“Заразити неког чекањем, то је најсигурнији начин владања њиме, то значи учинити га непокретним и безопасним потпуно и заувек, и та обмана чекања тврђа је од сваког затвора и јача од најјачих букагија, јер се, са много среће и вештине, из затвора може побећи и окова се може човек ослободити, али те обмане – никад ни довека.” Иво Андрић
Од поласка у основну школу стално смо нешто чекали, прво код Малог парка Хотела “Златибор”, зграде Општине, касније на Тргу. Тита, штафету, оне са радних акција, разне политичаре, кад се нешто важно догађало у Ужицу. Пионири, војници и радници су били ужичке чекалице деценијама. Касније смо чекали живот, одлазак на факултет, у војску, да се запослимо, добијемо стан, купимо ауто, телевизор, да напредујемо, да идемо на зимски и летњи одмор, да нам се деца врате кући на време, да направимо викендицу… То је било масовно и мерило некаквог успеха у животу. Тако смо прећутно прихватили услове живота какав су нам наметали. Ми нисмо живели, него смо стрпљиво чекали да нам неко усмери животе и обезбеди све потребно у том бескрајном чекању. Тако смо неосетно прихватили добровољно начин живота који нас је водио према пропадњу у будућности. То чекање нас је одржавало у животу и полако мењало на горе, да нисмо ни приметили да смо као народ пребачени на споредни, пут који нема ни краја ни циља. То чекање нисмо осетили док западни свет није почео да нас понижава. Скорије смо се отргли од тог понижавајућег чекања без краја, када смо схватили и схватамо да једнима прође живот у мучном чекању, док други добијају без чекања све чему теже и надају се. Ту се направила та разлика, они који преко странака добијају и они који чекају. Зато смо постали народ без инцијативе, зато не разумемо ни добре инцијативе када нам се у Ужицу догађају. Не разумемо ни капитализам, иако пар деценија живимо у њему. Ствари се око нас убрзано догађају, а већина нас још увек су чекалице.
Да, стрпљење је тајна природе, њен ритам. Али стрпљење људи има границе, ако оде предалеко, постане кукавичлук. Зато је ово наше више деценијско ужичко чекање блажи облик очаја, прерушен у врлину.
