Novembar 1973.

93
Brižit Bardo popularna BB filmska ikona šezdesetih, sedamdesetih i u T. Užicu
Brižit Bardo popularna BB filmska ikona šezdesetih, sedamdesetih i u T. Užicu

Početkom ovog novembra 73’ U T. Užice je stigla vest koja je ožalostila užičke ljubitelje filma, da Brižit Bardo napušta film i posvećuje se zaštiti životinja. Pero Mrva je rekao u kafani “Pariz”: “Eto ti ga sad, pre dvadesetak dana gore u Gušteraju me iscepao čopor džukela lutalica, jedva sam živu glavu izvukao. Sad kad saznaju da ih “BB” štiti, biče još gori.”

Krampom i buldožerom protiv Velikog parka
Krampom i buldožerom protiv Velikog parka

U Velikom parku krampovi i buldožeri građevnskog preduzeća “Zlatibor” počeli su da uništavaju deo Velikog parka pripremajući teren za buduću halu. Najavljeno je da će tu uskoro biti postavljen za nju kamen temeljac. Za presednika Opštinskog odbora SSRN je izabran Radivoje Karajičić. Rađena je modernizacija Nemanjine ulice od mosta na Carini do izlaska na Sariće Osoje. ulica je asvaltirana, postavljani su ivičnjaci, pravljene cevi za kanalizaciju, vodovod, električnu i PTT mrežu. Ovog oktobra u novoorenom Omladinskom klubu je nabavljen džuboks i televizor.

Čola tokom turnrje 1973. godine
Čola tokom turnrje 1973. godine

U pozorištu su gostovali Kemal Monteno, Zdravko Čolić i ansmbl “Lutajuća srca”. Tada je Čola novinarima rekao: “Moje dosadašnje kontakte sa ženama mogu da posmatram iz dva ugla: jedan je onaj koji mogu nazvati ‘košmarski’, a drugi, naravno, mnogo je ljepši. Isrkreno u svim vezama do sada siguran sam da je bilo mnogo više kvantiteta nego kvaliteta. Prave ljubavi do sada nisam imao. To je sigurno zbog tempa življenja.

Ovog novembra u bioskopima su igrali filmovi: “Doktor Živago” “Jahač osvetnik”, “Umreti od ljubavi” “Pet lakih komada”, “Divlja zemlja”, “Plavobradi”. Ovog meseca su gostovale u Užicu u bioskopu “Partizan”, pred prepunom salom dve beogradske grupe “Pop mašina” I “SOS”. Na ovom koncertu su obe grupe prvi put predstavile kompozicije sa svojih novih ploča. Posle su se preselile u salu Kluba omladine gde su održale igranku.

Posle četiri godine pripema reditelj Žika Mitrović počeo je snimanje istoriskog spektakla “Užička republika”. Problem je bio u tome što Užice nimalo nije ličilo na onaj grad iz 1941. Rešio ga je tako što je “sastavljao Užice” od nekoliko gradova: Valjeva, Bajne Bašte, Vršca. Prva klapa je pala na Katićima… Kasnije su u Užicu podizali neke zgrade iz tog perioda pa su ih na kraju srušili i zapalili.

Povodom osamdesetogodišnjice rođenja druga Tita od rudnika bakra “Majdampek” i rudarsko topijončarskog basena Bor potekla je incijativa da se osnuje “Titov fond” za stipendiranje radničke omladine i dece radnika “što je prihvaćeno od svih radnih ljudi Jugoslavije”. Užička preduzeća su većinom uplatile sredstva u ovaj fond. Jedan od prvih užičana koji je dobio stipendiju iz Titovog fonda i otišao na akademiju za pozorišnu režiju bio je mladi konobar iz Užica Branko Popović, kasnije direktor užičkog Pozorišta, danas cenjeni professor na Učiteljskom fakultetu.

Ovog oktobra pričao se vic šta se dogodi kad se u saobraćaju sretnu vozila sa registarskim tablicama Titovog Užica – TU i Čačka – ČA, nastaje TU-ČA. Užičani i Čačani su uvek bili u nekoj vrsti nadmetanja u smislu ko je bolji, da li Ere ili Grebići. To je počelo koliko se sećam od fudbala na utakmicama čačanskog FK Borca i užičke FK Slobode. Kasnije se prenelo i na druge oblasti života, pa je urbana legenda ispripovedala priču da su podele između Ercova i Grebića istorijske. Od one anegdote o tome kad su Ljubićani zarobili neke Turke zulumćare u doba Prvog srpskog ustanka koji su došli iz Užica, pa stali da većaju kako da ih stave na muke. Nakon odbačenih predloga u vidu nabijanja na kolac i rastrzanja konjima na repove, dosetili su se da ih požene Dragačevkama. A posle Drugog sv. rata da su Čačani četnici a Užičani partizani.

. Čačak 1973.
. Čačak 1973.

“Čačak, Čačak, šumadijski rokenrol” su vladari uvek izbegavali. U Užice su u većini rado dolazili. U čačanskom kraju se priča da je Čačak kralj Aleksandar Krađorđević posetio samo jednom i to zbog sahrane vojvode Stepe Stepanovića. Tito ga je zaobilazio, a ni noviji političari ga nisu nešto obožavali, a ni Čačani njih… Tito je ostao poznat po svojim svetskim turnejama, obilascima država na drugom kraju sveta i putovanjima koja su trajala po nekoliko meseci, a Čačak je izbegavao “kao kiša oko Kragujevca”. Tokom svoje tridesetpetogodišnje vladavine, Tito je u Čačku bio sedam puta, ali uvek u prolazu, na putu ka Užicu. U “šumadijski rokenrol” planski nije dolazio. Istoričari smatraju da je to zbog činjenice da je Broz do kraja života ovaj grad doživljavao kao blizak Ravnogorskom pokretu. Nije vredelo što su ga svaki put na proputovanju na ulicama dočekivale razdragane gomile ljudi. Čačani su u Titovim očima uvek ostali – četnici, valjda zbog svoje blizine Ravnoj Gori i pesme “Na planini, na Jelici”.

U stvarnosti, izveštaji policije kraljevine Jugoslavije iz 1940. godine, Čačak su ocenili kao ozloglašeno “komunističko leglo” u Zapadnoj Srbiji. Iz Čačka su bili čuveni komunisti – Filip Filipović, Kosta Novaković, Dragiša Mišović, Milka Minić, Miloš Minić… Mislim da je Tito uvek zaobilazio Čačak najpre zbog blizine Zlatibora i Tare, gde je imao udobnost u dva vrhunska hotela.

Pokušaću to nadmetanje Ercova i Grebića obajsnim hronološki. Ercovi je stari nadimak za Užičane, izveden iz naziva Ere, s obzirom na to da Užičani vuku poreklo iz Hercegovine. Užičani rado sebe zovu Ercovima, Erama jer nadimak im nije nadenuo niko drugi, pritom je opšte prihvaćen kao drugo ime nekoliko pozitivnih ljudskih osobina. Mi Ercovi volimo da zezamo, sve i svakog, a kad nemmo koga tada zezamo sami sebe. Odlika nam je taj posebni, šeretski smisao za satiru i humor po kojem je erski mentalitet prepoznatljiv. O ovoj crti erskog duha pisao je antropolog Jovan Cvijić. Kada Cvijić opisuje psihičke crte erskog varijeteta, on naglašava da se Ere odlikuju osobenim spojem “hrabrosti, duha i lukavstva” a kao posebno istaknutu crtu erskog mentaliteta je istakao duhovnu živost i sklonost za šalama i humoru.

Ni 60 kilometara nema od Užica tu u Šumadiji, u Ćačku, žive “Grebići”. Za razliku od Era komšije Grebići – Čačani ne prihvataju ovaj nadimak koji su im drugi nadenuli navodno zbog sposobnosti da se ogrebu i okoriste u svakoj situaciji. Postoje i oni koji su saglasni sa zvanjem Grebići, ali ga pripisuju žiteljima naselja oko Čačka, sa leve strane Zapadne Morave posebno selu Ljubiću. Ustvari Ljubić je prvo od ukupno dva veća brda koja se nalaze u Čačku. Udaljeno je oko dva kilometra do centra grada, odnosno od Crkve Vaznesenja Gospodnjeg. Danas Brdo Ljubić pripada naselju Ljubić koje je prigradsko naselje. Sa Ljubića se pruža pogled na okolinu Čačka kao i na reku Zapadnu Moravu koja protiče nedaleko od brda.

Mislim da su Ljubićani izuzetno snalažljivi, hrabri ljudi koji su se borili u svakoj situaciji. Oni su kroz sve nedaće koje su se dešavale u srpskoj istoriji trčali i grebali kroz život, borili se i zato je verovatno ostao taj nadimak. Svaku priliku su sebi prilagođavali kako bi izvukli korist i kako bi se snašli u davno prohujalim vremenima. Jednom prilikom kada smo na TV5 snimali reportažu u Ljubiću jedan od starosedelaca stari Toma je rekao: – „Između dva rata stanovnike Ljubića zvali su Grebići, to su bili žestoki momci i od njih su gradski mladići morali da traže posebnu dozvolu da prođu ćupriju i dođu na vašar ili neku drugu manifestaciju. To je bila takozvana simbolična viza, jer se tada sa skepsom gledalo na mladiće koji su dolazili iz grada”. Mene je to podcetilo na užičke Carinjaše u posleratnim godinama.

Da ovaj nadimak nije Čačanima dat bez razloga i povoda najbolje govori činjenica da upravo u Čačku cveta privatni biznis. Ovdašnji ljudi osim sa košarkaškom loptom, vrlo dobro barataju i parama, jer svoj preduzetnički duh uspeli su vrlo brzo da prilagode novim trendovima i “izgrebu” uspeh.

Što se tiče hronologije prepucavanja Ercova i Grebića najkraće rečeno bi izgledala ovako: – Kad u Užicu kažu da „u Čačku ni prase ne valja“, to je dokaz hiperbolisanog rivaliteta dva grada. Čačanska magistrala, uz koju su nanizane čuvene pečenjare, dobila je nadimak „prase štrase”. Jer nisi bio u Čačku ako nisi jeo pečenje. Čačani vraćaju, kažu kad krene ekskurzija Užičana u Beograd, pa dođu u Čačak, svi u autobusu kažu: Jao, što nam je lepa prestonica. Postoji i ona anegdota da su čačanski osnovci dolazili na izlete u Užice da se provozaju liftom. A i danas Užičani čikaju susede sa onim „Šta si zinuo ko Čačanin u užičke solitere“, a ovi njih sa „Šta bleneš ko Užičanin u čačanski Merkator“. Čačak ima Guču (bar administrativno), ali Užice ima majstora Dejana Petrovića. Mada je pleh orkestar u „užičkom“ filmu Emira Kusturice – čačanski. Za vreme bombardovanja, Čačak je prilično stradao, a Užice malo manje, pa su tada Čačani na mitinzima nosili transparente „I Užice je Srbija“, a u isto vreme je kolao fazon po Čačku da NATO piloti imaju posebno naređenje da nad Užicem lete naglavačke, da im slučajno ne bi ispale bombe… Pamtim i da su se Grebići kada je Puriša Đorđević bio na vrhuncu slave sa svojim filmovima, su se ponosili njime, sve dok Užičanin Stiv Tešić nije dobio Oskara i tako dao jači adut Ercovima za nadmudrivanje sa Grebićima.

Da nadimak “Grebići” nije Čačanima dat bez razloga i povoda najbolje govori činjenica da upravo u ovom gradu cveta privatni biznis. Da Grebići osim što dobro barataju sa košarkaškom loptom, vrlo dobro barataju i parama, jer svoj preduzetnički duh uspeli su vrlo brzo da prilagode novim trendovima i “izgrebu” uspeh.

Najzad je Zabučje stigao vodovod i rešen je vekovni problem. Voda je dovedena iz Kačerskog polaja cevima 17,5 kilometara. Sredstava su obezbedili sami stanovnici. Osim Zabučja, ovim projektom su obuhvaćeni i zaseoci Prljevići, Đurići, Negovanovići i Alino brdo, ukupno oko sto domaćinstava. 1971. počelo je kopanje po deonicama, zabujanski kamen je prštao od mina i krampova. Sad kad su Zabučjani bili sigurni da dobijaju vodu, počeli su da nabavljaju materijal, cevi za primarnu i sekundarnu mrežu, spojnice, pumpe i ostale opreme. Napravljena je crpna stanica i glavni rezervoar za vodu iz koga se voda pumpa i potiskuje, a onda, putem prirodnog pada, kroz cevi ide u domaćinstva. Bilo je naporno iskopati preko pet kilometara jedne i druge mreže. I tako, septebra 1973. voda je puštena u prisustvu svih građana, gostiju i donatora. Veselju nije bilo kraja. Zabučjani prosto nisu mogli da veruju da voda može da juri cevima kroz žedno Zabučje. Najzaslužniji za izgradnju ovoga vodovoda je bio presednik zabučjanskog odbora Mihajlo – Kajo Tamburić.

Poslednji magaričić na Zabučju, snimljen je krajem osamdesetih godina 20. veka
Poslednji magaričić na Zabučju, snimljen je krajem osamdesetih godina 20. veka

Ljubanje i Zabučje sela nadomak Užica, najzad su posle vekovnih muka dobili vodu. Ovaj krševit kraj poznatih stočara oduvek je bio poznat po tome što je imao uvek više mleka nego vode. Voda se ovde donosila iz Užica. Najbliži izvori su bili na oko pet kilometara, ali ni tu vode nije bilo dovoljno za sve. leti, kad su velike žege, u kasne noćne ili rane jutarnje sate, ustvari u svako doba na Popovoj vodi ili a Belim zemljama, moglo e se videti mnogo ljudi i stoke koji čekaju “svoj red” za vodu. Drugi su, naterani nuždom, sa bucama na magaretu, buradima na kolima, “dogonili” su vodu iz grada.

Oni koji su imali poviše stoke morali su da je poje u gradu, na Đetinji. Dana kada je pušten vodovod Vladimir Nikolić starina od preko sedamdeset godina je se sećao da je bilo dana kaed je terao stoku da napoji Užice, a kad se vrati kući stoka ponovo žedna. Da dok u bucama i buradima voda stigne do kuće leti se toliko ugreje da više nije bila dobra za piće, prosto proključa. I tada je vodio natovareno magare bucama koje se opiralo, nije htelo da bude mirno. Kao da je znalo da će jednog dana i ono da nestane iz ovoga kraja. Voda je dovedena iz Kačerskog polja sa izvora koji je davao četri litra vode u sekundi. 97. domaćinstava se udružilo, urađeni su projekti za crpnu stanicu, svako domaćuinstvo je moralo da iskopa kanala dužine 300 metara kroz goli krš i ljuti kamen. Dubina kanala je morala biti najmanje 80 santimetara, da bi voda bila dovoljnio hladna odnosno da se nebi mrzla. U crpnoj stanici postavljene su dve velike pumpe koje izbacuju vodu na željeni nivo. Od izvora do kuća nije bilo prirodnog pada, pa su zbog toga morali da dovedu i trofaznu struju. Prokopano je 17, 5 kilometara kanala. Kad je voda stigla na Zabučje priređeno je neviđeno slavlje. Kad je predsednik opštine Velimir Dogandžić simbolično otvorio slavinu iz koje je potekla voda nastalo je narodno veselje. Ozidani okrugli bazeni za kišnicu koja su pravili Ljubanci i zvali ih “Jezera” ostala su da podsećaju na vreme kada ovde nije bilo vode.

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px