Novembar 1965. godine

215

Kakav je standard užički porodica na bio na polovini šezdesetih godina. Uzeću primer užičke porodice srednjeg staleža. On lekar, a ona profesor. Imaju dvoje dece. Mesečni prihodi su im oko 180.000 dinara. Muž oko 130.000 a žena 52.000. Rashodi su im bili: kredit za kola 25.000. Kredit za stvari 12.000. Rashodi za kućnu pomoćnicu 25.000. Stan sa parnim grejanjem 21.000. Najviše su trošili za ishranu oko 80.000. Ostalo: električna energija 5000, pretplata za radio 600, televizija 2000, telefon 1500. Za literaturu i štampu su izdvajali su mesečno 8000 dinara, za higijenu 10.000 za garderobu i obuću isto 10.000 dinara, za cigarete “Drinu” 8000. Uglavnom su prihodi pokrivali rasode. Tamo gde su prihodi bili manji i želje su bile manje. Dinar je se sve teže zarađivao a i teže trošio.

Užička deca pedesetih u Mrševića dvorištu
Užička deca pedesetih u Mrševića dvorištu

A deca? Najbrojniji je bio fića, tako smo se najčešće vozili u Fićama. Tada u autima nije bilo pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama. Voda je bila zdrava, nije bilo hemije u njoj, kad su babe ili majke zalivale dvorišno cveće i travu napili bi se vode sa creva, voda u flašicama nije postojala. Bili smo deca koja je delila koktu ili užinu sa drugarima. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte koje su i tada bile pune šećera, debelo dete je bilo retkost. Stalno smo se igrali napolju od ujutro po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kauboja i indijanaca, klikera i oraha i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje je bilo tu i tamo. Nismo se plašili mraka i sve je bilo mnogo tajanstvenije. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa su i roditeljske “batinice” bile deo vaspitanja i to se nije zvalo “zlostavljanja u porodici”. U školu smo iši sa radošću, pazili na času, pa nismo morali mnogo kući da učimo, tek toliko da uradimo domaće zadatke. Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi na časovima, dobri poštovani učitelji i učiteljice su nas učili i kako da razmišljamo.

Užički pioniri maleni šezdesetih ispred fiće
Užički pioniri maleni šezdesetih ispred fiće

Pravili smo trumbelaje od otpada iz podruma i šupa, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Posle padanja, modrica i kojeg slomljenog prsta nismo odustajali, naprotiv iskustvo nas je naučilo kako kreativno da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje, mi ih nismo dodavali nego smo ih sticali. Nisu nam davali tablete protiv hiperaktivnosti, nismo imali školskog psihologa. Nisu nam prodavali drogu ispred škole, nismo imali plejstejšn, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali stotine kanala na televiziji, prvo smo imali samo jedan zatim dva, drugi tek od kasnog popodneva, nismo imali video rekordere, mobilne, kompjutere, internet, sobe za četovanje…

Mi smo imali prijatelje sa kojima smo se igrali u dvorištima i ispred zgrada, družili smo se i voleli. Gradili tvrđave od snega, čitali gomile stripova, jesmo, padali smo sa drveća, lomili nogu, ruku po koji zub igrali se sa lukom i strelama, praćkama i bilo je razbijenih glava ali naši roditelji nisu odgovarali zbog toga. Ustvari, bili su često strožiji nego sam zakon, i sve smo to preživeli bez posledica. Naprotiv, poslednjih 60 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije iz pedeseth i šezdesetsu godina dale su najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. i naučili smo da živimo sa tim.

Ovog novembra završen je soliter na glavnoj ulici preko puta apoteke. U njega se uselilo najviše zdravstvenih radnika i odmah je dobio ime “Bolnički soliter”. Dugo vremena u prizemlju nove višespratnice je “zvrjao prazan” jedan od tada lepših lokala u gradu, koji je bio predviđen za prodavnicu muzičkih istrumenata. Ubrzo izlozi novog lokala su postali idealni kao table za plahatiranje.

Bolnički soliter se lepo uklopio na Glavnu ulicu šezdesetih
Bolnički soliter se lepo uklopio na Glavnu ulicu šezdesetih

Kremna više nisu bili opština, zbog teške materijalne situacije pripojena su Užicu.
Na području Mokre Gore su se pojavile nepoznate zveri. Samo u toku jedne noći Jevremu Tomiću su zaklali 17 ovaca. Karakteristično je bilo da ova životinja svoje žrtve ne jede u potpunosti, već ih davi, ispije krv i jede mestimično mišiće. Druge noći se ne vraća već ubija na drugom mestu. Bili su to risovi. Ris je samotnjak koji lovi obično u sumrak i noću male i srednje pa i velike sisare, zmije i dr., zavisno koje vrste žive tu gde mu je skrovište. Nečujno im se prikrade, strelovitom brzinom skoči na njih i sruši ih na tlo. Nakon što pojede svoj plen, odlazi u svoje skrovište da odmori. Vrlo se retko desi da poneki ris krene da lovi domaće životinje obično koze ili ovce. Lovi tipično kao sve mačke: prikrada se iz zasede zaskoči plen ili je sustignee u kratkom trku do 20 metara. Često menja svoje stanište prateći srne u njihovim migracijama, kojima se hrani. Zabeženi su i vrlo retki napadi na ljude, koji su se dogodili kada se ris branio.

Jelovogorski ris
Jelovogorski ris

Sudija za prekršaje je kaznio poznatog užičkog pekara Radomira Šuljagića (nije onaj nekadašnji „Šuljaga“, ovaj mu je bio majstor, pa je on sem zanata nasledio nadimak i pekaru, a posle i njegov sin) što je prodavao lepinje sa kajmakom u kojima su nađeni crvi. Sudija Gojko Bošković je kaznio Šuljagu sa 50.000 dinara. Miajlo Matović službenik GP “Zlatibor” nepristojno se ponašao u Hotelu “Zlatibor”, ometajući sviranje kapeli. Izlupao je mikrofon o binu. Sudija ga je kaznio sa 15 dana zatvora.

Jaz od brane na Plaži koji vodi do Tabane, Dragove i Zrnjove vodenice preuređen je u jednom delu gde je napravljen ribnjak. Najviše je bilo šarana, a u restoranu „Plaža“ od tada se mogla pojesti riblja čorba, paprikaš, pržena riba i drugi specijaliteti kada ga brzo prozvaše “Riblji restoran plaža”. Mnogim tadašnjim užiškim klincima ostao je u sećanju čuvar ribnjaka. Ogromni i opasni vučjak nazvan “Strašni”. Naročito tada dečačiću, kasnije poznatom užičkom odgajivaču ptica, Mikici Ćubanu.

Čuvar ribnjaka "Strašni"
Čuvar ribnjaka “Strašni”

Vlajka Brkovića direktora Valjaonice bakra Tito je odlikovao ordenom za vojne zasluge sa zlatnim mačevima.

Užice je dobilo dve nove školske zgrade, zgradu Učiteljske škole i novu osnovnu školu u Gradskoj ulici.

Osnovna škola “Dušan Jerković” je proslavila 10 godina postojanja. Prvi direktor Đorđe Kerković, kao i tada aktuelna, Milena Penezić bili su zadovoljni onim što se postiglo do tada.