Ispod ruševina Staroga grada, do izgradnje današnje plaže, Đetinja se širila tu kod Prve električne centrale, betonskog železničkog mosta. Na tom njenom proširenju nalazila se ta prostrana plaža sa dovoljnim brojem kabina – “Plaža Jadran”. To čuveno užičko kupalište podignuto je 1926. godine. Plaža “Jadran” je bila omiljeno mesto za razonodu Užičana, naročito omladine. Opština je davala plažu pod zakup koja je imala kabine, čamace, bili su za ozbiljan porodični svet, a mlađarija se većinom sunčala po okolnim stenama na plaži radnim danima. Reka je bila čista, pomalo hladnjikava, ali su Užičani bili navikli, tako da je plaža, koja je svojim imenom podsećala na more, bila dobro posećena od juna do septembra. Do skora smo u foto kolekciji sajta nezaborava “Užičanstveno” imali samo jednu fotografiju koju je snimio Rus Stolica i svi su primetili da na njoj nije bilo ni jedne žene ili devojke.
Snežana Milanović, devojački Varga, koja danas živi u Beogradu je iz stare užičke porodice. Njen deda Milanko Kovačević je jedno vreme bio upravnik plaže Jadran. Donela mi je sve njene stare fotografije, koje sam skenirao. Među njima su bile i fotografije snimljene na plaži Jadran krajem tridesetih godina 20. veka. Na njima se vidi da plažu Jadran rado posećivale i užičke dame. Čovek sa veslom u kajaku je Snežanin deda, upravnik plaže Milenko Kovačević. a devojčice u čamcu su njena majka i njena sestra.
“Plaža “Jadran” je bila divno uređena, lepa kao objekat uz reku. Pred ulazom na plažu žuborila je česma hladne izvorke vode. Tu skladnu građevinu uređenih kabina, platoa za sunčanje i sedenje u hladu raznobojnih suncobrana uz napitke, vodio je svima znani Kale Ugostitelj. Sećanja koja sam slušao i zapise koje sam čitao potvrđuju reči da je: “radi takve lepote bilo dovoljno živeti jedan ljudski vek”. Da su na toj užičkoj plaži: “kao na kakoj pisti, užičke lepotice u kretnji, ili lepoj pozi blistale na suncu. Njihova bronzana nagota pre vajana lepota rukom i dletom velikog Fidije, nego li Erosov prizor. Prelepo građeni mladići i odvažni dečaci, sili užičkog sveta, koji se tu opušta i sunča, svakodnevno su priređivali uzbdljivu reviju skokova u vodu. Eh da mi je samo jedno još leto na toj Đetinji!”
(…) “Istina, ja sam imao svoju specijalnost. Ovako nogat i visok uvek sam skakao prelom – stilski interesantan skok – sa pozide, pa u vir pod bukom. Često sam skakao i sa stenice, gde smo igrali jure pod vodom. Ovo pod bukom bilo je skakanje za publiku i za onu najlepšu devojku iz moje glave” ( ovde se radi o buku kod stare hidrocentrale, koji su kupači računali da pripada prostoru kupališta “Jadran”), sećao se Užičanin, gospodin Kosta.
Ova užička plaža se urušila 1943. pošto je oštećena od Đetinje. U nestašici goriva tokom okupacije Užičani su je tokom zime 1944. izgoreli, poslužila je za grejanje. Na njenom mestu posle rata je urađen zidani restoran sa terasama za sunčanje.
Sva sećanja potvrđuju ove lepe fotografije. Prva je ona koju je fotografisao Rus Stolica, ostale su Snežanine, a poslednja je Lazićeva. Još jedanput hvala Snežani za svoj doprinos užičanstvenom nezaboravu.
