О заборављеној Пољопривредној школи у Севојну

2619

Као Турица, и Севојно, неколико километара даље од Ужица, у питомој котлини поред Ђетиње, хранило је Ужице. У њему је било велики број пољопривредних имања. Ту је постојала пољопривредна и воћарска школа. Када се долазило возом у Ужице, видела се и изгледала је као неки замак, око кога су њиве, ливаде и воћњаци. Данас, некадашња лепота овога дела Севојна само се назире по фасади ове лепе предратне зграде. Своју пољопривредну и воћарску традицију Севојно губи после изградње ваљаонице и када Пољиопривредна школа бива пребачена у Пожегу.

Већина Севојничана не зна да је ово село крај Ужица, данас приградско индустријско насеље, имало цењену Пољопривредну школу од 1931 до 1948. године. Ту је после био хотел “Мејуг” у коме су педесетих година двадесетог века одржаване игранке, на којима су се могли по први пут видети млади Ужичани са тарзан фризурама, дугачким сакоима скоро до колена и ципелама са троструким ђоном, девојке са коњским реповима, сукњама са жипонима, ципелама балетанкама. Касније је ту била ужичка Млекара. Али, да кренемо с приповедањем од почетка.

Зграда Пољопривредне школе у Севојни
Зграда Пољопривредне школе у Севојни

У смирај деветнаестог и почетком двадесетог века, на том месту на коме је направљена лепа зграда Пољопривредне школе (било их је само три у Дринској бановини, у Сарајеву, Шапцу и овде крај Ужица у селу Севојну), било је имање Александра Лека Марића, трговца из Крагујевца. Лекина сестра је била удата за ужичког трговца Јосипа Дрндаревића. Године 1905. ужички Окружни одбор је ово имање од 47 хектара откупио да би основали Окружну пољопривредну станицу. Априла 1919, ужичка општина, имајући у виду климатске услове, у анкети Министарства трговине и индустрије тражила је да, као приоритет развоја сточарства и воћарства у ужичком крају, буде оснивање школе сточарско – воћарског смера, али у којој би се добила и елементарна знања из шумарства. Као један од решених проблема око оснивања навели су да би се ужичка општина побринула за одговарајуће земљиште и школску зграду.

Поменуто Лекино имање је до 1929. године, било у власништву, ужичког округа, који га је издавао под закуп. Од ове 1929 године, овај посед, као и читав ужички округ, припадају Дринској бановини , чији је центар био у Сарајеву. Од 1919. до 1931, на имању је радила Бановска пољопривредна станица, којом је руководио Богољуб Миловановић.

Народни посланик из Ужица, познати Андра Станић, иначе министар грађевина Краљевиние Југославије, јула 1926. године, одобрио је подизање интерната пољопривредне школе на окружном имању званом “Марићевина” у Севојну. Тада је одобрен и кредит за изградњу интерната. Школска зграда је грађена од 1926 до 1928. године. У то време, 1930. године, до Севојна је изграђена високонапонска мрежа , на коју је једино прикључена зграда будуће пољопривредне школе.

Ова установа која се звала Бановска сточарско-воћарка школа, на чијем челу је био управник, инжењер Владимир Јованчићевић, рачуновођа је био Драгољуб Јеремић и званичник Богољуб Миловановић. Школа је почела да ради у јесен 1931. године. Следеће године, 14. фебруара, школа је освећена. Том чину су присуствовали преставници Банске управе, пољопривредни, просветни и санитетски посланици. Када је школа отворена, њено имање је парцелисано и ограчено, урађена дренажа дворишта и појединих парцела, воћњаци су доведени у ред, ливаде претворене у њиве. Услови за упис у ову школу су били:
1. Старост кандидата од 18 – 30 година;
2. завршена основна школа;
3. обавеза родитеља да плати школовање, у случају да ученик напусти школу пре завршног течаја;
4. Телесна и душевна способност кандидата за пољопривредне послове;
5. Уверење од општине да ученици имају родитељски посед на коме раде.

Ученици севојничке школе имали су бесплатно: стан, храну, лекарску негу, прање и поправак рубља и одеће, сав школски и радни прибор, књиге и потребан радни материјал, прибор за личну хигијену и остало што је било потребно. Када су ступали у школу морали су понети два одела – једно радно, друго свечано. Настава у школи се одржавала према програму Пољопривредног одељења Краљевске банске управе, а по одобрењу бана. Ту су стицана нова знања: обрада земље, нега стоке, прерада млека и нега воћки. Целокупни надзор над радом ученика обављали су наставници школе (курсева). У летњем периоду школа је организовала петомесечне курсеве, зване “домаћички течајеви” на којима су се девојке са села практично обучавале многим кућним пословима. 1933. овај курс је похађало 20 девојака.

Поменути управник школе, Владимир Јованчићевић, није био ентузијаст и није показао веће интересовање за рад и унапређење школе.

Пољопривредна школа са економијом
Пољопривредна школа са економијом

Тражен је нови управник и нађен је у личности рускога емиганта Германа Захаренка, који је од јесени 1932. почео да води школу. Захваљујући свом изузетном образовању, великим способностима и ангажовању, изграђени су сви објекти неопходни за функционисање овакве школе, па је прерасла у школу са редовном двогодишњом наставом. Изузетна добра организација у школи, учинила је да она буде једна од најбољих школа те врсте у Дринској бановини, као и једна од најбољих у Краљевини Југославији. Зато је Краљевска банска управа у току 1932. године доделила школи један од својих сувата на Златибору, површине 360 хектара, на коме су гајени краве, волови, коњи и овце. 1934. године школа је имала 45 крава домаће и стране расе, 2 бика, 6 коња, 22 сјеничке овце. Почетком тридесетих година предлагано је да се зимска течајна школа претвори у двогодишњу или трогодишњу школу како би стечена знања била примењена у пољопривреду ужичкога подручја. До 1934. школовање и интернат били су бесплатни, то је финансирала Краљевска управа Дринске бановине. По директиви Министарства пољопривреде, те 1934. године, Краљевско-бановска управа је дала налог да се формира редовна двогодишња пољопривредна школа у Севојну.

На поседу школе, од 47 хектара, највећи део је био под шумом воћњака (између 20-25 хектара). Извесни Спасић је школи завештао још 15 хектара под сортименским воћњаком. Воћњак се највећим делом састојао од јабуке, крушке, шљиве, брескве и кајсије, љеске. Осим тога, око 2 хектара било је под воћним садницама и семеништем. Од домаћих и страних јабука, било је у воћњаку 60 сорти, 30 сорти крушака, док је у сортиментима било и осталог врста воћа. Школа се по својим воћњацима, као једна од најтипичнијих и најбољих, могла мерити једино са пољопривредном школом у Марибору. Осим поменутог, имање школе се сатојао од њива и детелиништа.

Грађевина у којој се налазила школа била је импозантно здање, једно од најлепших грађевина такве врсте у Србији у овом времену. Састојала се од приземне основе и спрата. На спрату су се налазиле: две учионице за наставу (за прву и другу годину), пет до шест спаваоница за ученике са 10 до 12 лежајева, заједничко купатило, тоалети, пословне просторије, станови за директора, наставнике, рачуновођу и амбуланта. Поред наведеног, на спрату је постојала вешерница, као и посебно одељење у ком се веш сушио и пеглао. У приземном делу постојао је велики број просторија, чак 40, плански прављених за потребе школе. Највећу површину овог дела зграде заузимали су магацини за пољопривредне производе са имања. Између осталог, ту се налазила и млекара за прераду млека, које се испоручивало ужичкој болници. Назад у приземљу је била трпезарија.

Од других помоћних објеката на имању Пољопривредне коле постојали су штала, кокошарник, свињац, силоси, магацин алата, магацини за смештај хране, стакленик и ђубриште. Штала је изграђена по типу холандске штале, која је престављала најмодернији тип штале тада у Србији. Према сећањима некадашњих ученика ове школе, била би модерна и у данашње време. Поседовала је савремене јасле са везовима, систем појила са спроведеном канализацијом, док је на поду био дрвени патос. Свињарник је био и за данашње прилике модеран, са боксевима за сваки приплодни пар, с покретyним коритима, поплочаним циглом. Модеран кокошињац имао је и инкубатор за пилад, који је служио за практичну обуку ученика, тако и практичне обуке школе. Четири силоса, од којих је један био надземни висине 6 метара, а три приземна су служила за силарење сточне хране. Стакленик, у коме се у зимском периоду гајило поврђе и цвеће у мањим количинама, служио је за огледну наставу. Поврће се гајило и у топлим лејама на бази стајњака.

Алатница је била у новоподигнутој згради, и у њој је било разноврсног алата, мотика, ашова, лопата и другог. О раду алатнице се водила прецизна и уредна евиденција. Од механизације школа је у периоду од 1931-1941 поседовала трактор, вршалицу, пресу за сено, прскалице, тањираче, дрљаче, плугове, машине за сејање житарица, машине за прекрупу и друге прикључне машине, запреге итд. О свим машинама је бринуо директор Захаренко. Ученици нису руковали тим машинама, то је била дужност запослених и директора.

На посебном платоу слагано је ђубриште, на четвртку, која се с времена на време натапала осоком. Сточни фонд је био разноврстан. Гајена је позната пасмина крава Монтафонке. Било их је чак 50, увек двадесет музних крава, док их је 30 било на школском имању на Златибору. Поред Монтафонки, постојала је и домађа раса крава у одређеном броју. Управа школе је највише радила на селекцији буше. На пољопривредном добру су гајене ћурке “американке”, пекиншке патке, ендемске гуске. Школа је имала два пара теглећих коња, помоћу којих се вршила обрада земље и превоз директора, наставника и за доставу млека ужичкој болници.

Од 1939. до 1941. директор и наставник Пољопривредне школе био је професор Јосип Џуверовић. Предаво је опште и специјално сточарство, млекарство, живинарство и пчеларство. Написао је уџбеник за ниже пољопривредне школе као и предмет пољопривреду за Учитељску школу за област сточарство. Предмет воћарство предавао је наставник Вукосав Петровић, који је наследио наставника Соколовића. Инжењер Душан Максимовић предавао је сточарство, док је математику и ратарство уједно предавао Радисав Савић. Лекарство је предавао Јулије Соколић, а хигијену доктор Александар Шуњеварућ. Ветеринарство је предавао наставник Фењо, док је Јован Вукотић предавао рачуноводство, газдовање и земљомерство. Српски језик и шумарство је предавао Алфонс Стоклас.

Један број редовних наставника становао је у школи, док су хонорарци долазили из Ужица. Поред наставника у Пољопривредној школи су радили и практиканти, као врста послодавца. У овом периоду их је радило од 3-5: Димитрије Булајић, Предраг Симовић, Момчило Вуковић и Никола Љубичић. Сви су били свршени ученици средњих пољопривредних школа, па су се у овој севојничкој налазили на пракси, и били распоређени на одређене послове сточарства, воћарства и ратарства. Основни задатак практиканата био је увођење ученика у практичан посао.

Крава пасмине Монтафонка, које су најчешће одгајане на економији и сувату севојничке Пољопривредне школе на Златибору
Крава пасмине Монтафонка, које су најчешће одгајане на економији и сувату севојничке Пољопривредне школе на Златибору

Ученици Пољопривредне школе су сваке године ишли на струшне ескурзије, обилазећи ниже пољопривредне школе различитог усмерења Моравске и Дринске бановине, са циљем стручног и општег образовања. Имали су врло мало слободног времена, осим суботом по подне и недељом, када су посећивели биоскоп “Луксор” или ишли на фудбалске утакмице и коњске трке у Крчагову. У школи је постојао школски фудбалски клуб. Постојала је библиотека, која је снадбевана из школског бужета. Ученицима је било строго забрањено било какво мешање у политику, али и поред тога, 1934. године, постојала је илегана комунистичка ћелија, на чијем челу је био наставник Живан Марковић. Рад ћелије се базирао на читању забрањене марксистичке комунистичке литературе и може се рећи да је у овом времену био безначајан.

Када ученици заврше школу, њихови наставници су их обилазили на њиховим поседима, где су проверавали колико успешно примењују научено. Дирекција школе је награђивала најбоље учениике наградама. То су била грла приплодне стоке, машине, алати, семе и стручне књиге. Они, који су завршили ову школу, били су после свршене школе образовани и сручни домаћини. Школа је била извор знања, културе сеоског становништва, дала је значајан допринос у развитку пољопривреде у ужичком крају. Створила је велики број стручних и способних пољопривредника на њиховим властитим поседима, пољопривредним добрима, земљорадничким задругама. Идеја школе до Другога рата је у потпуности остварена, док је у послератним годинама њен циљ делимично остварен. Из данашње преспективе може се рећи да је велика грешка учињена што школа није наставила са радом и после рата. Али, еуфорија подизања фабрика и одласка са села ју је уништила, иако је потреба за овим школом била велика, због њеног изузетног значаја за развој пољопривреде.

За овај чланак сам користио извештаје школских инспектора тога времена, податке из приватних архива, као и сећања старих Севојничана, којима се свимаовом приликом захваљујем на помоћи.