Memorijalno obeležje na Kadinjači

305

Tokom sedamdesetih godina prošloga veka pojavila se ideja da se spomen prostor na Kadinjači pretvori u memorijalni park, poput Tjentišta 1971. ili Kozare 1972. godine. Ovakakva promena prostora sećanja bio je odjek jačanja JNA i KPJ, koje su spomenike Narodno-oslobodilačke borbe doživljavala kao sopstvenu zaslugu i zalagali se za razvoj masovne kulture. Oni su bili ti koji su prema zvaničnoj istoriji odigrali ključnu ulogu u ratu. To popularisanje sedam neprijateljskih ofanziva i drugih borbi partizana doživljavano je kao opšta naredba.

Memorijalni centar Kadinjača panorama (foto Veselinović)
Memorijalni centar Kadinjača panorama (foto Veselinović)

U to vreme je angažovan akademski vajar Miodrag Živković, koji je radio kompoziciju skulptura za memorijalni kompleks „Dolina heroja“ u blizini Tjentišta, u čast hiljada boraca palih u bici na Sutjesci. On je bio umetnik koji je uradio pozato ,,V/3“ u Spomen parku u Kragujevcu. Arhitekta Aleksandar Đokić radio je na projektovanju Spomen doma, neizostavnog dela svakog memorijalnog parka, kao u Kragujevcu ili Tjentištu. U periodu od 1977. do 1979. godine dovršen je ceo memorijalni kompleks na Kadinjači, u površini od 15 hektara.

Svečano otvaranje održano je 23. septembra 1979. godine. Predsednik Tito otkrio je spomenik i održao govor pred blizu 100.000 prisutnih. Ovom prilikom Tito je rekreirao situaciju iz 1952. godine ponovnim odlikovanjem Radničkog bataljona, ovog puta još značajnijim Ordenom narodnog heroja. Iste godine ,,Kadinjača“ je proglašena za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja. Tada sam radio u užičkom Omladinskom klubu i bio zadužen da ozvučim restoran salu u Memorijalnom centru.

Heroji Kadinjače (foto Veselinović)
Heroji Kadinjače (foto Veselinović)

Prostor je dobro osmišljen, veoma je efektna pozicija na kojoj su postavljene skulpture. Na vrhu Kadinjače nalazio se ulaz u Spomen dom, u kojem je smeštena stalna postavka o Radničkom bataljonu, Užičkoj republici i borbi koja se vodila na Kadinjači. Tada se tu nalazio i restoran. Takođe, postojala je sala za konferencije i prodavnica suvenira. Od ulaza staza je vodila do česme, koja simbolizuje život. I danas pored česme su stepenice koje vode do prve celine spomenika, Amfiteatra Užičke republike, predviđenog za održavanje koncerata i drugih vrsta kulturnih manifestacija. Od Amfiteatra kreće druga celina, Aleja Radničkog bataljona, sa dvadeset i jednom skulpturom visine od dva do pet metara u čijem se centru na blagom uzvišenju nalazi stari spomenik iz 1952. godine, spomen piramida. Na monolitnim blokovima raspoređenim sa obe strane staze ocrtavaju se stilizovani obrisi lica stradalih. Put konačno vodi do treće celine, Platoa slobode, gde se monumentalna vajarska ostvarenja uzdižu do glavnog motiva, dvodelne skulpture sa visinom od 14 m, koji simbolišu razdaljinu od 14 km između Užica i Kadinjače. Centralni deo čini procep koji kao da je nastao u borbi, raznesen eksplozijom, kroz koji se pruža pogled na dolinu i grad. Sa unutrašnje strane otvora takođe se naziru obrisi glava žrtava.

Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)
Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)

Spomenik prati i odgovarajuća pejzažna arhitektura. Na padinama je zasađeno žbunje dunjarice, koje sa svojim crvenim bobicama asocira na prolivenu krv. Sa druge strane Spomen doma nalazi se još jedno uzvišenje na kojem su smešteni autentični „partizanski top“ iz borbe. Ispod je brezova šuma koju su sadili pioniri „88 breza za druga Tita“, koje su asocirale da je Tito imao 88 godina kada je otvorio Memorijalni kompleks na Kadinjači. Sledeće godine, 1980, preminuo je u bolnici u Ljubljani. Breze su povezane sa kultom mrtvih kao simbolom vaskrsenja, pa je često korišćena u ovakvim prilikama. Tokom godina, razne delegacije koje su posećivale Kadinjaču donosile bi sadnicu neke biljke iz svoje zemlje i na taj način odavale počast stradalima.

Spomen kompleks ,,Kadinjača“ je u tom periodu predstavljao sastavni deo raznih kulturnih manifestacija: tradicionalnog marša ,,Putem Radničkog bataljona“, zatim maratona ,,Četrnaesti kilometar“, kao i ,,Vatre Užičke republike“, koja se organizovala svake godine 24. septembra na dan grada Užica. Takođe je bila organizovana i ,,Pesnička štafeta“, gde su se učesnici takmičili u najboljem poetskom ostvarenju inspirisanom događajem koji se odigrao na Kadinjači.

Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)
Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)

Razlog zbog čega je građen spomen kompleks ,,Kadinjača“ prvenstveno je u političkom značaju koje je to mesto imalo za tadašnji režim. Na primeru spomen kompleksa na Kadinjači može se zaključiti na koji način su tretirani prostori koji su bili od važnosti za istoriju Narodnooslobodilačke borbe. Koliki je značaj podizanje spomenika žrtvama Drugog svetskog rata imalo za očuvanje veze naroda sa vlašću.

Posmatrajući Memorijalni kompleks, njegovu umetničku vrednost koju ima ne samo spomenik, već i prostor koji ga okružuje, čini ga veoma pogodnim za analizu celokupnog fenomena memorijalnih parkova. Kroz tu gigantsku formu povećavane su emocije, pa je ta vrsta simbolizama bila izuzetno prihvaćena.

Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)
Skulptorski elementi od belog betona (foto Veselinović)

Zbog političkih previranja, Memorijali kompleksi u jednom periodu, u vreme sklanjanja Titovog spomenika sa Trga, predstavljali su simbol ideološki nepodobne prošlosti i bili su objekti na kojima se mogla izvršiti agresija i pokazati frustracije i bes prema svemu što je do tad predstavljala Jugoslavija. Spomenici su postali žrtve mržnje i netolerancije i spomen kompleks ,,Kadinjača“ je pao u blagi zaborav. Ali, postoji inicijativa da se rekonstruiše i revitalizuje, naročito pošto je bila proslava 70-godišnjica od bitke. Planirano je da 29. novembra bude otkrivena spomen bista Slavka Vukosavljevića, kao i da se izda monografija o Kadinjači. Postavljeno je dekorativno osvetljenje, urađena je restauracija spomenika i Spomen doma…

Kompleksom na Kadinjači i Izdavačkim centrom „Kadinjača“ upravljao je užički Narodni muzej do 1991. godine, kada je Spomen – obeležje postalo samostalna ustanova kojom je rukovodio Nikola Gogić. Od 2002. ponovo je u sastavu Muzeja.