Videh da mi je fejs prijatelj Saša Zekavčić, poznati užički ribolovac i potomak najpoznatijih užičkih ribara. To me inspirisa da vam ispričam ovu pričicu, uz pomoć jedne od najvrednijih fotografija iz arhive Užičanstveno.
Na putevima rađenih tih godina u užičkom kraju, zasigurno najlepši objekat je bio betonski most “Kralja Aleksandra”, kojim je svako iz Užica morao preći ako bi putovao u Višegrad ili na Zlatibor. Ovaj lepi most se tu nalazio do 1944. i bio je u kombinaciji armiranog betona i kamena. Imao je tri luka i dva stuba u koritu Đetinje. Ovu fotografiju snimio je Ilija Lazić sa Kasapčića mosta. Desno od mosta je Vašerište, danas prostor Autobuske stanice.
Ako se zagledate videćete čoveka koji mrežom lovi ribu. Užice je imalo svoje ribare, koji su varoš snadbevali ribom. Mrežu su bacali iz ruku, a ribu prodavali legalno, jer su plaćali porez. To su Zekavice. Sve je počelo od starog mesara Zekavice, koga su Užičani zvali “Taikrkuša” jer je on tada vikao: “Tai, drži ga tai momče, tai pobeže mi, tai tolika, tai krkuša”… Uz Zekavice, užički ribari su tada bili Radoje iz Krčagova, Pero “Cvancik” i Vaso “Lelek”.
Na fotografiji kod srednjeg luka mosta vidi se u Đetinji i automobil. Rakić, koji je imao benzinsku pumpu, najpre je beogradskim vozačima, kao i užičkim taksistima, prao automobile na Đetinji, kod mosta Kralja Aleksandra. Njegovi šegrti su učili prve pojmove vožnje tako što su pred pumpom pomerali automobile po metar dva i natrag. Ovi su za to vreme sedeli u Hotelu “Zlatibor”, uz roštilj i hladno piće. Rakić je imao kuću gde je sada MUP.
Dalje preko mosta se vidi kuća na kojoj piše “Pekara Kovačević”, Kovačević se ne vidi u celosti, jer znak zaklanjaju grane drveta. Ali, to je kuća moga dede Vitomira Kovačevića, gde je bila i parna pekara za 15.000 somuna dnevno. U pozadini se levo se vidi Vujića brdo, a desno Dovarje.
