Oktobar 1973.

92

Od starta svečano obeležene 1961. godine Gradska kavana je imala i dugo održala atmosferu dve čuvene beogradske kafane. Njena donja sala s baštom pored fontane glumila je “Maderu”, poznatu po gostima iz političkog, umetničkog, posebno iz fudbalskog krema. Gornja “Skadarlija” boemskim odnosno muzićkim štimungom i kulinarskim gurmanlucima. Donji dom kao stalne i glavne goste imao je glumce iz užičkog pozorišta, igrače ili navijač FK “Sloboda”, pa i animir dame, prvi put u posleratnom Užicu. Četvrti na toj top listi bili su užički gradski mlad svet, studenti: bivši, aktuelni, večiti ili propali studenti. Momci su sedeli za prvim velikim dugačkim stolom do ulaza navikli valjda da budu viđeni i pozdravljeni od publike.

Mifa Šerif sa spozorima fudbalerima
Mifa Šerif sa spozorima fudbalerima

U galeriji slobodnih asova svoje mesto su ovekovečili četvorica iz generacije koja je igrala šezdestih godina prošloga veka: Pećo, Beli, Slovke i Stekulac, Igračine na terenu, van njega Donžuani, kockari i kafanci. Taj treći oreol stekli su u Gradskog kavani pre svega u društvu animir dama i animir štosera. Mife šerifa kao lafovi po današnjem, njegovi sponzori, s tim što su s Mifom često umeli da preteraju u štosiranju. Narošito zbog njegove kose u deficitu izmišljajući mu zbog toga razne nadimke. Mifa se nije mnogo ljutio jer je i on duhovitije uzvraćao sve dok mu nisu pocepali kačket koji inače nigde nije skidao s glave. Iznerviran prijavio ih je tadašnjem treneru “Slobode” Bebuli a on da pokaže valjevski duh ovekovećen u “Podvali” dogovori se s igračima koji su uestvovali u pomenutom prekršaju da mu svi kupe po kačket. Ubedjeni da će ga iznenaditi prilaze oni Mifinom stolu, blizu izlaza ka “Esnafskoj česmi” dok je bila u fontani kod Gradske, u koloni kao kada istrčavaju na teren i jedan po jedan stavljaju svoj poklon. A Mifa ih gleda na njegov način čkiljeći, kako pukću, hladan kao špricer izpred njega i kaže: “Znao sam da ste vi fudbaleri glupi ali ovoliko (pritom se prekrsti) nisam mogao ni ja, najveći psiholog sveta da dokučim. šta će mi bre ova gomila kačketa, čovek ne živi kao kornjača. Zar nije bilo bolje da mi je neko od vas kupio cipele ili samo pertle, drugi pantalone, treći košulju ili recimo mašnu”, završi Mifa uz kikot osoblja i bliskih gostiju.

U fudbalere ali i veterane spadao je i legendarni Mića Burov. Medjutim on je s društvom sedeo u donjoj “šank sali” pušio, srkao špricer i ćutao. Oglašavao se samo u retkim prilikama kada su ga narvirali nametljivi i bučni s jednom reči prekora: “rundo”. Ipak dva pomenuta užička boema najbolje je opisao novinar Peter Tešić, još jedna užička urbana legenda: – “Tamno koščato lice, proredjenih požutelih zuba i sa kosom koja štrši u nejednakim pramenovima. Izbledele, davno popeglane pantalone, iznošen sako i košulja besprekorno uklopljenih boja, cipele koje je pre njega neko odbacio. U matične knjige je upisan kao Milomir Stanišić. U albumima užičke bojemije kao Mifa šerif. Viđali smo ga kako previra po dvorištima, otpadima tražeći bačenu gvoždjuriju. Izgledalo je to nije stvaran život već da svojim izborom piše živi scenarijo. Mučenički oreol mu nije pristajao. Užički filmadžija Brane Ćelović je u Mifinom načinu života prepoznao andergrouund životni manir. (…) Tugovao je gledajući promene koje su Plaži, Velikom parku i gradskim ulicama donosili dođoši. Šatrovački govor bio je način njegovog otpora protiv kiča i navika koje su gušile suptilnost gradskog načina života, radovanja i ispoljavanja žalosti. Šerifsku zvezdu Užica iskovali su mu romantičari, pisci, novinari, slikari i sportisti. Možda bi bio dobar bokser da ga nisu boleli uboji poraženih protivnika.”

Mića Burov kod Doce u kafiću “Pujdo” sa poštovaocima
Mića Burov kod Doce u kafiću “Pujdo” sa poštovaocima

Miodragu Marinkoviću Burov (1921 – 1984); o čuvenom užičkom boemu Petar Tešić piše: – Umeće sporkog nadmetanja nije jedino po čemu ga pamtim. Gledao sam Burova kako merači, ritualno prinosi čašu ustima, otpija i lagano je spušta na šank. Izmedju dva gutljaja špricera promišljao je i, u retoričkim pitanjima koje je sam sebi postavljao, iznalazio je odgovore na sve nedoumice. Iz kafane bi se uputio u kuću neke gradske dame koja ga je čekala, krišom mu otvarala kapiju i potajno se nadala da će Mile sledećeg jutra prekršiti obećanje dato samom sebi: “Nikada se neću oženiti”. Nije moj prijatelj gradio reputaciju velikog ljubavnika u hvalisanju. U njegovom dnevniku nije bilo imena, samo blagih sećanja na one koje su se smejale i plakale u njegovom zagrljaju. Nekoima je poznavao muževe i pitao se kako njih dvoje imaju snage da legnu u isti krevet, a da se nikada nisu zasmejali istoj anegdoti. Ljubav nije ples hormona na uštirkanoj posteljini bilo kog muškarca, bilo koje žene. Da bi poželeo da ostane u neijoj postelji, trebalo je više od igre. Burov je voleo žene zato što su lepe, ali nije sreo onu koja je lepa zato što je voli. Ljubav nije lavireint u kome se gubimo tražeći izlaze. Cilj mu je bio slagalica sastavljena od detalja koji se nepogrešivo uklapaju.”

Prvog novembra ove 1973. U Gradskoj kavani vreme za jutarnju kaficu, društvo razgovara o starenju i starosti. Kad će Mića Burov: – “Dok sam živ neću zaboraviti, najteži momenat kad me je jedna starija gospođa pitala: ‘Jeste li vi bili, Mića Burov!’. Gradska je bila centar užičkog društvenog života. A uveče u gornjoj sali sviraju Brolove Ere, veliki doprinos u stvaranju dobre atmosfere redovno je davao užčki boem Lazo Šnajder, sa svojim operskim sekvencama, poput “Žene su varljive”. Kao dobar pevač se pokazao Mile Petrović sajdžija, koji je imao glas na kom bi mu mogli pozavideti mnogi operski pevači. Svojim pevačkim kvalitetom i prijatnim glasom se isticao Rajko Đurić.

Jedna od postava Brolovih Era: Brole, Loker, Zara, Bore u Gradskoj kavani
Jedna od postava Brolovih Era: Brole, Loker, Zara, Bore u Gradskoj kavani

“Kroz Ere su”, sećao se Bato Jezdić užički aehitekta “prodefilovali mnogi, vrsni užički muzičari, Slobo Mulina i Borko, pa mladi i veoma talentovani gitarista Božo, dok se nije odselio u Split. Od gitarista u Erama je bio Stevica Zarić. Duže vremena je pevač bio Predrag Djurić Djura, u to vreme veoma popularan u Užicu”. Batu koji je svirao trubu ulazak sa Erama u svet odraslih, mu je omogućio da stekne prijateljstva i živi veoma dinamičan život. Tada su Gradsku posećivali svi viđeniji ljudi iz grada, studentarija cenjen i poštovan svet. “Uvek puna sala, uigrano “osoblje” na čelu sa šefom Radom Ustašom koji je Bata Jezdića zvao užički Luj Amstrong, zbog njegovog izvođenja lujove kompozicije ‘Dok sveci marširaju’ jedne od najpopularnijh muzičkih numera u kavani.” Tokom vremena ova numera postaje zaštitni znak “Era”, sviraju je na početku večeri a pošto je publika izuzetno prihvatila i kasnije u nekom od blokova.

Svi bi dolazili u Gradsku doterani, pristojni naročito za praznike. U prebukiranoj kafani, programski vođene kompozicije pravile su poseban štimung i orkestru i gostima. Tada su svi pomalo “otkačili” i igrali i pevali do zore. Dobru igru i novine u plesu redovno je demonstrirao Čedo Stanojević. On je o praznicima redovno dolazio u Gradsku kavanu, uvek donevši iz Beograda po neki novi plesni “korak”. Posebno drag gost bio je direktor Valjaonice Bakra Vlajko Brković koji je tu imao zakupljen separe. Kasnije kroz Vis Ere su pro{li mnogi užički muzički talenti kao što su: Radoje Zarić, Dragan Perović Rej, Đorđe Vasić, Bore Miajlović, Lokner i mnogi drugi.

Dr. Živadin Đorđević je otišao na novu dužnost u Beograd, izabran je za direktora republičkog zavoda za transfuziju krvi. Umeto njega za direktora užičke bolnice je postavljen je Dr. Mlan Čitaković. na malom slavlju koje je održano u Bolnici doktor Čitaković je pričao kako je kao mlad lekar obilazio sela na Zlatiboru gde su ga uvek srdačno dočekivali uz obilatu gozbu. Kada je došao u četvrto selo tokom jednog dana, ponovo ga ponudiše jelom i pićem, ali je odgovorio. Ama ljudi, nisam vam nizašta… Znamo mi da ti nisi nizašta – spremno će jedan era – nego reci ti nama šta ćeš ti jesti i piti.

Stojadin sa oznakom Era
Stojadin sa oznakom Era

Ove 1973. Na sajmu automobila u Beogradu prestavljen je automobile Zatava 101, Ercovi će ga prekrstiti čim se pojavio ovog oktobra u izlogu Autotehne na Trgu Partizana u “Stojadin”. Ovaj automobile u kome se retko koji Užičanin nije vozio zaista je bio jugoslovenski proizvod što dokazuju i ovi podatci ko je sve proizvodio delove od kojih je sastavljen Stojadin, koje sam iskupio za ovaj oktobarski članak koji kada je Zastava 101 po užički “Stojadin” u pitanju otkriva društveno-politički pristup proizvodnji automobila u tadašnjoj SFRJ. Stojadin je predstavljen kao automobil koji je rezultat udruženog rada radnih kolektiva iz svih republika i obe autonomne pokrajine.

U neviđenoj reklami do tada u Jugoslaviji za jedan automobil rečeno je: “Osnovni cilj novog zastavinog automobila Zastava 101 je da radnom čoveku, samoupravljaču, i njegovoj porodici obezbedi veću slobodu kretanja po Jugoslaviji, a i po potrebi šire. Ovaj moderan automobil Jugoslovenu ne znači luksuz, već bezbednost, udobniju vožnju sa manje umora, veću pouzdanost i brži transport. Sve urađeno je u korist veće odmornosti i zadovoljstva radnog čoveka, koji će kao takav udarnički doprineti premašivanju radne norme na svom radnom mestu, a u isto vreme doprineti razvoju samoupravljanja i industrije Jugoslavije”.

Evo i primera udruženog rada svih naroda i narodnosti u proizvodnji novog, “Nacionalnog vozila”: Najveći deo komponenti je proizveden u Srbiji: čelični lim – Smederevo, karoserija – Kragujevac, motor – ”DMB” Beograd, menjač – unutar pogona Zastave u Kragujevcu, gumeni proizvodi – ”Tigar’” iz Pirota i ”Trajal” iz Kruševca, sedišta – ”Filip Kljajić” iz Kragujevca i ”Ramiz Sadiku” iz Peći. Fabrika ”21 Oktobar” iz Kragujevca je dostavljala farove, hladnjake, grejeače, elektro instalacije, ablendere i slično. Felne je proizvodio ”Zmaj” Beograd, izduvne cevi ”Proleter” Kragujevac, male elektro-motore su proizvodili ”EI” Niš i ”Peti september” iz Surdulice. Izolacione delove i kablove svećica je radila fabrika ”Izolma” iz Rače Kragujevačke. Opruge i gibnjeve je proizvodila ”Gibnjara” iz Kraljeva, livenje delova motora od aluminijuma i gvožđa je radila livnica ”Petar Drapšin” iz Mladenovca. Filtere je proizvodio ”FRAD” iz Aleksinca, ”FAD” iz Gornjeg Milanovca je proizvodio delove trapova. ”Tehnika” iz Kule je radila plastične proizvode, sistem za pranje vetrobrana kao i prekidače. Kombinat ”Zlatar” iz Nove Varoši je proizvodio plastične posude za kočiono ulje i ekspanzionu posudu hladnjaka. ”Rekord” iz Rakovice (Beograd) je proizvodio zavesice točkova i setove gumica za reparaciju kočionih cilindara.

Najveći proizvođač municije, ”Prvi Partizan” iz Užica proizvodio je usisne i izduvne ventile motora. U Bečeju su se proizvodili branici i ratkapne (kao i prateća oprema kao što su pak tregeri, vučne kuke i l slično) ,vijke je proivodila Fabrika vijaka ”Gradac” iz Valjeva. Kočione obloge i azbestne delove su radili ”FIAZ” iz Prokuplja i ”Jugoazbest” iz Mladenovca. ”Kraguj” je proizvodio manžetne do menjača i homokinetičkih zglobova. ”FAJ” iz Novog Sada je proizvodio brisače, i bravu za paljenje i zaključavanje volana. ”Teleoptik” iz Zemuna je proizvodio merne instrumente (brzinomer, merač nivoa goriva, temperaturni davači) i ”by pass” termostate za motor. ”IPM” iz Zemuna je bio zadužen za proizvodnju karburatora. ”IKL” iz Beograda je dostavljao sve vrste kotrljajućih ležajeva. ”AP” iz Prištine je proizvodio kako amortizere, tako i gasne opruge za otvaranje gepeka. ”Sigurnost” iz Pančeva je proizvodila stakla. ”FAM” iz Kruševca je proizvodio maziva (u proizvodnji su korišćena ulja za kočnice i razne vrste masti), razne vrste lepkova je proizvodio ”Elan” iz Prijepolja. Farbu kojom su lakirani automobili je proizvodila ”Duga” iz Beograda. Antikorozivni prezmaz donjeg postoroja je proizvodio ”Kotroman” iz Užica.

Iz Makedonije su stizali retrovizori, brave, znakovi, sigurnosni pojasevi i to iz fabrike ”Heroj Toza Dragović” iz Ohrida. Setove kvačila je proizvodila fabrika ”Ruen” iz Kočana.

Crna Gora je učestvovala sa sirovinom (aluminijumom) i malom proizvodnjom ležajeva radilice u okviru ”Industrije Kotrljajućih Ležajeva” iz Kotora.

Bosna: ”SOKO” iz Mostara je radio letve volana, ”Rudi Čajavec” iz Banjaluke je radio elektro opremu i sisteme paljenja, ”Energoinvest” je proizvodio svećice ”Bosna” i aluminijumske felne ”Koralke”, u drugoj polovini osamdesetih godina.

Iz Hrvatske su stizali alati iz ”Tvornice Alata Nova Gradiška”, gotovo svi plastični delovi su stizali iz fabrike ”Jugoplastika” iz Splita (instrument table, tapaciri, ručice vrata, maska hladnjaka…), ”Lipik” je proizvodio stakla kao pomoć pančevačkom partneru. ”Vuteks” iz Vukovara je proizvodio namenske, vunene presvlake za sedišta Zastave 101, koje su davale dodatnu udobnost sedištima od vinila.

Slovenija: ”Saturnus” iz Ljubljane je proizvodio gotovo sve svetlosne grupe (spoljne i unutrašnje), ”Tovarna kovaškog alata Zreče je proizvodila alate ”Unior” za servisne centre, ali i homokinteičke zglobove i polu osovine. ”Iskra” iz Kranja je pravila elektroniku sistema za paljenje, alternatore, anlasere, i po potrebi druge električne uređaje kao što su bili upaljači za cigarete. ”Sava” Kranj je proizvodio namenske, gumene patosnice koje su se naknadno mogle kupiti i olakšati čišćenje poda.

Nekada je pekar Miladin Radović pisao u svom samorukom rukopisu da su užički pekari pre prvoga svetskog rata bili strašno jaki ljudi tada kada je ovaj zanat radio bez mašina od prvih petlova do prvog mraka. Nisu se sa njima voleli da se kače… Krajem oktobra oko dvadeset časova u dežurnoj užičke milicije je zazvonio telefon da je izbila tuča u restoranu “Bagrem”. Dežurni milicioneri Dušan Milanić, Zaćir Gaši, Slobodan Saratlija su potrčali prema “Bagremu”. Kada su ušli u kafanu mogli su samo da konstatuju da su se potukli privatni pekari Milan Lazić (vlasnik poznate pekare “Kod Šuljage”) i Miladin Aleksić. Pri izlasku iz restorana Aleksić je uhvatio Lazića za leđa, ovaj ga je odbacio od sebe tako silno da je Aleksić pao i zadobio prelom desne noge ispod kolena. sutradan kad je Milan izašao iz milicije svi su počelida ga zapitkuju gde je naučio karate, zvali ga Milanče Jorga, Gde si supermen…

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px