Захваљујући Удружењу грађана Аманет и пројекту Краљевине Србија и Црна Гора у ратовима 1912-1918, као и господину Ђенићу, историчару из Чајетине, преносимо о ове приче нашим славним прецима.
“Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006:
ПУТЕМ СТАРИЈЕГ БРАТА
Сва три сина гостиљског проте Јеврема Туцовића и његове супруге Јефимије одазвала су се војничком зову и стала под стег отаџбине. Док је Димитрије положио живот за слободу свога народа, Владимир и Стеван су постали двоструки витезови Карађорђеве звезде са мачевима. По мишљењу војних аналитичара, Стеван спада у ред елитних српских артиљеријских официра, захваљујући свестраном и стручном војном образовању, чврстом и отвореном карактеру и мудром и професионалном командовању током ослободилачких ратова.
Стеван је рођен 17. децембра 1882. године у Гостиљу. Пошао је примером старијег брата Владимира и своју будућност везао за српску војску. После основне школе и шест разреда реалне гимназије у Ужицу, у времену од 1899-1901. године, са XXXII класом завршио је Нижу школу Војне академије и произведен у чин артиљеријског потпоручника. Амбициозан и радан, брзо напредује у служби. За артиљеријског поручника произведен је 1905, артиљеријског капетана I класе 1912, артиљеријског мајора 1913, артиљеријског потпуковника 1915. и артиљеријског пуковника 1920. године.
Своје учешће у ослободилачким ратовима овако је описао: “У рат са Турском 1912. године ушао сам као командир IV батерије Брдског артиљеријског пука првог позива и са истом јединицом ратовао до краја рата са Бугарском 1913. године. У борбама са Аустријом 1914. и 1915. године под командом сам имао I Данглисову батерију са којом сам стигао на Крф, а решењем Врховне команде, девет месеци заступао команданта Данглисовог дивизиона. На Крфу сам 1916. године примио I брдску батерију Дринског артиљеријског пука, којом сам командовао до половине 1917. године. Тада сам постављен за команданта I брдског дивизиона Дринског артиљеријског пука са којим сам командовао све до завршетка рата. Са овом јединицом учествовао сам у Корушкој операцији 1919. године и Арнаутској побуни 1920. године”.
Током ратова само једном је био рањен, у борби против Бугара 6. јула 1913. године на положају Говедарник.
У послератном периоду обављао је бројне и значајне војне функције. Био је командант Дравског артиљеријског пука, командант Другог тврђавског артиљеријског пука, командант Битољског артиљеријског пука, радио у штабу Зетске дивизијске области и у штабу Пете армијске области. Пензионисан је 1923. године, после две године реактивиран и 1927. године поново пензионисан и преведен у резерву.
За храброст у свим борбама и мудро и професионално вођење свих својих јединица, награђен је бројним одликовањима:
Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (1913.)
Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (1918.)
Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић (1912.)
Сребрном медаљом за храброст Милош Обилић (1913.)
Орденом Белог орла IV реда
Орденом Белог орла V реда
Споменицом Краља Петра I
Споменицом за рат са Турском 1912.
Споменицом за рат са Бугарском 1913.
Споменицом за ослобођење и уједињење 1914-1918.
Албанском споменицом
Италијанским орденом “Corona di Halija”
Артиљеријски пуковник Стеван Туцовић био је ожењен Милевом, кћерком Арсе Стајића, трговца из Врања. У браку нису имали деце, супруга му је млада преминула, 1921. године. И поред разних недаћа у животу, остао је упамћен као весељак, човек увек радо виђен у друштву. Умро је у Београду 1933. године.
