„Чекао је или не, Нова година ће доћи те доћи, а стара ће некоме бити ружна или лепа“ Зоран Домановић
Пре Другог светског рата обичај дочекивања Нове године доста се разликовао од од послератног. По угледу на свет и Срби су почели дочекивати Нову годину 1. Јануара, а да нису смели српску Нову годину. Неки су се из ината, кријући своју намеру окупљали 14. јануара. Илегално, као да су нека странка која противила новој власти. А Срби ко Срби, чим забију коју више, што се обавезно дешавало, јер како би то српско славље било ако се не попије и поједе и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима и у Ужицу, јер су исти најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе и ко је са чијом женом, као и ко је мазно државне паре.
Што се тиче Ужичана, после бројних прича старих Ужичана које сам слушао 40 година и свог значајног кафанског искуства, Ужичанин се најлакше и најмекше раскрави у кафани, и ту каже што на другом месту не би никада рекао. И не само то, уз шегу склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе. Наравно Ера, чија је главна особина, да не признаје ауторитет, не признаје ту у кафани псује власт, а често и Бога.
И тако, у то послератно опасно време, кафане у Ужицу су на дан дочека православне Нове године затваране са првим мраком, да не би коме пало на памет да тај „обичај“ српске буржуазије оживљава. Нова година 1. јануара званично је проглашена државним празником законом о државним празницима из 1955. године, док је у претходном закону из 1929. године била верски католички празник.
Заједно са пропагандом и принудом у току неколико послератних година, прослављање Нове године је добрим делом заменило традицију прослављања верског празника – Божића и усталило се као прави народни празник. Деда Мраз је био непожељан у првим годинама социјализма, али је после масовно прихваћен.
Од како знам за себе, Нова година је највећи празник на “нашим” просторима – од СФРЈ, па до данашње Србије. Нова година је као југословенски празник била битан део у процесу трансформације друштва, у креирања новог човека социјализма и стварања осећаја припадности заједници свих становника Југославије, без обзира на веру и нациу. Њено прослављање је потиснуло традицију верског празника Божића, и тако је Нова година временом постала прави народни празник.
Тито је годинама организовао свечане прославе за своју породицу, пријатеље, најближе сараднике, а поред тога је шетао градским улицама, возио се градским превозом, посећивао јавне скупове, тада је и обичан свет имао прилику да Председнику честита Нову годину.
У Ужицу се нова „Нова“ година прослављала од обданишта па до предузећа и фронтовских организација, АФЖ друштва, клубова пензионера, бораца и инвалида НОП-а, инвалида рада, обнове и изградње. У дечије вртиће су долазили, уместо Божић Бате, неки Деда Мразеви са далеког Севера на санкама које су вукли Ирваси, доносећи пуне вреће играчака, слаткиша, понеку књигу или сликовницу, а деца су пред родитељима показивали шта су научили, уз обавезно сликање са Деда Мразом за успомену. Кући се китила јелка и остављали поклони за породицу. У фабрикама и другим радним организацијама синдикат је организовао дочеке Нове Године обично у салама мензе и радничким домовима где се, уз скроман декор, а богату трпезу, чекала поноћ, да се у минут до дванест угаси светло и крену честитања, уз посипање конфетама за ту прилику иштанцованим машинама за бушење аката. Капе су биле обавезан део гардеробе, хартијане, у облику фишека, са налепљеним звездицама или морнарски качкети од гувериране хартије. Понекад је то више личило на маскембал него на свечану вечеру на којој се дочекује Нова година. А Нова година је долазила у лику младе и лепе девојке, са лентом на грудима на којој је била написана наступајућа година и чаробном палицом у рукама, да може да испуни све жеље. Година која одлази представљана је као ружна старица без обзира на то каква је била. Ужичани су се радовали оној што долази, не знајући шта стварно доноси, а заборављало се и оно што је улепшавало живот и чинило га срећнијим.
Нова година се углавном дочекивала ван куће. Није било телевизора који су променили шездесетих много тога у животу Ужичана, па се чекао повод за дружење и састајање. Била је то права прилика да се склопе нова познанаства, која су касније постајала и више од тога, а припреме су биле озбиљне, почев од избора где ће то бити, и с’ким и како изгледати на дочеку.
У то време мало је људи имало елегантну вечерњу одећу, парна одела или вечерње хаљине, било је то време обнове земље, мало је чега луксугног било у продавницама, а ако га је и било, било је прескупо. Млади су ипак били пуни оптимизма и срећни у сваком погледу, тако да су и у најскромнијим оделима или распарним деловима одеће, па и црним школским кецељама, са белим крагнама, изгледали свечано и задовољно. Гледам старе фотографије, некоме је мајка исплела са „В“ изрезом, џемпер елегантан са белом перлон кошуљом и плетеном црном краватом, уз „дуз“ панталоне и ципеле „шимике“. Некадашњи млади Ужичани су умели да се лепо обуку тих педетих година које су биле стегнуте несташицом и одрицањем.
Избор места за дочек је био велики. Могло се дочекивати у Гимназији и у Учитељској школи, где су свирали Сирча, Броћић, Мико Перишић, Ацо Модел, Милан Циго, Мошо Кумрић, Гајо Поповић, Срећко Николић, Вања, Јуре, Бато Јездић, Црни, Стево Зарић, а певали Миланова сестра Анка, сестре Бабић – Бојана и Светлана, Радмила Бурлић, Лела Ристић, Рајко Ђурић Шлагер, Браћа с Куке, Владе Мршевић, Ђуро Певач… Кафане су све од реда имале своје госте. Резервације су се теже добијале у хотелима „Златибор“, „Палас“ или „Париз“, док Градска кавана није преузела примат, а нешто нижи рејтинг су имале „Бреза“, „Конго“, „Џакарта“, „Залив свиња“ (ресторан „Плажа“), или „Порт Саид“. Дом Армије је био за привилеговане. Војна лица у свечаним униформама и понеки цивил ако је имао чланску карту. Без парног одела, обавезне кравате и вечерње хаљине није се могло ући. Оркестар Дома ЈНА у пуном саставу, под диригентском палицом Славка Бузуровића, свирао је оркестар игре, национална кола, „Од Вардара па до Триглава“, уз обавезно козарачко коло и црногорско оро. За оне који нису обезбедили места за дочек у ресторанима, Биоскоп „Партизан“ имао је дупли програм. Уз одабране филмове, и ту је било забавно, а између две пројекције се, на паузи, могло код тетке Милке купити сок, сендвич или колач, па сачекати следећу преставу.
Остали су за памћење дочеци нових година код пријатеља или школских другара, који су за то имали услове. Ту су се састајали познаници још из детињства, школске другарице, често симпатије, па и прве љубави, па се проводила новогодишња ноћ за памћење. Није било кокаколе, била је кокта и сокови које су правиле баке и мајке, а алкохолно пиће ретко, прва чашица у животу. Трпеза је била богата и разноврсна јер су у њеној припреми учествовали сви толико колко је ко могао.
Кад прође поноћ, излазило се на улицу у хладну зимску ноћ на нове сусрете и дружења на неким другим местима. Ако је било снега и леда, ишли су на ноћњу вожњу санкама и бобовима, радосно настављајући започету новогодишњу ноћ, често дочекујући јутро, али без умора због непроспаване ноћи. Задовољни и срећни, опијени младошћу, чежљиво су чекали други дан да предходно проведена ноћ није сан и да значи почетак нове идиле или љубави која је неке везала за цео живот. Како је растао стандард, а посебно доласком телевизије у ужичке домове, полако се губио култ новогодишње ноћи. Постали су актуелни новогодишњи аранжмани од неколико дана на мору или планини, други су остајали кући уз телевизор и новогодишњи програм, у кругу породице и комшија. Гледају понуђено уз богату трпезу… Већ сутрадан заборавили би ту ноћ, која се није много разликовала од сваке друге. Ако су родитељи отишли у викендице, деца су остајала да за друштво организују журку. Таква је била и моја генерација. Још памтим лепе успомене са тих журки, које су обележиле једно време и једну младост с краја шездесетих до краја осамдесетих година 20. века.
