Током седамдесетих година прошлога века појавила се идеја да се спомен простор на Кадињачи претвори у меморијални парк, попут Тјентишта 1971. или Козаре 1972. године. Овакаква промена простора сећања био је одјек јачања ЈНА и КПЈ, које су споменике Народно-ослободилачке борбe доживљавала као сопствену заслугу и залагали се за развој масовне културе. Они су били ти који су према званичној историји одиграли кључну улогу у рату. То популарисање седам непријатељских офанзива и других борби партизана доживљавано је као општа наредба.
У то врeме је ангажован академски вајар Миодраг Живковић, који је радио композицију скулптура за меморијални комплекс „Долина хероја“ у близини Тјентишта, у част хиљада бораца палих у бици на Сутјесци. Он је био уметник који је урадио позато ,,V/3“ у Спомен парку у Крагујевцу. Архитекта Александар Ђокић радио је на пројектовању Спомен дома, неизоставног дела сваког меморијалног парка, као у Крагујевцу или Тјентишту. У периоду од 1977. до 1979. године довршен је цео меморијални комплекс на Кадињачи, у површини од 15 хектара.
Свечано отварање одржано је 23. септембра 1979. године. Председник Тито открио је споменик и одржао говор пред близу 100.000 присутних. Овом приликом Тито је рекреирао ситуацију из 1952. године поновним одликовањем Радничког батаљона, овог пута још значајнијим Орденом народног хероја. Исте године ,,Кадињача“ је проглашена за непокретно културно добро од изузетног значаја. Тада сам радио у ужичком Омладинском клубу и био задужен да озвучим ресторан салу у Меморијалном центру.
Простор је добро осмишљен, веома је ефектна позиција на којој су постављене скулптуре. На врху Кадињаче налазио се улаз у Спомен дом, у којем је смештена стална поставка о Радничком батаљону, Ужичкој републици и борби која се водила на Кадињачи. Тада се ту налазио и ресторан. Такође, постојала је сала за конференције и продавница сувенира. Од улаза стаза је водила до чесме, која симболизује живот. И данас поред чесме су степенице које воде до прве целине споменика, Амфитеатра Ужичке републике, предвиђеног за одржавање концерата и других врста културних манифестација. Од Амфитеатра креће друга целина, Алеја Радничког батаљона, са двадесет и једном скулптуром висине од два до пет метара у чијем се центру на благом узвишењу налази стари споменик из 1952. године, спомен пирамида. На монолитним блоковима распоређеним са обе стране стазе оцртавају се стилизовани обриси лица страдалих. Пут коначно води до треће целине, Платоа слободе, где се монументална вајарска остварења уздижу до главног мотива, дводелне скулптуре са висином од 14 м, који симболишу раздаљину од 14 км између Ужица и Кадињаче. Централни део чини процеп који као да је настао у борби, разнесен експлозијом, кроз који се пружа поглед на долину и град. Са унутрашње стране отвора такође се назиру обриси глава жртава.
Споменик прати и одговарајућа пејзажна архитектура. На падинама је засађено жбуње дуњарице, које са својим црвеним бобицама асоцира на проливену крв. Са друге стране Спомен дома налази се још једно узвишење на којем су смештени аутентични „партизански топ“ из борбе. Испод је брезова шума коју су садили пионири „88 бреза за друга Тита“, које су асоцирале да је Тито имао 88 година када је отворио Меморијални комплекс на Кадињачи. Следеће године, 1980, преминуо је у болници у Љубљани. Брезе су повезане са култом мртвих као симболом васкрсења, па је често коришћена у оваквим приликама. Током година, разне делегације које су посећивале Кадињачу доносиле би садницу неке биљке из своје земље и на тај начин одавале почаст страдалима.
Спомен комплекс ,,Кадињача“ је у том периоду представљао саставни део разних културних манифестација: традиционалног марша ,,Путем Радничког батаљона“, затим маратона ,,Четрнаести километар“, као и ,,Ватре Ужичке републике“, која се организовала сваке године 24. септембра на дан града Ужица. Такође је била организована и ,,Песничка штафета“, где су се учесници такмичили у најбољем поетском остварењу инспирисаном догађајем који се одиграо на Кадињачи.
Разлог због чега je грађен спомен комплекс ,,Кадињача“ првенствено је у политичком значају које је то место имало за тадашњи режим. На примеру спомен комплекса на Кадињачи може се закључити на који начин су третирани простори који су били од важности за историју Народноослободилачке борбе. Колики је значај подизање споменика жртвама Другог светског рата имало за очување везе народа са влашћу.
Посматрајући Меморијални комплекс, његову уметничку вредност коју има не само споменик, већ и простор који га окружује, чини га веома погодним за анализу целокупног феномена меморијалних паркова. Кроз ту гигантску форму повећаване су емоције, па је та врста симболизама била изузетно прихваћена.
Због политичких превирања, Меморијали комплекси у једном периоду, у време склањања Титовог споменика са Трга, представљали су симбол идеолошки неподобне прошлости и били су објекти на којима се могла извршити агресија и показати фрустрације и бес према свему што је до тад представљала Југославија. Споменици су постали жртве мржње и нетолеранције и спомен комплекс ,,Кадињача“ је пао у благи заборав. Али, постоји иницијатива да се реконструише и ревитализује, нарочито пошто је била прослава 70-годишњица од битке. Планирано је да 29. новембра буде откривена спомен биста Славка Вукосављевића, као и да се изда монографија о Кадињачи. Постављено је декоративно осветљење, урађена је рестаурација споменика и Спомен дома…
Комплексом на Кадињачи и Издавачким центром „Кадињача“ управљао је ужички Народни музеј до 1991. године, када је Спомен – обележје постало самостална установа којом је руководио Никола Гогић. Од 2002. поново је у саставу Музеја.