Текст Ненада Благојевића www.pricesadusom.com 30. октобра 2016.
У авлији дочекују свет: већ 10 година живе у селу, а повратак у град није им ни на крај памети.
Благо вама – ове две речи Саша (46) и Гордана Дрндаревић (43) током протеклих 11 година најчешће су чули од својих пријатеља и познаника из града, који су тако коментарисали њихов успех у Етно-парку Терзића авлија, у грнчарском селу Злакуса, између Пожеге и Ужица. А на путу до тог успеха који посматрачима делује сјајно на фотографијама и у тренуцима када наврате у ово домаћинство, стоји много упорности, труда и вере те породице у идеју да је на селу могуће живети од свог рада.
Недалеко од Терзића авлије Дрндаревићи имају два пластеника из којих стижу свежи парадајз, краставац и паприка. Имају и своје кокошке, свиње и овце, а пастрмку, сир и кајмак купују од комшија.
Дрндаревићи су донели одлуку сада већ далеке 2007. године да се из Београда преселе у село и посвете се сеоском туризму. Неколико година пре тога откупили су запуштено имање од Сашине тетке, дотерали га и почели да праве своју бајку. Данас се са радошћу сећају тих дана и на моје питање да ли би се вратили у Београд, одговарају одречно и са осмехом и кажу да кад не би морали, ни до Ужица не би ишли.
– Ја сам највише веровао у све ово што данас радимо, а супруга ме је подржавала. И тада и сада све то доживљавам као једну врсту игре. Терзића авлија ми је у исто време и уживанција, забава и посао који радим из љубави и у којем волим да експериментишем. У почетку је и комшијама било смешно шта ја то овде радим, као и мом оцу, поготово када сам на кућу на којој су некадашњи мали прозори замењени великим, вратио мале прозоре из 1907. године. То је тек један од детаља којим смо створили овакву аутентичност – прича Саша.
Седам жена је обучено да израђују народне ношње, а многи комади ове свечане гардеробе стигли су и до Канаде, Јапана, Индије…
Прве две године, од 2005. до 2007. живели су у Београду, а викендом долазили у село. Сећају се да су деца недељом увече, кад је требало да крену назад у престоницу, плакала желећи да остану још мало у Злакуси. Убрзо су обоје напустили своје послове, он браншу ауто-делова, а супруга грађевинску фирму. Радовали су се пресељењу јер су обоје из Ужица .
– Као колекционар, пожелео сам да своје збирке поделим са посетиоцима, па сам отворио музеј са неколико објеката, стару учионицу из послератног периода, као и библиотеку са 7.000 наслова – прича ми Саша, који је 19 година живео у Београду, где је завршио војно машинство на Машинском факултету.
Када су посетиоци пожелели да после туре попију нешто, додали су и угоститељски део. У складу са жељама туриста кренули су и са храном, а затим и са ноћењем, прво у апартману у њиховој кући, а касније у новом објекту. Око 6.000 људи годишње прође кроз њихово двориште.
Туристи могу да одседну у крчми и летњој башти, да се одморе у апартманима, као и да виде богату збирку експоната, народне ношње, сувенире или да учествују у међународном еколошком кампу, када се волонтери из целог света окупљају како би очистили дивље депоније у Злакуси и околини.
– Нисмо улагали у маркетинг већ се све дешавало у складу са изреком „неко од горе гледа све“.Покојном оцу својевремено сам јавио да ископа рупу и да постави дрвени путоказ у центру села. Тек што је то урадио, новинарка Политикиног магазина Нађа Орлић дошла је у Злакусу поводом приче о грнчарима, видела знак и скренула код нас. Тако је настала прва репортажа, после чега су дошли први туристи и још много новинара.
Сашина и Гоцина деца одрасла су на селу. Душан је рођен 2001, а Емилија 2004. године. Обоје похађају школу, а син је завршио и музичку школу и свира хармонику, док је ћерка талентована за фрулу и флауту. Играју у фолклорном ансамблу Етно-удружења Завичај које је њихов отац основао са својим пријатељем Драгомиром Божовићем – Божом.
– Деца су нам десна рука. Кад води иностране госте на енглеском језику, Душан остане са њима по сат времена с њима и заборави да треба да заврши (смех). Ема нам помаже око служења хране кад имамо велике групе на ручку, а ове две ужичке кецеље које видите, сама је изаткала на разбоју – поносан је Саша наводећи школу ткања као једну од активности Завичаја.
– Циљ нам је очување културе и традиције српског народа, промоција старих заната, развој сеоског туризма и очување животне средине. Имамо и фолклорни центар у оквиру којег су школе фолклора и групе за децу и одрасле, а ту су и грнчарска и друге секције. У оквиру Сектора за рурални туризам имамо десетак категорисаних сеоских газдинстава. Најактивнији смо кроз фолклор, а наши играчи су наступали у Јоханесбургу, Паризу, Варшави, Истанбулу, Грчкој, Бугарској, а недавно смо се вратили из Москве. Поносни смо и на то што је из наших редова актуелна мисица Србије Анђелија Рогић.
Саша и Гордана истичу за Приче са душом да је њихов успех и то што им је сеоски туризам основна делатност, као и што су, осим чланова породице, успели да запосле неколико људи ван фамилије.
– Када нас људи питају како финансијски опстајемо, ја кажем да живимо од овога и по оној старој „нит се хвалим, нит се жалим“. Ако бисмо ставили на папир то колико Гоца ради и што последња леже и прва устаје, онда бисмо могли да кажемо да није исплативо. Она је једна од две куварице, а осим у кухињи после радног времена води књиге са мном, пере и пегла постељине за угоститељски објекат. Међутим, овим послом може да се бави само онај који га воли. Нама новац није једина мотивација. Терзића авлија нам је донела познанства са људима из целог света и дружење са писцима, амбасадорима, сликарима, глумцима. Поносни смо на госте који су задовољни отишли одавде и који нам се поново враћају – испричао ми је Саша Дрндаревић.
