Све је почело у Крању, када је Пушкару Крањ 1925. године откупио чувени словеначки мајстор пушкар Јакоб Пошингер. Када је затражио помоћ државе, условљено му је, зато што се радило о индустрији од посебног значаја за одбрану земље, да је премести у централни део краљевине, у Ужице, град који је имао пушкарску традицију, јер је 1886, по одласку Турака, имао 45 пушкара и 10 баруџија. И тако, фабрика је из Крања премештена у Ужице, зато што се индустрија од посебног значаја за одбрану земље није могла налазити близу државне границе.
Сачувани подаци кажу да су у Немачкој купљене нове машине, да се Министарски савет Краљевине обавезао да омогући државне поруџбине за половину укупне фабричке производње. После скоро две године преговарања, Пушкарна је измештена на нову локацију, па је у пролеће 1928. завршено монтирање машина и пробни рад је започео у згради ужичке касарне “Четвртог пука” у Крчагову. Кренуло се с производњом и поправком оружја, али је у рад пуштена и линија за производњу ловачке и бојеве муниције. Према сачуваним подацима, годишњи капацитет одељења за производњу и оправку оружја био је 43.000 војних и ловачких пушака, као и до 11.000.000 ловачких патрона и муниције намењене војним потребама.
Најпре су прерађиване и поправљане пушке стране производње добијеним пленом и репарацијама, а у рад је било укључено 56 радника. Две године касније, број запослених се увећао на 160 радника и осталог особља. Међу њима, најстручнији су били словеначки мајстори пушкари, који су у Ужице стигли са првим машинама. Они су се ускоро вратили у Словенију, а фабрика је напредовала добивши сопствени стручни кадар из оближње Пушкарске школе, која је основана 1930. Каснија општа привредна криза приморала је Пошингера да смањи број запослених са 240 на само 79 људи у 1932. Од следеће године, због припреме за очигледно неминовни нови велики рат – фабрика је добијала све више наруџбина од војске. За државне потребе производиле су се цеви за војничке пушке, нишанске справе и други делови оружја, радиле су се поправке и прераде војничког наоружања, те израђивала муниција 9×17 за војно-државни пиштољ Browning М10/22, затим сигналне и светлеће ракете. Подаци говоре да је Пошингерова фабрика за тржиште производила и једноцевке и двоцевке ловачке пушке, чауре и патроне, као и разну тражену муницију више калибара.
Сопствена зграда фабрике и пратећи објекти су изграђени током 1935. – 1936. године, ту у Крчагову, на земљишту добијеном од “Градског поглаварства”, 15. априла 1935. године. Онде где су хале “Првог партизана” или данас шта већ, била је пољана на којој су одржаване коњске трке за велики хришћански празник Преображење.
Под именом “Фабрика оружја и муниције Јаков Пошингер млађи и другови – Ужице” записано је да је у фабрици 1938. “произведено 3.467.400 метака 7,9×57, 800.000 чаура за црни и 300.000 за бездимни барут, 450 једноцевних и 220 двоцевних ловачких пушака, а преправљено 6.100 војничких пушака. ФОМУ је пред Други светски рат запошљавала око 300 радника, а после Априлског рата била је ван приозводње до ослобођења Ужица у септембру 1941. За око два месеца, колико је радила фабрика оружја и муниције, за партизане је произвела: 2.700.000 пушчаних метака, 180.000 метака за пиштољ, затим око 30.000 ручних бомби разних врста и величина, напуњено је око 3.000 бензинских флаша које су употребљаване у борби против тенкова, израђено око 2.000 нагазних мина, око 10.000 специјалних комплета експлозива за рушење пруга и мостова. Осим тога, у фабрици је извршен ремонт 20.000 панцирних топовских граната, поправљено 4.500 пушака, 200 тешких митраљеза, 300 пушкомитраљеза, 2 тенка, 2 пољска и један противтенковски топ. Наравно, најславнији производ тог периода је склапање 21.500 пушака Партизанки од затечених цеви немачких трофејних пушака Маусер Г98 и кундака предвиђених за домаћи стандард М24.”
Када је Ужице ослобођено крајем 1944, ново предузеће је обновило рад предратне фабрике са традицијом из Ужичке републике с 15 радника, који су алат који је недостајао донели од куће, јер је за време рата фабрика била поприлично опљачкана и уништена од бомбардовања окупатора. То је био почетак развоја фабрике, наменске производње за потребе Армије. До 1954. предузеће названо “Први партизан” је производило искључиво за потребе ЈНА. Касније, ширењем система у оквиру СОУР “Први партизан”, крајем 1974. фабрика је са различитим програмом производње запошљавала близу 2.500 радника. Међутим, сва позната збивања почетком деведесетих су узроковала да опстане једино основна делатност производње муниције и део фабрике који је наставио да носи име ППУ.
И поред познатих трагичних догађаја током деведесетих година 20. века, фабрика муниције у Ужицу је радила са смањеном производњом. После 2000, почела је да поново извози на захтевна светска тржишта. Обновљене су некадашње пословне везе. Током следећих година “Први Партизан” је проширивао асортиман и повећао производњу насупрот проблема које је изазвао распад Југославије, санкције, транзиција и сл.
То је данас наменска фабрика, светски позната, извозног опредељења, са производњом од око 400 врста метака. Фабрика је данас узор и пример остатку домаће привреде. За успех и стабилност предузећа најзаслужније је већ две деценије непромењено руководство, са генералним директором Добросавом Андрићем.
На трећој фотографији, према речима Мијодрага Дробњаковића су: Смиљан Братина (Словенац, мајстор пушкар), следе пушкари: Михајло Васовић, Ацо Милинковић, Сретен Пенезић, Обрад Андрић и Ђоко Дробњаковић. Сликано приликом постављања металне конструкције за нову фабрику 1937.
