Прво светко првенство у Монтевидеу је утицало на популарност фудбала и у Ужицу. У Ужицу су се у то време преплитали фудбал и музика, што потврђује и ова фотографија. Често су урбани јунаци музичари у исто време и фудбалери.
Фудбал у нашем граду је имао много бурнију историју него у другим местима. Неразумевање меродавних за спорт, увек тешка материјална ситуација кочили су развој фудбала…
Ипак побеђивао је ентузијазам. Клубови су оснивани без материјалне подршке, често и без фудбалске лопте, која је позајмљивана да би се могла одиграти утакмица. Спорске опреме уопште није било.
“Још је трајало прво полувреме и при једној бековској лопти, онај фудбал зашишта кроз ваздух и стиже на земљу као устрељена шљука. Чуо се само туп удар и чудан ехо. Веровали или не, утакмица се не настави, јер резервне лопте није било, а пробушену нису успели да поправе.” Тако је фудбалски клуб “Ера”, када је био на врхунцу, имао само од клупске опреме само 9 дресова и једну лопту, која је за време тренинга неколико пута ушивана.
Ипак, било је људи као што је Војо Бојовић, функционер који је разумео младост и фодбалере, касније и рокере, и помагао им колико је могао…
Јунак урбаног Ужица Војо Бојовић, задужио је Ужице, а оно му се одужило тако што је спорски центар у Крчагову назван његовим именом. Биста на ужичкој Плажи, за коју се изборио и на крају је године 1960. предао на коришћење Ужичанима, још није постављена. За време док је био председник ФК Слобода педесетих година 20. века, Војо Бојовић је ангажовао мога оца, првог ужичког дифовца, професора Влајка Ковачевића, да кондиционо тренира Слободу када су Ужичани постали шампиони.
На фотографији с десна кондициони тренер проф. Влајко Ковачевић. Шампионски пехар држи капитен Миленко Ђурић. У оделу с краватом, председник Војо Бојовић.