Какав је стандард ужички породица на био на половини шездесетих година. Узећу пример ужичке породице средњег сталежа. Он лекар, а она професор. Имају двоје деце. Месечни приходи су им око 180.000 динара. Муж око 130.000 а жена 52.000. Расходи су им били: кредит за кола 25.000. Кредит за ствари 12.000. Расходи за кућну помоћницу 25.000. Стан са парним грејањем 21.000. Највише су трошили за исхрану око 80.000. Остало: електрична енергија 5000, претплата за радио 600, телевизија 2000, телефон 1500. За литературу и штампу су издвајали су месечно 8000 динара, за хигијену 10.000 за гардеробу и обућу исто 10.000 динара, за цигарете “Дрину” 8000. Углавном су приходи покривали расоде. Тамо где су приходи били мањи и жеље су биле мање. Динар је се све теже зарађивао а и теже трошио.
А деца? Најбројнији је био фића, тако смо се најчешће возили у Фићама. Тада у аутима није било појаса и ваздушних јастука и нисмо морали да имамо кациге на глави за вожњу бициклом или на рошулама. Вода је била здрава, није било хемије у њој, кад су бабе или мајке заливале дворишно цвеће и траву напили би се воде са црева, вода у флашицама није постојала. Били смо деца која је делила кокту или ужину са другарима. Јели смо млечне сладоледе, бели хлеб и прави путер, пили кокте које су и тада биле пуне шећера, дебело дете је било реткост. Стално смо се играли напољу од ујутро по цео дан, жмурке, граничара, лопова и пандура, каубоја и индијанаца, кликера и ораха и свега осталог што је само дечја машта била у стању да смисли, све док се није упалила улична расвета које је било ту и тамо. Нисмо се плашили мрака и све је било много тајанственије. Неретко нас нико није могао наћи по цео дан, па су и родитељске “батинице” биле део васпитања и то се није звало “злостављања у породици”. У школу смо иши са радошћу, пазили на часу, па нисмо морали много кући да учимо, тек толико да урадимо домаће задатке. Нисмо имали ни проблеме с концентрацијом у школи на часовима, добри поштовани учитељи и учитељице су нас учили и како да размишљамо.
Правили смо трумбелаје од отпада из подрума и шупа, спуштали се низ улице заборављајући да нисмо направили кочнице. После падања, модрица и којег сломљеног прста нисмо одустајали, напротив искуство нас је научило како креативно да решимо проблем. Ми нисмо имали имагинарне пријатеље, ми их нисмо додавали него смо их стицали. Нису нам давали таблете против хиперактивности, нисмо имали школског психолога. Нису нам продавали дрогу испред школе, нисмо имали плејстејшн, нинтендо, x-боx, никакве видео игрице, нисмо имали стотине канала на телевизији, прво смо имали само један затим два, други тек од касног поподнева, нисмо имали видео рекордере, мобилне, компјутере, интернет, собе за четовање…
Ми смо имали пријатеље са којима смо се играли у двориштима и испред зграда, дружили смо се и волели. Градили тврђаве од снега, читали гомиле стрипова, јесмо, падали смо са дрвећа, ломили ногу, руку по који зуб играли се са луком и стрелама, праћкама и било је разбијених глава али наши родитељи нису одговарали због тога. Уствари, били су често строжији него сам закон, и све смо то преживели без последица. Напротив, последњих 60 година су биле најплодоносније године у историји света. Наше генерације из педесетх и шездесетсу година дале су најбоље проналазаче и научнике до данас. Имали смо слободу, право на грешке, успех и одговорност. и научили смо да живимо са тим.
Овог новембра завршен је солитер на главној улици преко пута апотеке. У њега се уселило највише здравствених радника и одмах је добио име “Болнички солитер”. Дуго времена у приземљу нове вишеспратнице је “зврјао празан” један од тада лепших локала у граду, који је био предвиђен за продавницу музичких иструмената. Убрзо излози новог локала су постали идеални као табле за плахатирање.
Кремна више нису били општина, због тешке материјалне ситуације припојена су Ужицу.
На подручју Мокре Горе су се појавиле непознате звери. Само у току једне ноћи Јеврему Томићу су заклали 17 оваца. Карактеристично је било да ова животиња своје жртве не једе у потпуности, већ их дави, испије крв и једе местимично мишиће. Друге ноћи се не враћа већ убија на другом месту. Били су то рисови. Рис је самотњак који лови обично у сумрак и ноћу мале и средње па и велике сисаре, змије и др., зависно које врсте живе ту где му је скровиште. Нечујно им се прикраде, стреловитом брзином скочи на њих и сруши их на тло. Након што поједе свој плен, одлази у своје скровиште да одмори. Врло се ретко деси да понеки рис крене да лови домаће животиње обично козе или овце. Лови типично као све мачке: прикрада се из заседе заскочи плен или је сустигнее у кратком трку до 20 метара. Често мења своје станиште пратећи срне у њиховим миграцијама, којима се храни. Забежени су и врло ретки напади на људе, који су се догодили када се рис бранио.
Судија за прекршаје је казнио познатог ужичког пекара Радомира Шуљагића (није онај некадашњи „Шуљага“, овај му је био мајстор, па је он сем заната наследио надимак и пекару, а после и његов син) што је продавао лепиње са кајмаком у којима су нађени црви. Судија Гојко Бошковић је казнио Шуљагу са 50.000 динара. Миајло Матовић службеник ГП “Златибор” непристојно се понашао у Хотелу “Златибор”, ометајући свирање капели. Излупао је микрофон о бину. Судија га је казнио са 15 дана затвора.
Јаз од бране на Плажи који води до Табане, Драгове и Зрњове воденице преуређен је у једном делу где је направљен рибњак. Највише је било шарана, а у ресторану „Плажа“ од тада се могла појести рибља чорба, паприкаш, пржена риба и други специјалитети када га брзо прозваше “Рибљи ресторан плажа”. Многим тадашњим ужишким клинцима остао је у сећању чувар рибњака. Огромни и опасни вучјак назван “Страшни”. Нарочито тада дечачићу, касније познатом ужичком одгајивачу птица, Микици Ћубану.
Влајка Брковића директора Ваљаонице бакра Тито је одликовао орденом за војне заслуге са златним мачевима.
Ужице је добило две нове школске зграде, зграду Учитељске школе и нову основну школу у Градској улици.
Основна школа “Душан Јерковић” је прославила 10 година постојања. Први директор Ђорђе Керковић, као и тада актуелна, Милена Пенезић били су задовољни оним што се постигло до тада.