Бобови се у Ужицу не возе од седамдесетих година 20.века, кад је због саобраћаја започето редовно чишћење улица од снега. Тада је са стрмих ужичких улица нестало и лигура, поткованица и сличуга…
Ужички Градски одбор Народне омладине организовао је 1956. године прво такмичење у ужичком бобу. Учествовало је 40 бобова са 300 такмичара. Каснија такмичење организовало је ДТВ „Партизан“, најчешће на стази од пута на Јелову Гору до биоскопа „Златибор“, који је био ту где је данас дечије игралиште на Тргу, стази дугој 4 километра. Такмичења су била масовна и готово сваки крај града је имао своју боб екипу. Једна од најуспешнијих била је екипа са Доварја. Када сам 2008. године решио да попуним своју ужичанствену архиву о бобовима, потражио сам Аца Дејовића, у младости истинског шмекера са Доварја. Када кажем „шмекер“, мислим на један од позитивних феномена ужичког градског живота. Данас је то све ређа појава… Ужички шмекер одликовао се добрим физичким изгледом, интелигенцијом, елоквенцијом, пристојним понашањем, лепим облачењем, манирима, духовитошћу, поштовањем жена… Из тог разлога је код жена био омиљен и радо виђен у друштву, док код мушкараца изазивао нетрпељивост, што је изазивало честе туче на витешки начин. Такав Ужичанин био је често предмет ширег оговарања, како позитивног, тако и негативног.
Аца сам нашао на Забучју у викендици, њега и познатог ужичког ташнера Ћуре, некадашњи мангаш, али и ужички трубадур, Царињаш, уживали су у пензији и мирној старости у том лепо уређеном дворишту пред викедицом. Поздравише ме са надимком како су ме звали када сам се тек био замомчио – „Влајковац“, рекавши да редовно прате тада моју Телевизију 5. Уз кафу и најбољу ракију када је донео неколико фотографија исечених из новина, Ацо започе приповедање, а ја укључих диктафон. Из тог разговора и уз тих неколико новинских фотографија и још две, једне на којој су били победници са поменутог прво организованог такмичења бобу и другу, коју сам добио од Срба Никитовића, на којој је он као плот боба са дечацима фотографисао пред закмичење на Ракијском пијацу. Испричаћу вам детаљну причу о ужичком бобу и најпознатијм љубитељима тог ужичког екстремног спорта.
„Еее мој Влајковац данашња деца се за зиму не припремају. Препустили су то родитељима који читају огласе и туристичке понуде како би се одлучили да своје мезимце пошаљу на Златибор, Тару или копаоник а неки их шаљу и у некадашњу братску републику на Крањску гору чак и у Закопане, Татре или глечере Аустрије и ко зна већ где. А генерације данас стараца као што смо ја и Ћуре, а и твоја генерација средновечних људи, зиме свог детињства, па и момковања, проводиле су Ужицу, свом граду, а већ са првим снегом су почињали припреме да се снег спремно дочека. Са тавана и из подрума извлачене су санке и поткованице, шличуге и бобови. Поправљало се оно што се предходне зиме оштетило и жељно очекивани први снег, кад ће сви делови града оживети захваљујучи многобројним учесницима у зимским чаролијама. Од свих зимских уживања, вожње бобовима су биле најузбудљивије. Бобови су дуго били обележје Ужица. Гајили смо велику љубав према том спорту, и тим посебним, само ужичким, производима за зимске дане шлицугама, поткованицама и бобовима… На жалост више нису у употреби. Они најбржи и најбољи имали су чак и „славна“ имена, по којима су били препознатљиви, кад их истерамо на снежне стазе.“
Бобови су се према броју чланова посаде разврставали у категорије: двојац, тросед, шетверац, петосед, шестосед, осмерац, а било је и знатно већих, као чувени боб који су направили радници „Каблара“, који је могао примити и до двадесет људи. Посаду су сачињавали: возач – пилот, кочничар, балансер и остали. Возач је био најважнији члан посаде, јер је од његове вештине зависила брзина. Требало је изабрати најбољу „возу“ на стази, „сећи“ кривине на време, вешто претицати остале – да се не излети са стазе. Кочничар је на комаде возача доприносио безбедној вожњи, а балансер, који је седео на зачељу, уз помоћ осталих омогућавао је возачу да са лакоћом управља бобом и избегава превртање, што не би било нимало безболно, јер су брзине биле на појединим стазама и преко 80 километара на сат.
Изглед боба је зависио од могућности, састојао се од једне даске „петице“, ширине 40 до 50 сантиметара и дужине по жељи, две подвезице потковане оковима од којих је прва служила за управљање и била покретна и задње, која је била у чврстој вези са даском. На задњој подвезици су се монтирале кочнице, које су најчешће биле ручне, мада су се уграђивале и ножне. На команду возача кочничар је потезао ручне кочнице које су омогучавале заустављање боба а према потреби возач је могао истовремено активирати и ножне кочнице . На горњој површини даске на свих 50 сантиметара прикиване су пречаге које су се ослањале ноге при вожњи и придржавало приликом балансирања у кривинама. Бобом се најпре управљало помоћу канапа, који је био причвршћен са обе стране предње подвезице, па се повлачењем канапа улево или удесно бирао жељени правац. Касније се канап замењивао правим воланом, који је Цакан из клисуре продавао, па је и изглед боба био на неки начин отменији. Кад је Црњак са злативорског пута на боб монтирао акумулатор и фарове за ноћну вожњу, то је изазвало дивљење као данашњи болиди формуле 1.
Сваки део града је имао је имао своје фаворите у хирархији најбољих бобова. На Златиборском путу најбољи боб су имали браћа Пантовићи са Куке, солидан осмерац, не тако брз, али је зато „Комарац“ који је возио Микота Тодоровић био запамћен као један од најбољих. Породица путара Аћимовића, са доста деце, имала је такође велики осмерац, али је то било породично возило, а не осмерац за трке. Доварјаши су неговали прави култ боба. Готово да је свако у дворишту имао боб. Браћа Дејовићи Ацо и Мијо, Витићи Шоне и Локнер, Воја Гењало, Војо Папић, Милош Зец имали су бобове од којих је сваки у својојој категорији најчешће побеђивао у тркама. На Доварју је забележен и први трагичан удес, када је Божо Глишић на Божић погинуо ударивши у камени стуб код Ћитове ковачнице. Било је још незгода са трагичним крајем , али је вожња бобовима и даље мамила младе. На Пори су се истицали браћа Николићи, Пинпили Марко, Мића Луцко, браћа Писар, чије је отац Јован био прави мајстор да направи дрвени део боба, пре него ће га ковачи припремити за вожњу. Пошто су им терени били заједнички, придруживали су им се Росуљани: браћа Пецовић, Браћа Бошњаковић, Мисара и Пацура, Мико Ћиро, Зоран Ђокић Ћуре, Чедо Сељак. Спуштајући се низ Пору, Лазића брдо или Камено корито, нису признавали да је неко бољи од њих. Коштица је имала непревазиђеног Рипиду, који је био опасна конкуренција где год би се појавио, на Терзијама Бели Фачети, а Старом граду Владе Грујичић били су далеко испред осталих.
Набрајајући познате и непризнате величине овог зимског спорта Ужица не може се заобићи Царина, која је имала доста добрих посада бобова и легендарних „пилота“ као што је Ђоко Мајмун Дробњаковић. Упамћен је боб „трумбелај“ којим је често управљао Милош Томановић, а ту су и Миливоја, Пинки, Дачо, Бране Катанац, Драго Патак, браћа Казаци. Клисура и Слануша су их пратили имали су честе трке да докажу које бољи. Браћа Мазон Дуле и Боре, па Мишо Осипов, Љубиша Бркић и Мико Радовић, Зоран Пишчевић, Брача Радичевић, браћа Петровићи Жаре и Фис возили су жестоке трке да докажу примат на залеђеним теренима. Веља Мирковић, син некадашњег председника општине, убијеног у Уремовачком потоку од комунистичкоког егзекутора Андрије Мирковића, и Бране Лековац су са својим бобом били запажени на свим ужичким тркама бобова. Имали су добре бобове и посебно се истицали на опасним теренима.
За победу на тркама била је потребна храброст, али и квалитет боба. Браћа Драган и Мишко Зорзић, чији је отац имао браварску радњу, направили су боб на коме су, зависно од услова мењали задњу подвозицу. Ако је била пртина, стављали су шире поткове, а за ледене стазе оне уже. Браћа Киоси, Свеле и Владе били су маштовитији, па су на боб тросед кад прође зимска сезона, монтирали точкове, па га и лети користили, спуштајући се низ Росуље, Клисуру и Теразије. Браћа Пујдовци, Дуле и Љубиша, из ковачке породице, били у могућности да праве најбоље поткове, све док браћа Дејовићи нису у „Првом Партизану“, користећи најбољи челик, направили за то време најбржи боб и као фабричка посада учествовали на тркама, једнообразно обучени у црвене тренерке „застрашујуће“ делујући на остале учеснике трка.
Кад су негде 1942.године донели први такмичарски боб са нешто ширим оковима, нису се нешто прославили. Боб им се у кривини превртао тако да нису престављали конкуренцију локалним мајсторима и њиховим „болидима“. Терена и стаза у то време је било на претек. Путеви се нису посипали сољу и ризлом. Кад се пртина утаба и преко дана одјужи, а увече стегне, стазе су се претварале у у праве ледене писте на којима се до дубоко у ноћ доказивала храброст и вештина. Било је вечери кад се на стазама налазило по 20-30 бобова и преко 100 људи који су се санкали до касно у ноћ. Тако формиране стазе нису се отапале до пролећа. Тада се могло спуштати са обе стране Доварја. Ако се спушта према граду, морало се стићи до Малог парка. Ишло се и до Врела па до Ћитићеве букве, савлађујући виђе кривина спуштало се у Аду. Златиборски пут је омогућавао дуге и брзе вожње како старим путем до Забучја и залеђење Куке, кад се избије на стари Златиборски пут, тако и новим чак до Анкине кафане. На тој релацији требало је савладати посебно опасну Велику окуку, па трећи и други пресек, где су само они највештији избегавали превртање. Ако све добро прође преко пруге и моста, избијали би на Главну улицу.
Пора је нудила узбудљиву вожњу до Ђурђевића гробља, а кад се савлада кривина „код стене“, лако се стизало у Ужице. Кад се крене од Остојића кућа са Теразија, могло се спустити Босанском до Ткачнице, тада „Цвете Дабић“, уз опасност која се звала бандера, јер се на истеку стазе налазила на незгодном месту и често била узрок повреда. Могли су изабрати „мирније“ стазе кроз Коштицу, уз једни кривину код дома.
Организоване трке бобова су се начешће догађале на Сарића Осоју. Стаза је била дуга, стрма и често залеђена, па је и омогућавала оним најхрабријим да, ако су имали одговарајући боб, тријунфују и буду јунаци до следеће зиме. Посада је омогућавала посебну вожњу по месечини као дан, тако да су често и у свитање затицала, а да се хладноћа или умор нису осећали, иако нису ни имали перјане јакне, дуксерице, мартинке и опрему која је касније била обавезна у зимске дане.
И данас у неким подрумима или таванима, некадашњи ужички бобови прекривени прашином, зарђали црвоточни, ако већ нису завршили у огњиштима, сметају неким новим власницима а њиховој деца се чуде и питају каква је то скаламерија и чему служи. На жалост, некадашња посебност, карактеристичност града међу брдима у котлини Ђетиње, не интересуује ни оне који су задужени за чување белега из прошлости.
