У старом Ужицу младенце је најчешће возио шофер Радован Перишић, звани Муто, на фотографији испред помоћног улаза фотоатељеа Илије Лазића.. Његов отац је био један од најбогатијих људи у Косјерићу, познат по најбољем фијакеру, а касније и као први власник аутомобила у Косјерићу. Муто је више волео Ужице, становао је код Стевана Мутавџића, у садашњој улици Липа. У Ужичким кафанама Мута су сви познавали, а он је најчешће је свраћао у Хотел “Париз” на малу клековачу, где је имао свој сто до расхладне витрине.
Возачку дозволу је имао од 1926. године, и за педесет година колико се бавио овим послом, није имао ниједан удес. Помоћник му је био Здравко Марковић Шепо, који је становао на Росуљама. Када се Муто хвалио за својим кафанским столом, Шепо би говорио: “Па лако ти је било кад си био сам на путу, само си могао да прегазиш у сеоском насељу неку кокош, а у шуми неког глупог јежа или жабу. Муто је знао много вицева, нарочито оних “масних”. И о њему, као и о Пипељи, причале су се многе анегдоте.
Брат мога деде, Ристивоје Ковачевић, познати ужички мајстор бравар, причао је кад је био расположен анегдоту о Муту:
– Зовне он келнера, вели деда Ристивоје, па ће “Миладине дај по туру”. А овај ће: “За то би морао изаћи у авлију, не могу овде пред гостима!”.
За Мута се у причало да је он возио Тита на преговоре са Дражом 1941. Муто ово није негирао, али се тиме није ни хвалио.
