“Svi Srbi u jednoj državi”, to je bila udarna politika Miloševićeve Srbije, koja je, kada se sve sabere, proizvela mnogo Srba bez države, mnogo Srba emigranata po svim državama sveta, uz nesebičnu pomoć naših zapadnih „prijatelja i partnera“.
Kao da još osećam jezivi smrad izbeglištva, očaj ljudi smeštenih u užičkoj Hali sportova… Tada, u sred lažne kvazi-nacionalističke eksplozije diktatora, kada sam osetio kako to bazdi, nazvao sam ga Mefistofel i osudio ga javno na gadan kraj. Dobio sam, kao direktor TV5, poprilično gadnih zmijskih neprijatelja…
Ipak, najgore je bilo kada sam sa ekipom TV5 otišao u halu, da predam iskupljene namirnice. Kada sam video te ljude žene, decu, i starce, nešto se u meni kidalo dok sam razgovarao sa njima i osetio tu bespomoćnos i očaj. Nikada se ne ponovilo.
Ljubica Rajevac: Po prvi put me tema naterala da dodam nešto na ovo. Od početka sam učestvovala u prihvatu ovih ljudi i pružanju medicinske pomoći. Najjača slika za mene su bila deca, jer su se ona, u svom tom beznađu za njihove porodice, igrala i smejala, skrivajući se ispod vojnih ćebadi na strunjačama u Hali Velikog parka.Tada sam pomislila da deca i u ratu ostaju deca i da ima nade. Svuda oko njih je bila tuga, beznađe i strah, a oni su se smejali, isuviše mali i nevini, da bi išta shvatili…
