Titovo Užice je godinama važilo za za jedno od najvećih gradilišta u Srbiji, pa je izgubilo epitet nadeleko poznatog mesta po čistoći. Stariji Užičani su sa setom uzdisali za lepim i uređenim dvorištima, čistim i lepim sporednim ulicama, uređenim skverovima…
Svuda je bio krš i lom, naročito oko prodavnica, kotlarnica i drugih javnih mesta. Iako su svi znali da to može da dovede do raznih epidemija većina je zatvarala oči. Koštički i drugi potoci su bili puni smeća kojim su danonoćno zatrpavani . Kada bi zavirili u preostala dvorišta, ulaze u predimenzionirane zgradurine situacija je bila slična. Zapušteni su bili i sporedni putevi oko kojih su se stvarale svakodnevno nove deponije pune šuta i raznopraznog đubreta. Čak je i korito Đetinje bilo pravo smetlište. Plaža koja je važila za jednu od najlepših u Jugi bila je puna koječega čak se pedesetak metara u jezru videla se olupina povećega automobila. I tada su za zagađenost Užica najveći problem bile kotlarnice koje da bi zagrejale 10.000 Užičana gušila sve ostale. Nisu samo kotlarnice zagađivale vazduh oko njih su bila prava skladišta uglja, šlajake, burića, raznih kanti, na izlasku iz bioskopa Užičani su godinama lomili noge preskačući preko gomila uglja. Sve više je bilo puknutih kanalizacionih cevi iz kojih su fekalije plavile podrume i ulice. Užička opštinska vlast misleći o putu druga Tita, samooupravljanju, delagatskom sistemu, školama samoupravljanja zaboravili su svoj grad i njegove stanovnike.
U takvoj atmosferi dogodila se i premijera filma “Boško Buha” na kojoj su bili i borci Druge proleterske brigade. U bioskopu je premijeri prisustvovalo 729 pozvanih. Na kraju projekcije protagonistima su deca iz doma “Petar Radovanović” podelili bukete srvenih karanfila. Film je u bioskopu igrao ukupno 13 dana i videlo ga je 20.000 gledalaca. Film je dobio niz priznanja, proglašen je za najbolji film na “festu 79” kao i za najhumaniji film istog festivala, dobio je nagrade za scenario i režiju. Na dečijoj pardi filmova dobio je statuetu “Kekec”.
Kada je Branko Bauer 1978. snimio film “Boško Buha”, ceo svet je čuo za Ivana Kojundžića, dečaka iz sela Koška koji je glumio legendarnog partizanskog bombaša, Za razliku od svojih kolega iz filma, Dragana Bjelogrlića i Nenada Nenadovića, Kojundžić nije nastavio da se bavi glumom. Danas radi kao spiker na hrvatskom radiju i ponekad se samo pojavi u medijima kada se neko seti da je on bio čuveni Boško Buha.
Ovog marta umro je jedan od poznatih užičana Dragomir Sparić Manjo. Rođen je u Užicu 1915. Godine. Završio je berberski zanat i u sedamnestoj godini se zaposlio, postao je i član užičkog Kulturno umetničkog društva “Abrašević”. Zapanćen je njegov natup 1936 godine kada je sa Zdravkom Paunovićem, Vojkom Petrovićem, Irmom Dodek, Cvetom Virić-Dabić oduševio gledalište. Godine 1941 odlazi u partizane u Užički partizanski odred. U toku rata je bio zatvorenik u logoru na Banjici. Zahvaljujući svom berberskom zanatu je preživeo jer je upravi bio potreban berberin.
Posle rata Manjo je smatran u Titovom Užicu za jednog od najboljuh gitarista i pevača. On je nakon osluženja vojnog roka u Zagrebu, u Užice doneo note, melodije i tekstove popularnih džez pesama. Bio je poslovođa frizerske Zadruge. Tu je upoznao Slavonku Katarinu-Katicu i sa njom u braku dobio dva sina, Jovicu i Zorana. Sa nekoliko šofera osnovao je Saobraćajno preduzeće ” Lasta” gde su svi osnivači vozili autobuse i svi bili kondukteri. Lasta je prerasla u SP ” Raketa”.
Manjova gitara i lep glas, pomešani u divnom skladu, bili su poziv za kafanski sto, za druženje uz pesmu i vino. Užičani su Manja godinama pamtili i izdvajali ga za najmuzikalnijeg Užianina.
Rešeno je da “Grad” iz Kosjerića gradi naselje “Kadinjača 79”. Ovo preduzeće je za brigaadire trebalo da izgradi 11 montažnih objekata među kojima je bio i objekat restorana. Ovi objeti su trebali da budu izgrađeni do prvoga juna ove 1979 godine. To su oni objekti u Turici koji danas koriste studenti i nekoliko privatnih preduzeća i zanatskih radnji. A G.P. “Zlatibor” je gradio u Vrelima novu halu za kožaru koja se tada zvala “Partizanka” od 3.500 kvadrata. Novina u izgradnji ovoga objekta bila je plastična stolarija koju je proizvodilo Zlatiborov kooperant preduzeće “Ingrap”.
Za kamen iz Skržuta vladalo je poprilično interesovanje, najviše su ga tražili Česi i Italijani. Sva proizvodnja za ovu 79′ je bila rasprodata. Sa ovim prirodnim blagom koje je koristilo Građevinsko “Zlatibor” ukrašeni su objekti u Tuzli robna kuća i medicinski centar, spomen obeležje na Batini kod Sombora, obložen je trg u Banja Luci, bolnice u Čaćku.
U Čajetinu u PIK “Zlatibor” stigli su “društveno-politički radnici industrije motora iz Rakovice gde su se upoznali sa radnicima ovoga pogona i razgovarali sa njima o mogućnostima bliže i šire saradnje”. Ustvari tada su se vodili razgovori o gradnji fabrike u Branešcima kojoj bi industrija motora proizvodila delove. “Na taj način ostvario bi se zazhtev većeg angažovanja velikih organizacija u jačanju privrednih potencijalana nerazvijenom području, oslobodili bi se kapaciteti u Beogradu za drugu proizvodnju, a zjednički bi se vršila podela poslova, ulagala sredstva i vršio plasman. Stotinak meštana bilo bi izmešteno iz Rakovice u novi objekat u Braneškom polju”. Pisalo je u “Novostima”. Znamo šta se dogodilo sa ovom fabrikom.
Objavleno je da su “najmanji privredni gubici napravljeni u regionu Titovo Užice”.
Radovan Jovičić se ponova oglasio pesmom “Oba brata jednaka” u “Glasu valjaonice” tema i tada aktuelna o radnicima iz sela i grada:
Jedan radnik sa sela
kući mnogo radi,
a drugi je iz čaršije,
pa ga muče jadi.
U fabrici oba rade,
to su stari znanci,
a posao oba cene,
k’oda su blizanci.
Kunja jedan, kunja drugi,
a mašina stoji,
pa se jedan drugom žali,
i nevolje broji.
“Legao bi’ malo, brate,
jer me bole leđa,
tri sata sam sek’o trnje
oko nekih međa.
“E i ja bi’malo spav’o
jer me glava boli,
čekao sam dugo
brojke sinoć na tomboli.”
“Ja sam neki kanal kop’o,
dovodio vodu…”
“E ja sam ti sinoć gledo
zadnju epizodu…”
“Ja sam jedva očistio
đubre kod pilića…”
E i ja sam kod komšija
igaro tablića
“Ja sm imo mnogo posla
kod stoke u štali…”
:E i ja sam guro fiću
neće da upali.”
Umorni su oba, eto,
bila zima, bilo leto
pa umorni oba leže
jer ih drugi pos’o veže,
il’ kod tasta il’ kod oca,
Sve dok traje tako stanje,
sve će para biti manje:
Osetiće oba brata,
što je njima manja plata;
il’ će morat zbog dva brata,
u fabrici ključ u vrata!
Pričan je ovaj vic, koji je pokazivao šta je bilo aktuelno u ovo vreme: “Dva mališana razgovaraju u dvorištu škole “Dušan Jerkovi}”: Moj tata ima veliku kuću i velika luksuzna kola, – kaže sin građevinskog preduzimača.
A moj tata ima diplomu i nadu da će uskoro dobiti Stan, – odgovara sin profesora.
U toku ovoga marta 1979. je za direktora Jedinstva izabran ponovo na četri godine Milan Penezić.
Bilo je viška struje. U prva dva meseca ove godine hidroelektrana “Bajna Bašta” je proizvela blizu 70 odsto za isti period prethodne 1978. godine.
Na ovogodišnjem auto-reliju “Tara 79” niko od takmičara se nije povredio na stazi. Dogodila se samo jedna “sitnica”. Prošlogodišnji šampion Srbije, koji je prisustvovao proglašenju pobednika, u mraku je dobio kamen u glavu.
Fudbaleri Slobode su na blistav način otvorili prolećnu sezonu ove 79′ godine. U prisustvu blizu 3.000 gledalaca oni su neugodnog rivala iz Loznice F.K. “Loznica” pobedili sa 4:0, čemu se nisu nadali ni najveći užićki fudbalski optimisti, tim prešto je ekipa Slobode poražena u takmičenju za kup od F.K. Sevojna sedam dana ranije. Šta više pred ovaj meč trener Slobode Dragan Bojović pored kažnjenih Tokmakovića, Hadžića, Despotovića i Berića nije mogao da računa ni na povređenog beka Žunića. Prvi gol je dao Milomir Nedeljković. Posle ovoga gola igrači slobode su non-stop opsedali gol Lozničana uz bodrenje navijača koje se čulo u celom Užicu. Dugi gol je dao Dragan Nikačević “prošetavši kroz obrambene redove lozničana i dobro odmerenim udarcem postigao drugi pogodak”. U nastavku utakmice na opšte zadovoljstvo navijača Slobode. Treći pogodak je postigao Ivan Čančarević dobivši loptu od Zorana Veselinovića iskosa sa leve strane je pogodio gol. Tri minuta kasnije u 69. minutu Čančarević je postigao i četvrti pogodak skoro na idetičan način kao i treći. Ovo je bila jedna od utakmica u Užicu o kojoj se godinama pričalo, a Užice je odjekivalo od onog poznatog gooool!!! Nakon pobede nad Topličaninom iz Prokuplja od 5:0, u gradu je nastala prava euforija. Posle nekoliko sezona provedenih u srpskoj ligi, F.K. Sloboda Užice je sezonu 1979/80. završila trijumfalno i vratila se u drugu ligu istok.
Završeno je takmičenjeu Drugoj saveznoj ligi za košarkašice, koje je poprilično uspešno bilo i za košarkašice “Sevojna”, koje su se u veoma jakoj konkurenciji plasirale na četvrto mesto. Najveći teret je ponela državna reprezantivka i kapiten ekipe Drinka Milović, koja je ujedno bila i najbolji strelac svoje ekipe. Osim nje za ekipu “Sevojna” veoma dobro su igrale Dragana Savić, Dragana Bjelojević, Milka Milešević kao i veoma mlade igraćice: Pantovićeva, Milutinovićeva, Mirjana i Milena Đorđević, Despotovićeva, Saveljiževa, Kaličanova i Kovačevićeva.
