Видех да ми је фејс пријатељ Саша Зекавчић, познати ужички риболовац и потомак најпознатијих ужичких рибара. То ме инспириса да вам испричам ову причицу, уз помоћ једне од највреднијих фотографија из архиве Ужичанствено.
На путевима рађених тих година у ужичком крају, засигурно најлепши објекат је био бетонски мост “Краља Александра”, којим је свако из Ужица морао прећи aко би путовао у Вишеград или на Златибор. Овај лепи мост се ту налазио до 1944. и био је у комбинацији армираног бетона и камена. Имао је три лука и два стуба у кориту Ђетиње. Ову фотографију снимио је Илија Лазић са Касапчића моста. Десно од моста је Вашериште, данас простор Аутобуске станице.
Ако се загледате видећете човека који мрежом лови рибу. Ужице је имало своје рибаре, који су варош снадбевали рибом. Мрежу су бацали из руку, а рибу продавали легално, јер су плаћали порез. То су Зекавице. Све је почело од старог месара Зекавице, кога су Ужичани звали “Таикркуша” јер је он тада викао: “Таи, држи га таи момче, таи побеже ми, таи толика, таи кркуша”… Уз Зекавице, ужички рибари су тада били Радоје из Крчагова, Перо “Цванцик” и Васо “Лелек”.
На фотографији код средњег лука моста види се у Ђетињи и аутомобил. Ракић, који је имао бензинску пумпу, најпре је београдским возачима, као и ужичким таксистима, прао аутомобиле на Ђетињи, код моста Краља Александра. Његови шегрти су учили прве појмове вожње тако што су пред пумпом померали аутомобиле по метар два и натраг. Ови су за то време седели у Хотелу “Златибор”, уз роштиљ и хладно пиће. Ракић је имао кућу где је сада МУП.
Даље преко моста се види кућа на којој пише “Пекара Ковачевић”, Ковачевић се не види у целости, јер знак заклањају гране дрвета. Али, то је кућа мога деде Витомира Ковачевића, где је била и парна пекара за 15.000 сомуна дневно. У позадини се лево се види Вујића брдо, а десно Доварје.
