Od Montevidea do Voja Bojovića i “Slobode šampiona”

71

Prvo svetko prvenstvo u Montevideu je uticalo na popularnost fudbala i u Užicu. U Užicu su se u to vreme preplitali fudbal i muzika, što potvrđuje i ova fotografija. Često su urbani junaci muzičari u isto vreme i fudbaleri.

Fudbal u našem gradu je imao mnogo burniju istoriju nego u drugim mestima. Nerazumevanje merodavnih za sport, uvek teška materijalna situacija kočili su razvoj fudbala…

Ipak pobeđivao je entuzijazam. Klubovi su osnivani bez materijalne podrške, često i bez fudbalske lopte, koja je pozajmljivana da bi se mogla odigrati utakmica. Sporske opreme uopšte nije bilo.

“Još je trajalo prvo poluvreme i pri jednoj bekovskoj lopti, onaj fudbal zašišta kroz vazduh i stiže na zemlju kao ustreljena šljuka. Čuo se samo tup udar i čudan eho. Verovali ili ne, utakmica se ne nastavi, jer rezervne lopte nije bilo, a probušenu nisu uspeli da poprave.” Tako je fudbalski klub “Era”, kada je bio na vrhuncu, imao samo od klupske opreme samo 9 dresova i jednu loptu, koja je za vreme treninga nekoliko puta ušivana.

Šampionska Sloboda
Šampionska Sloboda

Ipak, bilo je ljudi kao što je Vojo Bojović, funkcioner koji je razumeo mladost i fodbalere, kasnije i rokere, i pomagao im koliko je mogao…

Junak urbanog Užica Vojo Bojović, zadužio je Užice, a ono mu se odužilo tako što je sporski centar u Krčagovu nazvan njegovim imenom. Bista na užičkoj Plaži, za koju se izborio i na kraju je godine 1960. predao na korišćenje Užičanima, još nije postavljena. Za vreme dok je bio predsednik FK Sloboda pedesetih godina 20. veka, Vojo Bojović je angažovao moga oca, prvog užičkog difovca, profesora Vlajka Kovačevića, da kondiciono trenira Slobodu kada su Užičani postali šampioni.

Na fotografiji s desna kondicioni trener prof. Vlajko Kovačević. Šampionski pehar drži kapiten Milenko Đurić. U odelu s kravatom, predsednik Vojo Bojović.