагани лахор понесе таласиће у једном смеру, ви отпловите другом, баш кад да сте у неком од оних пловила Александрових.“
(…) “Седе ту докони Ужичани, помало и свечано јер недељно је пре подне, седе у препознатљивом мизансцену (мизансцена, француска реч која означава сценски аранжман, одређивање положаја и кретања глумаца на позорници), ако сте и раније посећивали ово место. За столом у углу, као да сте их ту оставили, оном углу најблжем шанку су: познати шнајдер, познати ветеринар, познати зубар, па омиљени поштар и свим знани професор. Ту је наш градски циган са својом гитаром и преозбиљним лицем тако правилних и, рекао бих, лепих црта. Ако би сте га срели у ходу, увек бисте га препознали по одмереним и гостпоственим кретњама. За овим столом се заори и лепа песма, и лепо певање, а опет, повремено утихне, па се отуд на све нас прелије слап смеха. У најудаљењем углу столови над којима картароши узмахују рукома. Клизи карта, па радосни узвици: “Адут! Адут! Адут!…” Њима насупрот, звечи домина. Али, највише нас је ту прича ради радозналог проматрања оног астала за који се окупља боемски састав.”
(…) “Иде песма, иду приче, карта клизи, домине звекећу, а смех у некаквом симетричном ритму понаша се као рефрен у песми. Скоро ће ручак. Полако се павиљон празни. Иза професоровог стола већ по трећи пут устаје најраспеванији у дружини – Шнајдер (познати Лазо Шнајдер, ужичка боемска легенда.) Истина није још отпевао своју омиљену мелодију “Жена је варљива”, али ће је сачувати за ноћно бдење. Најпре на те Шнајдерове поласке кући и враћања, реагова професор: – Хајде побогу, пријатељу ако си наканио ићи, иди, а ако си одустао, седи и уживај. На то ће духовити кројач:- -Слушај, професоре, ишао бих кући, али не знам шта ћете ви да радите кад ја одем… Лепота од људи та ужичка предивна боема. А, ето, и у том павиљону Великог Парка, радо је налазила кров над главом”.
