Испод рушевина Старога града, до изградње данашње плаже, Ђетиња се ширила ту код Прве електричне централе, бетонског железничког моста. На том њеном проширењу налазила се та пространа плажа са довољним бројем кабина – “Плажа Јадран”. То чувено ужичко купалиште подигнуто је 1926. године. Плажа “Јадран” је била омиљено место за разоноду Ужичана, нарочито омладине. Општина је давала плажу под закуп која је имала кабине, чамаце, били су за озбиљан породични свет, а млађарија се већином сунчала по околним стенама на плажи радним данима. Река је била чиста, помало хладњикава, али су Ужичани били навикли, тако да је плажа, која је својим именом подсећала на море, била добро посећена од јуна до септембра. До скора смо у фото колекцији сајта незаборава “Ужичанствено” имали само једну фотографију коју је снимио Рус Столица и сви су приметили да на њој није било ни једне жене или девојке.
Снежана Милановић, девојачки Варга, која данас живи у Београду је из старе ужичке породице. Њен деда Миланко Ковачевић је једно време био управник плаже Јадран. Донела ми је све њене старе фотографије, које сам скенирао. Међу њима су биле и фотографије снимљене на плажи Јадран крајем тридесетих година 20. века. На њима се види да плажу Јадран радо посећивале и ужичке даме. Човек са веслом у кајаку је Снежанин деда, управник плаже Миленко Ковачевић. а девојчице у чамцу су њена мајка и њена сестра.
“Плажа “Јадран” је била дивно уређена, лепа као објекaт уз реку. Пред улазом на плажу жуборила је чесма хладне изворке воде. Ту складну грађевину уређених кабина, платоа за сунчање и седење у хладу разнобојних сунцобрана уз напитке, водио је свима знани Кале Угоститељ. Сећања која сам слушао и записе које сам читао потврђују речи да је: “ради такве лепоте било довољно живети један људски век”. Да су на тој ужичкој плажи: “као на какој писти, ужичке лепотице у кретњи, или лепој пози блистале на сунцу. Њихова бронзана нагота пре вајана лепота руком и длетом великог Фидије, него ли Еросов призор. Прелепо грађени младићи и одважни дечаци, сили ужичког света, који се ту опушта и сунча, свакодневно су приређивали узбдљиву ревију скокова у воду. Ех да ми је само једно још лето на тој Ђетињи!”
(…) “Истина, ја сам имао своју специјалност. Овако ногат и висок увек сам скакао прелом – стилски интересантан скок – са позиде, па у вир под буком. Често сам скакао и са стенице, где смо играли јуре под водом. Ово под буком било је скакање за публику и за ону најлепшу девојку из моје главе” ( овде се ради о буку код старе хидроцентрале, који су купачи рачунали да припада простору купалишта “Јадран”), сећао се Ужичанин, господин Коста.
Ова ужичка плажа се урушила 1943. пошто је оштећена од Ђетиње. У несташици горива током окупације Ужичани су је током зиме 1944. изгорели, послужила је за грејање. На њеном месту после рата је урађен зидани ресторан са терасама за сунчање.
Сва сећања потврђују ове лепе фотографије. Прва је она коју је фотографисао Рус Столица, остале су Снежанине, а последња је Лазићева. Још једанпут хвала Снежани за свој допринос ужичанственом незабораву.
