„Желим да се пред њим помире наша браћа. Доста је било мржње, живот иде даље, мора се прекинути губљење времена“. Бошко Радоњић, приликом отварања споменика Крсте Смиљанића на Златибору.
Ако бих морао да кажем суштину о Бошку Радоњићу у три реченице, рекао бих:
Бошко је био велики патриота, потиче из угледне, образоване ужичке породице. Био је оштар мозак, бритка реч и велико срце. Многима је помогао, и у САД и у Србији, спасио је многе животе и измирио многе људе.
Али ако треба да потврдим чињенично ове три реченице, најкраће приповедање би изледало овако:
Са десне стране уз ужичко Доварје, код Доварјашке чесме (била код Ћитове ковачнице), ту су и куће учитеља Радоњића и његове жене Милице. Имали су дванаесторо деце, од којих је остало њих шесторо: Љубинка, Милорад – Пикула, један од ужичких Белих орлова, Ђурђа, Маргита, Драгослав – Пипо, најпознатији ужички вариоц и Бошко Радоњић, њихово дете, које ће Ужичани прозвати „Боле Буљо“, због великих и радозналих очију. Боле ће постати на далеко познат Ужичанин, посебан човек. Ма где био на планети, завичај и Србија су му увек били у глави на првом месту. Био је велики родољуб, борио се беспоштедно да цео свет сазна и чује о његовој отаџбини.
Почетком шездесетих година 20. века, османаестогодишњи Бошко Радоњић са Доварја одлучио је да постанене неко ко ће покушати да промени свет. Био је побуњеник, имао је живот који ништа није могло да уништи. Писано је о томе у многим часописима и књигама, али то није тај Бошко каквог су га Ужичани познавали… За Доварјаше и остале ужичке пријатеље, био је сасвим другачија личност, обасјана ореолом једноставности и простодушности. Био је то посебан млад човек који је пажљиво слушао, погледом учио и саветовао. И млади и стари Ужичани су га знали, сретали смо га на главној улици на корзоу. Причао је о својој дечачкој храбрости, дивили смо се смелости… У души је био песник, волео је Ужице, а посебно Златибор, који је често помињао и о њему надахнуто говорио док је живео у Америци. Била је то његова једина и најдража планина. Осећао жељу да некада живи на њему, написао је:
“Не дајте никоме Златибор, нека то буде мирна и тиха планина. Оштрог ветра, а благих речи и осмеха. Чувајте, заливајте, поштујте добре Златиборце“.
Бошко Радоњић, рођен је у Ужицу 17. маја 1943.године. Отац му је био члан Равногорског покрета, због чега је стрељан ’45, а сестра му је умрла ’48, услед тортуре комуниста. Бошко је одрастао са мајком у истој кући где је и рођен. Завршио је средњу техничку школу, али није могао да се запосли. Године 1970. нестао је из Ужица, прочуло се да је побегао у иностранство. Бошко се од детињства дружио са Милованом Ђорићем Ђором, касније познатим беком ”Црвене звезде”. Он га је прошверцовао у аутобусу са Звездиним играчима у Грац. Боравио је неко време у Аустрији, а одатле је отишао у Италију. Затим се домогао Њујорка. Пре тога, сличан пут као и Боле је имао Никола Каваја, у чију организацију српских националиста СОПО ће се Бошко учланити одмах након доласка у Америку. Каваја му је постао кум и венчао га са првом супругом у Њујорку. С Кавајом планирао је неуспели атентат на Тита у Америци и учествовао у бомбашким нападима на југословенске конзулате. Због тога је крајем седамдесетих осуђен на две године затвора.
Према писању америчке штампе, 1975. године је учествовао у бомбашком нападу на Југословенску мисију при УН, а 1978. признао је кривицу за учешће у завери – постављање бомбе у кући југословенског конзула и у југословенски клуб, 1975. у Чикагу. Након одслужене затворске казне он се 1982. вратио у Њујорк.
Као и многи емигранти настанио на Менхетну, у Хол Скицнеју, злогласном њујоршком крају, који због тога што се у њему годишње догоди најмање 500 мистериозних убистава, углавном нерасветљених, зову ”Кухиња пакла”. Ту је срео и упознао људе из свих крајева света, свих раса и боја: Ирце, Шпанце, Италијане, Пољаке, Немце, Мађаре, Србе, Хрвате и друге. Сви су они остајали у том ”паклу” док се не снађу, док не зараде паре да би прешли у неку другу лепшу четврт града и тако остварили свој амерички сан. Доста их је остајало ту и до краја живота.
Убрзо је Бошко схватио да Америка није тако демократска земља како је мислио, већ да је то полицијска творевина, што се на први поглед не може видети. ФБИ служи за унутрашњу контролу целог државног система, а ЦИА за спољну. Схватио је да се то ради уз помоћ мафије, инсталиране у веома важним установама система – синдикатима. Дошао је до сазнања да је ту мафију организовала и у синдикате поставила нико други него ФБИ, да би спречила да тако важним организацијама за функционисање државе не овладају комунисти. Плашили су се да неки утицајни комуниста или раднички трибун не подстакне на штрајк, макар и на неколико сати или један дан, запослене на одржавању њујоршких лифтова, у градском саобраћају, електранама, водоводу или другим градским комуналним службама. Живот у граду био би потпуно паралисан, настао би хаос.
Бошков кум, Никола Каваја:
„Мафија је намерно створена и у самој ФБИ и ЦИА и другим полицијским установама баш због лакше борбе полиције са мафијом. И ако, директор ФБИ Џон Едвард Хувер, за готово пола века своје неприкосновене владавине овом моћном полицијском организацијом, никада није признао постојање мафије, због виших државних интереса. У Америци поред државне постоји и невидљива мафија која се служи истим методама. И једну и другу воде интелектуално веома образовани људи, босови, и њихови најближи сарадници консијери – координатори, односно извршиоци свих послова. Ове две мафије често се међусобно обрачунавају. У Америци су најјаче мафије ирска, италијанска, шпанска и друге. Бос босова је шеф свих тих мафија у једном граду или крају.“
Игром случаја у Њујорку Бошко је упознао Едија Каминског, боса, односно шефа ирске мафије у ”Кухињи пакла”. Звали су га Еди Бучер, тј. Касапин, човек који олако сече и касапи људска тела ножем. После двадесет година проведених на робији, појавио се на улицама ”пакла” у време кад Бошко ту дошао. Спријатељили су се, Еди га је заготивио. Бошко је баш од од њега доста научио о мафији, о животу у ”Кухињи пакла”, Њујорку и Америци. Ирска мафија Вестијес, чији је шеф био Еди Каменски, била је најбројнија и најмоћнија. Њу су сачињавали сви Ирци у Њујорку: политичари, бизнисмени, синдикални функционери, активисти ИРЕ и други утицајни људи. У једном обрачуну између ирске и италијанске мафије 1977. године, Еди је убијен. После њега за шефа је дошао Ирац Марк Сплен, али и њега је убрзо снашла иста судбина. На његово место је изабран Џон Кунин, један од Бошкових најбољих пријатеља. И он је у међувремену осудјен на 75 година робије и морао је да иде на издржавање казне. Пред полазак у затвор позвао га је и поставио за шефа ирске мафије у Њујорку. Тако је Ужичанин постао бос, односно шеф најбројније и најмоћније ирске мафије у Њујорку.
Случајност је хтела да за боса, односно шефа италијанске мафије, исто тако моћне у Њујорку, тада буде постављен добар пријатељ Бошка Радонића – Џон Готи. Он је био шеф мафије једне од најутицајнијих њујоршких породица, италијанског порекла – Гамбино. Бошко га је упознао почетком седамдесетих, док је био млади официр у породици Гамбино. Помогао му да се прикрије, тако је стекао поверење, које ми је када је постао Бос, вратио тако што га је именовао за капетана Коза ностре за Њујорк. Био је кум ирског клана, једини странац, који је био бос у Коза Ностри, и једини Србин који је био високи официр у америчком подземљу. После смрти Џона, и хапшења његовог брата Питера, који је једно време био кум Коза ностре, организацију води бошков познаник Џон Ноис. Готи му је предложио да се две мафије побратиме и да тесно сарађују, што је Бошко прихватио, тако да су, у ствари, постали војници породице Гамбино. Бошко док је био бос је настојао да престану међусобни обрачуни и убиства у мафији… Сећао се:
„И таман сам мислио да сам у томе успео кад је једног јутра 1985. на плочнику испред ресторана на Менхетну нађен убијен Пол Кастелано, бос босова, односно шеф свих мафија у Њујорку. Било је очигледно да је то убиство због неких својих или виших државних интереса организовала полиција. За убиство Кастелана осумњичен је и ухапшен мој пријатељ и најбољи и најближи сарадник Џон Готи, шеф италијанске мафије у Њујорку. Није било никаквог разлога за то. Све је то била врхунска намештаљка.
Џон Готи је осуђен за убиство Кастелана, које он уопште није починио, само зато што је његов најближи сарадник Семи Гравано ’пропевао’. Он је најобичнија џукела, зато смо га звали Семи Дебил. Гравано је својим рукама убио деветнаесторицу људи, а полицији је рекао да је то учинио по наређењу свога шефа Готија и извукао се без дана затвора, док је мој пријатељ Готи добио сто година робије. Тај исти Гравано оптужио је и мене да сам подмитио поротника за 60.000 долара. Смешно, тај поротник Џорж Пејп је мој пријатељ, један од венчаних кумова. Него, тадашњем јавном тужиоцу Њујорка Рудолфу Ђулијану, који је водио цео случај (иначе потоњем градоначелнику овог града), било је обећано да ће ако успе да Готи буде осуђен на дугогодишњу робију – постати јавни тужилац државе Њујорк. И, наравно, због тога он и његови сарадници нису бирали средства и начине да то остваре.“
Дон Бошко Радоњић никада у Америци није био осуђиван због криминала, ни због његовог дружења са члановима породице Гамбино. Био је човек са јаким везама у Коза Ностри. Иначе, Коза Ностра у Америци је елитни друштвени слој, који живи и ради по својим специфичним правилима. Као члан Коза Ностре, Бошко се није бавио криминалом, бавио се организовањем синдиката и борбом против синдиката, који су били под утицајем комуниста, Бошко је објаснио:
„ФБИ и Едгар Хувер нису за Коза Ностру рекли да је мафија, јер су је користили за обрачун са комунистима у Америци и на југу Италије. У међувремену клан Гамбино, коме сам припадао, проширио је послове на организовање синдиката возача и синдиката глумаца и филмских радника. У тим пословима Коза Ностри је највише помагао јеврејски лоби. Коза Ностра никада није у САД и Италији деловала против своје државе и против свог народа. Готи је пао када су амерички политичари одлучили да га руше. Америка је дала 100 милиона долара градоначелнику Њујорка Ђулијанију да искорени Коза Ностру. Регану је стало да га Ђулијани наследи на месту председника САД. ФБИ је почетком деведесетих ухватио шесторицу кумова и Џону Готију потурио кртицу. Ја сам први дошао до поверљиве информације из ФБИ и Џону Готију рекао да имамо кртицу у породици и да ће бити ухапшен. Ђулијано није успео одмах да сруши Готија, јер је овај имао јаке адвокате и сараднике. Зато се Роналд Реган одрекао Ђулијанија. Ја сам у то време, крајем 1990. већ био у Београду.“
Године 2000. Бошка су агенти ФБИ скинули са авионског лета за Кубу, и одвели у Њујорк, тражили су да призна ко га је обавестио да је у Коза Ностру убачен Сами Боно. ФБИ му је нудила статус заштићеног сведока и вилу на Флориди. Ништа није признао и на крају су га пустили, вратио се у Београд:
„Готи ми је саветовао да се вратим кући, поготову што је рат овде већ био почео. Он је преко својих доушника дознао да се спремају да крену на Србију. Знао је да сам ја у Америку побегао и прихватио сарадњу са мафијом ради остварења српских националних интереса, а да у новонасталој ситуацији могу да помогнем Србима у Босни.“
И заиста, уз помоћ својих америчких утицајних пријатеља, Бошко је све време рата издашно помагао Србе у Босни: саветима, парама, обуком специјалаца и командоса, оружјем, одећом, обућом, храном, доводио уморне борце да се одморе на Златибору. Преко својих америчких веза помагао је да истина о борби српског народа продре у свет. Уз помоћ својих високоутицајних пријатеља довео је у Босну својевремено и Џимија Картера, да види да треба спасавати животе не само Срба, него муслимана и Хрвата…
„Заправо, видео сам да поред пет чланова оне Контакт групе за Босну треба увести и једног јаког играча да се заустави рат. Због свега тога стекао сам наклоност људи у Републици Српској, а поготову његовог тадашњег председника др Радована Караџића. Радован ми је својевремено причао да му је Холбрук обећао да ако се не буде појављивао у јавности и политичком животу, да ће нешто учинити за њега. Али, ја добро познајем Американце. Они никад нису играли игру која није дупла, па и тродупла. Њима не треба веровати. То сам саветовао и Радовану.”
Бошков савет Караџић није послушао и након обећања Холбрука да ће га заштитити од Хага, ако се повуче са места председника Републике Српске, Караџић је то и учинио и о томе говорио у Хагу, али суд овај договор није занимао. Холбрук је ћутао…
Бошко Радоњић се у Србију вратио 15. децембра 1990. Дочекали су га Ђорђе Божовић Гишка, Дана и Вук Драшковић, Милован Ђорић и Момо Капор. Иако је у Служби државне безбедности био заведен као политички емигрант и државни непријатељ, служба га није дирала… Касније је Бошко открио, да су од Јовице Станишића добила такво наређење. Станишић је био амерички човек, од почетка деведесетих је сарађивао са ЦИА-ом.
Бошко је решио да живи на омиљеном му Златибору, где је отворио коцкарницу, у Хотелу “Палисад”. Касније је у центру Краљевих Вода саградио Казино клуб “Бос”. Сви су знали да је на Златибору Дон Бошко бог и батина, тако да, иако су многи жестоки момци посећивали ову планину, на њој је владао мир јер нису били дозвољени обрачуни. Од ’96. је држао београдски ”Лотос бар” у Змај-Јовиној улици, који је закупио и претворио у ексклузивни ноћни клуб, попут оних америчких, у којима је често боравио док је живео у Њујорку. Ту је имао и стан где је живео са супругом Сабрином, којом се оженио у Њујорку 1990. године, пред повратак у Југославију. У Србији никада није осуђиван, мада је хапшен у време „Сабље“, током које је три дана провео у притвору. Како каже премијера Србије је познавао, као и остале познате политичаре који су свраћали у његов локал.
“Ђинђић би свратио на кафу. Једном је наишао Легија, да ваљда види шта ради Ђинђић са мном, па сам га ја отерао. Ухапшен сам са изговором да угрожавам безбедност земље, а иследници су ме оптуживали да сам пријатељ Жељка Максимовића Маке и да имам информације о убиству полицијског генерала Бошка Бухе. Наводно су имали доказе да је Мака, ког сам знао петнаестак година, седео у Лотос бару дан пре убиства генерала Бухе и ваљда ту планирао то убиство, у време док сам ја боравио у САД. Ту сулуду идеју је иследницима дао Војислав Шешељ, који је тврдио да сам ја човек Веље Илића, који му помаже да заједно са Војом Коштуницом дође на власт. Тако је Шешељ преко мене хтео да руши Вељу Илића. Само су понављали питања да ли сам ја са Маком планирао убиство Бошка Бухе, па су проширили на генерала Баџу, министра Павла Булатовића и начелника полиције Влаховића. (иначе за сва ова убиства је осумњичен клан “Америка”, на чијем је челу Милета Миљанић Мајк). То ме је изнервирало, па сам питао да ли су они као комунистички изроди убили мог оца, рођаке, пријатеље антикомунисте у емиграцији и пријатеље из српског подземља, Гишку и Аркана? Тада су иследници ућутали. Пустили су ме. У ЦЗ-у сам боравио са Радетом Булатовићем, Ацом Томићем, Јовицом Станишићем, Небојшом Павковићем, Предрагом Ранковићем Пецонијем, Френкијем Симатовићем, и Цецом. Сви смо се држали храбро и достојанствено.“
У Америку Бошко није смео, али је волео да одлази у земље Јужне Америке. У америчком затвору се нашао 31. децембра 1999. године. Са Николом Кавајом је био на одмору на Куби, одакле је продужио у Канкун. Регистрован је међу путницима, и авион се због њега приземљио у Мајамију. ФБИ је скренуо лет авиона са Кубе у Мајами како би га ухапсио за подмићивање пороте на суђењу мафијашком босу Џону Готију. Радоњић је из затвора ангажовао петорицу скупих адвоката који су му брзо издејствовали да се брани са слободе. Америчка штампа је шпекулисала да су код њега пронађене фотографије ирачке амбасаде у Хавани, и да је вероватно тамо био у некој мисији. После годину и по, изашао је као слободан човек. Једини сведок против њега, Салваторе Гравано, звани Семи Бик, изгубио је статус заштићеног сведока због продаје дроге док је био у програму за заштиту сведока. У каснијим интервјуима, Радоњић је тврдио да га ФБИ, заправо, прогони јер је крајем осамдесетих година открио да заједно са Министарством правде намештају хапшење и суђење његовом пријатељу Џону Готију, шефу сицилијанске мафије у Америци.
„Прошло је 16 година од како сам се из Америке вратио у Србију. Не желим да се светим због злочина који су почињени мојој породици, јер сам се као православац и члан СОПО заветовао да нећу дозволити да удари Србин на Србина. То је мој начин националног помирења потомака четника и партизана… Разочаран сам у Америку, јер ми је када сам побегао из Југославије дала слободу, а потом ми је, када сам се вратио у Србију, одузела. Бомбардовала је моју земљу и мој народ само да би доказала да је неприкосновени владар света.“
Последњих година Бошко је живео је на релацији Златибор-Београд. Изненада је у свом апартману у насељу Краљеви конаци доживео шлог… Није могао да се опорави, иако је дуго био на апаратима који су га одржавали у животу. Умро је 2011. Опело и комеморација су одржани на Новом гробљу у Београду, а сахрана у Ужицу, ту на Доварју, на домак куће где се родио, где је започео и затворио свој животни пут. Ужичани су га испратили уз трубаче са молитвом у срцу и уверавањем да је смрт легенде у њему оставила преголему празнину. Поред свих тајни које заувек односи у гроб, јер је он само умео да створи догађаје и људе гледа кроз двоструке аршине и наочари, његово срце би било срећно и пуно. Три пута се на сахрани на гробљу на Доварју чула заклетва његових следбеника равногораца: „Живела Србија!“. На Бошковом споменику на ужичком гробљу на Доварју стоји епитаф: „Мој живот је моја част.“
Бошкова жена Сабрина Радоњић је неколико година касније изјавила за јавност:
„Мој покојни муж Бошко Радоњић био је у контакту са свим политичарима, али највише је поштовао Зорана Ђинђића. Више пута га је упозорио да се пази криминалаца и нарко-дилера из свог окружења. Зато су ме заболеле лажи оних који су објавили да је Бошко хтео да га руши. Посебно ме је заболела лаж да је мој муж био на челу клана “Америка”. Бошко је био дон, али никад није био криминалац, пре свега био господин и частан човек. У Србији никад није био оптужен ни за једно кривично дело, а поједини медији су га приказали као неког вођу клана “Америка”, што нема никакве везе са истином.
Знам да јавност у Србији Бошка зна као бившег шефа мафије у Њујорку с краја прошлог века, али велика већина људи у овој земљи не разуме шта је била мафија у Америци.То је био државни пројекат. Они се нису бавили уличним криминалом, дрогом и слично. Мафија у САД је била “држава у држави”. Бошко, Џон Готи и њихови пријатељи контролисали су синдикате и имали су осамдесетих година монопол над грађевинским и другим уносним пословима на Менхетну, где су се окретале огромне паре, и то у време кад је америчка економија била у процвату. Зашто би се поред таквих послова петљао у дрогу, те приче немају никаквог смисла.“
