Vesti su proslavile povodom izlaska 1.500 – tog broja. Tom prilikom su uradili anketu iz koji iznosim neke delove: Sreten Lazarević, Valjaonica bakra i aluminijuma: Naš list “Vesti” je moj stalni, nerazdvojni saputnik od 14. februara 1952. godine. Od tada sam upravo njegov stalni pretplatnik. Mislim da svaki građanin koji potiče iz ovog našeg regiona, pa ma gde živeo, treba da bude informisan šta se radi u njegovom rodnom kraju i kako se on razvija.
Mišo Đorđević – Rus, SUP: Drugujem sa “Vestima” od 1941. godine. Bio sam i dopisnik – amater sa izgradnje omladinske pruge Brčko – Banovići 1946. godine. Samo onaj koji se odvoji izvesno vreme od svog kraja, ume da ceni svu veličinu i značaj našeg lista.
Petar Mulina, penzioner: U mojoj porodici “Vesti” su stalan omiljen gost već decenijama. Kad su moja tri sina bili na osluđenju vojnog roka bili su pretplaćeni na “Vesti”. Kao železničar putovao sam često do Milanovca i Višegrada nikada bez “Vesti”. Najradije čitam raznovrsne tekstove i feljtone iz istorije našega kraja.
Nada Pantelić, prodavac novina: “Nešto više od pet godina prodjem “Vesti” u kiosku “Novosti”, nedeljno od 100 do 150 brojeva. Stalni čitaoci ih traže u ranim jutarnjim časovima svakog petka. I sama ih uvek čitam i u njima nađem ponešto zanimljivo, obavestim se o mnogim dogđajima u našem kraju. Rado čitam sport, zanimaju me ankete i komentari o nekoj pojavi ili događaju iz svakidašnjeg života. Nađe se ponešto za svaki uzrast, ali ne bi trebalo zapostavljati žene”.
Maja ove 1976. sem što je proslavljeno poprilično različitih, uobičajnih praznika, i užička Tehnikčka škola je proslavila svoj 16. rođendan u sali Narodnog pozorišta.
Vidoje Vidojević je dobio nagradu od Gradskog veća Saveza sindikata za likovna ostvarenja, a Dragan Dragojlović nagradu za poeziju. Kako predstaviti ovog u političkoj istoriji značajnog Užičanina. Kasnije se deklarisao kao zavičajni pesnik? Rođen je u Pilici kraj Bajne Bašte 1941. godine. Jovan Deretić pseudoistoričar i publicista ga je uz Slobodana Rakitića i Dragomira Brajkovića svrstao u bočnu pesničku struju sa “izrazitim osećajem za istorijsku perspektivu”. Može se reći da je on pesnik sporednih tokova i političar glavne struje Miloševićevog doba kom su politički analitičari dali nadimak “Nesalomivi”. Dragojlović po obrazovanju ekonomista, po vokaciji književnik, po ubeđenju espeesovac, po uverenju ministar vera se školovao se u Užicu i Beogradu. Kao pesnik, pevao je o najvažnijm temama Titovog i Miloševićevog doba. Njegova knjiga Nebeska Srbija (1990) stoji na međi dveju ideoloških epoha. Inače, mit o “nebeskoj Srbiji” se razvio iz kosovskog mita, koji je objašnjavao srpski vojni poraz u bitci na Kosovu 1389. i gubitak srpske državnosti, time što su Srbi navodno izabrali duhovno spasenje umesto vojne pobede.
Svojim “nebeskim” pesničkim temama, Dragojlović se preporučio za ministra vera u svim vladama, od Dragutina Zelenovića do Mirka Marjanovića. Tokom prve polovine devedesetih godina, postavio je standard nezaobilazne simbioze između ekonomije i religije, postavši tako “prvi srpski turbo” ministar vera. U saradnji sa Branom Crnčevićem, bio je glavni dezinformator patrijarha Pavla. Poseban osećaj je pokazivao za srpstvo u rasejanju, pa je kao ministar vera uspevao nekako da objedini i poslove ministarstva za dijasporu. To ga je 1997. kandidovalo za ambasadorsko mesto u Australiji gde je ostao sve do 2001. godine. Miloševićev pad (septembar 2000) dočekao je u Olimpijskom selu u Sidneju, gde je dočekivao naše sportiste i pozdravljao dizanje zastave SRJ. Po povratku u otadžbinu, delimično razorene Miloševićeve strukture sa epicentrom u SANU, našle su mu zgodnu “zavetrinu” na mestu upravnika Zadužbine Ive Andrića.
U osnovnoj školi “Dušan Jerković” 10. maja nastavljena je tradicija đačke smouprave. I tako, umesto nastavnika dođoše učenici, sa dnevnicima, kao pravi nastavnici, ispituju – predaju. Održaše i sednice đačkog nastavničkog veća…
Ove godine se pročuo roštilj u restoranu Doma JNA. Naravno to je bila zasluga jednog čoveka. Zvao se Nikodin Nidžo Antonijević. U to vreme Užicu su stari majstori već bili u penziji, u većini drugih restoranima kuvarice su se silom prilika opredljivale za roštilj. Nidžo je završio mesarski zanat i zaiteresovao se za roštilj. Nikada nije krio tajne svog majstorluka: -“Tajna kafanskog ćevapa je u pripremi mesa. U domaćinstvu se sa malom količinom mesa nikada se ne može postići taj kvalitet.
Koristim mešavinu junećeg mesa i to sa prednjih delova koja daju pikantnost. Iako sam uvek drugoj smeni, svakoga dana ujutru dolazim da primim meso, i da ga pripremim. Roštilj treba ranije nanizati, a na 24 sata priprema se meso za ćevap uz dva mlevenja”.
Jedna od tada najpoznatijih užičkih frizerki bila je Dragana Panić koja je radila u frizerkom salnu br.1 na glavnoj ulici preko puta stare robne kuće gde se danas nalazi nova zgrada do hotela “Zlatibor”: -“Još kao devojčica gledala sam kako se odrasle devojke doterju, kosu uvijaju, pa sam želela da to radim. Kasnije sm završila za Muškog i ženskog frizera, ali sam se odlučila za zanat koji sam zavolela kao devojčica. Veoma je važan i odnos prema mušteriji i znanje i umešnost da joj se predloži odgovarajuća frizura. Kao u svakom pozivu gde se radi sa strankama, i frizer mora sve brige da ostavi pred vratima. Žene se obično opredeljuju za jednog ‘svog’ frizera jer mu ovaj upozna kosu i zna frizuru”. Inače Dragana Panić je majka nekadašnjeg bubnjara koji je radio u Pošti i bio na široko Užicu poznat po nadimku “Kodžak”.
Dočekana je štafeta, sećam se da sam, tada radio na ozvučavanju Trga i na mikseti u toku programa. Štafetu je je na Trg iskićan zastavama i zasut cvećem i prekriven desetinama transparenata tipa: “Živeo drug Tito prvi borac naše revolucija”, “Tito naš ponos” “Tito volimo te”, “Tito – partija”, na kome se okupilo više od 10.000 ljudi donela Marina Despotović učenica Gimnazije. Na mitingu je govorio Radiša Gačić: – “Ovakve svečanosti za naš grad, naš kraj i sve naše radne ljude i građane imaju poseban značaj, jer je naš grad neraskidivo vezan za ime druga Tita, ne samo imenom, nego i svojom prošlošću… U “Vestima” posvećenim ovom događaju, pojavilo se mišljenje koje je o Titu imao Hajnrih Himler jedan od Hitlerovih najbližih saradnika: -“Želeo bih vam navesti još jedan primer upornosti maršala Tita. Moram reći da je on stari komunist, taj her Josip Broz, da je to čovek čvrst. Nažalost, on je naš protivnik. Taj je zaista zaslužio titulu maršala… On je naš neprijatelj, ali bih voleo da imamo jedno tuce Tita u Nemačkoj, ljudi koji bi bili vođe i koji bi imali takvu odlučnost, takve čvrste nerve da se nikad ne predaju, iako su potpuno opkoljeni. Taj čovek ne raspolaže ničim, apsolutno nićim. On se nalazi između Rusa, Engleza i Amerikanaca, a ima petlje da tera šegu i da ponižava Engleze i Amerikance na najsmešniji način”.
Na pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije u boksu član bokserskog kluba “Sloboda” Vladan Savić je u finalu savladao člana beogradskog Saveza i postao novi prvak jugoslavije u pero kategoriji. Ovo je bio jedan od najvećih uspeha do tada užičkog sporta. Vladan je tada imao 18 godina i učio je treći razred Ekonomske škole. Zbog ovog uspeha naradosniji je bio Panto Zubac.
- Maja, u holu pozorišta otvorena je prva samostalna izložba mladog uižkog slikara Vladana Terzića koji je izložio 20 ulja i 6 akvarela. Ovu izložbu je organzovao Klub omladine i Kulturno prosvetna zajednica sa udršenjem “Pivo Karamatijević”. Na Vladanovim slikama, nečešće su to bili pejzaži iz Karana, Bioske, Bokokotorskog zaliva, Dobrote, bilo je i slika mrtve prirode i slobodnih kompozicija.
- maja 1976. krenuo je prvi voz ili prvi za istoriju prugom Beograd – Bar. Bio je to plavi voz a u njemu i prvi putnik Josip Broz Tito. Posle “veličanstvenog narodnog zbora” na Trgu republke u Beogradu na komeje bilo preko 200.000 ljudi Tito je rekao: “Drugarice i drgovi, idemo da isprobamo prugu Beograd – Bar, jedan od najvećih objekata koji je izgrađen u našoj socijalističkoj zemlji. Do sada smo već izgradili više željezničkih pruga: Brčko – Banovići, Šamac – Sarajevo i druge, a sada je, evo, zavrčen i ovaj grandiozni objekat, to jest najduža pruga od 476 kliometara”.
Kada je stigao Užice voz je stao na mestu gde se gradila nova stanica, Tito nije izlazio iz voza pojavio se na prozoru vagona i pogledao prema Užicu, gledajući u veliki broj solitera prokomentarisao: Vidi, Vidi, ti njih…
Pozdravni govor je stojeći na peronu ispred prozora na kome su se nalazili Tito i Jovanka, održao je Miloje Milovanović, skretar Opštinskog komiteta SK, inače roženi brat Luna Milovanovića. Posle je Tito govorio sa prozora voza i izme|u ostalo rekao: “Vudite, mi se nismo badava borili. Mi smo se borili za ovo što danas imamo, a imaćemo sve više i više. Ova pruga znači mnogo za dalji razvitak svih krajeva kroz koje prolazi, i u ekonomskom i u svakom drugom pogledu. I ona će biti korisna ne samo za krajeve koz koje prolazi nego i za celu zemlju. Veoma mi je drago da se Užice tako lepo razvija. Gledam, evo, ove vaše solitere i vidim, bogamu, da je Užice otišlo pod nebo”.
To je propraćeno urnebesnim smehom i aplauzom. Dok je plavi voz polako kretao prema Priboju, put Bara, hor od nekliko stotina učenika pevao partizanske pesme…
