Голо Забучје, стене и камење које козе отискују на део Међаја, на зараван зв. “Коњско гробље”, ту где она улази у клисуру “Грот”. А онда је “богом дани Риста Тешић”, ужички сајџија, свакодневно радећи 20 година до последње деценије 19. века, тај простор, огољено Мало Забучје и зараван испод, засејавањем траве и сађењем дрвећа, претворио у зелене површине. Нешто касније, просецањем стаза, претворио га је у место за шетњу и уживање. Уживајући у тој лепоти, заљубљени писац Ружић и његова Олга подигоше источник да пркоси времену и подсећа на њихову љубав. Шетаталишна стаза Тешићевог парка завршавала се у подножју Забучја, баш код те чесме. Ту код источника, Риста је направио неколико клупа и то би био почетак угоститељства у Великом парку, где је могао да се добије уз хладну воду ратлук, кафа, чашица клековаче. Побо је и клупе по парку, направио цветњаке, преградио каменом браном Ђетињу у Гроту. Настало је језерце, у којима је Ристо изнајмљивао чамце.
Ристо је умро 1904. Његови синови и поштоваоци су наставили да негују парк. После Првога светског рата, када је направљен Мали парк, логично је било да овај Тешићев добије име Велики парк.
Ту у Гроту предузимљиви кафеђија, трговац најпре прави ужички пословни човек, Малиша Атанацковић, направио је млин, а за погон је користио снагу воде из Ристиног језерцета. Догодио се пожар и млин је изгорео. Малиша је изградио нови, много већи на Ракијском пијацу, одмах преко пута његове куће и кафане. Камену брану је доградио, поставио уставе, урадио јаз и на месту некадашњег млина урадио “Хидроелектрану у Гроту”, која је напајала електрични млин на Ракијској.
Лети, то на језерце, за променадну вожњу чамцима, Ужичани, најпре Доварјаши, претварали су у плажу. Ту изнад, код источника, ужичка општина је подигла од брвана над језерцетом летњу отворену кафану са пространим павиљоном. У годинама између два рата, а и после, све до седамдесетих година 20. века, био је то нестваран амбијент, које је Ужицу давало посебну лепоту. Стазама уз Забучје излазило се на Ђавољу стену, Раићевину, Чикиризовину.
Александар Милојевић, угледни Ужичанин је описао тадашњи изглед Великог парка:
“Док је горњи део парка у брду, доњи је у равници поред реке Ђетиње, са лепим ливадама и рудинама. Са леве стране поред реке је врбак, а у побрежју са десне стране засађено је неколико дрвета кајсија, шевтелија (бресака) и младих ораха. У средини доњег дела парка, засађен је цветњак са клупама око њега. Иста слика пружа се до доњег дела парка, до чесме Добре Ружића. Кроз два камена ижљебљена олука, јуре млазеви бистре и хладне планинске воде, која потом поточићем тече за купатило од дасака, мало ниже од чесме. Овај поточић иде мало даље прибрежјем, испод ораха, кајсија и шефтелија до улаза у парк, где је за њега уређен мали рибњак. Преко пута чесме Добре Ружића, подигнут је хладњак (вењак) покривен лиснатим грањем, са једним дугачким столом и две клупе усађене у земљу. Ту се, уз чашу хладне воде са чесме, служи ратлук, кафа или чашица клековаче. Одмах испод овога вењака, доле на реци, налази се широка брана, поред које су у врбаку везани шамци и чунови са веслима.”
(…)” Изнад чесме уздиже се једна висока окомита стена зв. Две скамије, названа тако што се на врху те стене намештене две клупе ограђене гвозденом оградом. Поглед са ове стене, на Ђетињу према брани је вртоглав, јер се стена налази врло високо и вертикално је засечена као какав камени зид. Десно од Две скамије, једна стаза непосредно води на Ђавољу стену. То је један повећи блок стена од црвеног као крв камена и земље, којом се може писати по зиду као каквом кредом.
Лево од Две скамије улази се одмах непосредно у густу и мрачну шуму са узаним стазама и понеком простом клупом усађеном у земљу. То је као права џунгла од густа шипражја и испреплетаног грања, са дивно комбинованим шаренилом разног биља, цвећа и печурака, као и са богатом фауном птичијег света: жуна, креја, детлића, штиглића, сеница, црвенперки, царића, косова и других, који скакућу весело са гране на грану или прелећу испод грана, певајући и натпевавајући се у свим скалама: цвркућући, пућпурикајући и звиждукујући у разним трилерима, а над целим овим птичијим светом и хором је цар над свим птицама певачицама, вечито распевани славуј.”
