Гимназија, понос Ужица, добила је спрат 1925, а Ужичанима се учинила још лепша. Зато су је издавачи ове разгледнице, да би је улепшали, обојили. Школски надзорник је записао у извештају: “Зграда за гимназију је особито лепа, велика и пространа. Држим да је једна од најлепших у земљи”. Пре него је изграђен спрат, професор Јован Цвијић, кад је у својству изасланика министра просвете обилазио школе у Србији, одушевљен зградом, рекао је: “Изненађен сам и обрадован солидном зградом и просторијама у овој гимназији”. Ужички гимназијалци су већ 120 година с разлогом поносни на ово лепо ужичко здање. Нису дани у њој увек били ни весели ни лагодни, ни сваки труд крунисан очекиваним успехом. И кад су је називали “Бастиљом”, волели су је. У овом ужичком храму науке и писмености учили су многи научници, књижевници и политичари. Гимназија и њени ученици су нашле своје место у приповедању њеног ученика Милована Витезовића у књизи “Шешир професора Косте Вујића”, по којој је снимљена чувена драма, у којој је главну улогу играо Павле Вујисић. У новије време и нова верзија у серији и филму с Алексадром Берчеком.
Почетком тридесетих година директор Павле Вујић је указом наименован за указног сенатора, а на његово место је дошао Стеван Маленковић. Сем породице директора, у гимназији су становали и фамилуси. Да уз помоћ записа чувара сећања пок. Дејана Маленковића њеног ученика у времену тридесетих година, њеног станара, и сина тадашњег директора Стевана Маленковића, анализирамо како је изгледала и каква је атмосфера у њој владала.
“Један од фамилуса, који није становао у Гимназији, био је такође већ у годинама, Мијат Милићевић, кога је у службу примио када је постављен за директора Стеван Маленковић. Некада је Мијат био један од богатијих ужичких трговаца, чија је радња била на Мегдану и заузимала познати ћошак између два рата, “Пантовића ћошак”, где се и данас налази Прва апотека ‘Здравље’. Мијат је био образован човек, па је тако важио за “најписменијег” гимназијског послужитеља. Имао је веома леп рукопис, добро је познаво математику, што за једног некадашњега трговца и није било неко чудо, што су га ђаци често виђали да седи за писаћим столом у међупросторији између директорове и секретареве канцеларије и нешто рачуна и преписује службена акта.
Многе генерације ужичке Гимназије са пијатетом се сећају школског служитеља Мијата Милићевића. Омален чичица, мало погурен, добре нарави, али кад се наљути – склањај му се испред очију. Из тога се могло закључити да га је нешто тешко у животу снашло. Сиромах, помислио би свако. Никоме не би могло пасти на памет да је некада био један од најбогатијих Ужичана. Говорило се: “Кад у Ђетињи нестане песка, тада ће Мијату нестати пара. Али, потписивао је пријатељима и познаницима менице, и тако доспео готово до просјачког штапа.“
Дејан Маленковић у својим сећањима је записао: “Наша дечија дружина посебно је поштовала чика Мијата због његовог средњег сина Илије, који је свакога дана од њихове куће доносио оцу ручак. За онај узраст наших малих година “поприлично старији”. Ике нас је предводио у бројним шетњама. Умео је тако лепо да прича о мору, које је видео, боравићи у једном летовалишту Црвеног крста, у коме су могли летовати само одлични ученици, слабог имовног стања. За нас су те Икетове приче о далеком Јадрану, морским таласима, бродовима и рибарима, биле права чаролија.”
